PRST U OKU

Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik

Kada se iz jednog od domaćih medijskih uporišta građanističkog političkog diskursa nedavno, kao objava konačne istine, ustvrdilo da se stepen zrelosti društva meri stepenom poverenja u državne institucije, i da, što je tog poverenja manje, nivo konspiracije biva sve veći, javnost se prema ovim činjenicama odredila na predvidljiv način –  lakonski potvrdivši ispravnost ove tvrdnje. Razume se da je poverenje u institucije uslov stabilnosti društva. Šta se međutim još može uočiti povodom tema – dostignuti stepen zrelosti, unutrašnja ravnoteža i harmonija u srpskom društvu, a što se pak retko pominje u javnim razmatranjima naše nacionalne situacije? Da li, na primer, odnosi koji u okviru društvene zajednice nastaju na relaciji establišment – narod takođe ukazuju na dostignutu „zrelost“, u kojoj je „stepen poverenja“, ili eventualno izraženi antagonizam, i te kako važan uslov stabilnosti? Pitanje uzajamne percepcije društvene elite i „ostatka“ građana nije retoričko: u posttranzicionim državama, u kojima se sa razložnom naučnom ozbiljnošću raspravlja da li su one protektorati ili (polu)kolonije svojstvene „mutiranom kolonijalizmu“, postaje i te kako važno sve ono što se događa u prostoru komunikacije establišmenta sa narodom. Ne treba posebno objašnjavati zbog čega su osećanja povezanosti i jedinstva u procenjivanju najvažnijih državnih i nacionalnih problema, dakle uzajamno poverenje povodom strateških odlučivanja o državi, ovde od sudbinske važnosti. Ne samo za „suživot“, već uopšte za funkcionisanje društvene zajednice. Za Srbiju upravo je ovaj odnos danas neuralgična i bolna tačka unutrašnje ne-zrelosti, ne-stabilnosti i ne-poverenja. Upadljiv je nesklad i sve uočljiviji nedostatak međusobnog respekta naroda i elita, sve manje „njegovih“ elita u tradicionalnom značenju ove reči.
[restrict]

Ponekad, ovaj se nesklad iskazuje u dimenzijama karikaturalnog raskoraka. Kada je nedavno Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, dobila visoko nemačko odlikovanje, Orden za posebne zasluge koji joj je u Berlinu krajem maja uručio nemački predsednik Frank Valter Štajnmajer – što je inače bilo ispraćeno odgovarajućom medijskom pažnjom, uz javna istupanja i prigodne govore odlikovane – ponešto od pomenutih razlika u svetonazorima establišmenta i ostalih građana ostavilo je utisak za pamćenje. Povodom ovog događaja, javnost je naime bila u prilici da uoči najmanje dve znakovite razlike koje među Srbima izdvajaju gospođu Liht kao jedinstvenu građanku. Za njenu prvu neuporedivost sa ostalim pripadnicima nacije zaslužni su Nemci – Liht je u istoriji dodele Ordena zasluge (koji od 1951. dodeljuje predsednik Nemačke) do sada jedina dobitnica iz Srbije. Za drugu, u nacionalnim okvirima daleko  bitniju ekskluzivnost, zaslužna je sama dobitnica ordena. Neposredno po svečanosti u Berlinu, u intervjuu datom jednom beogradskom listu, dobitnica Ordena je, izjašnjavajući se povodom najvažnije nacionalne teme, odlučivanja o sudbini Kosova, zaključila: „Odlaganje je dovelo do toga da se sada borimo s himerama, racionalno znamo da je de fakto Kumanovskim sporazumom, a onda i de jure 2008, kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, ono postalo nezavisna država i teško je uopšte zamisliti da Kosovo bude deo Srbije.“

Domaća javnost je tako saznala da, za razliku od ogromne većine Srba koji Kosovo ne mogu da zamisle van Srbije, jednako u budućnosti kao i danas, Sonja Liht ima nemali kognitivni i imaginativni problem, tačnije – teškoće vezane za sposobnosti saznanja i zamišljanja: ona, naime ne može da zamisli Kosovo u sastavu Srbije! Razlog koji navodi je „formalan“– KiM je faktički i zakonski nezavisna država.

Da li nas ovo objašnjenje, uz ovde nesporno proizvoljnu upotrebu termina „de fakto“ i „de jure“, upozorava i na ozbiljne formalne, pravne i logičke probleme koje gospođa Liht prevazilazi tako što ih previđa? U stvarnosti, ne manjka inače objašnjenja zbog čega su u ovom slučaju upotrebljena oba termina jednako sporna. Ako je Kosovo, kako ona tvrdi, stvarno već nezavisna država, šta je to što je Srbija kao država odlagala da učini, pa sada, sve boreći se „sa himerama“, uz nezabeležene pritiske „međunarodne zajednice“ mora da učini? Ako su tačne primedbe gđe Liht, čemu aktuelni pritisci za potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine? Za našu temu ovo pitanje je međutim u senci drugog važnog upita Sonji Liht: Da li razume, i da li to, eventualno, može da „zamisli“- kako „običnom“ srpskom uhu zvuče njene reči o izgubljenom  Kosovu? Kao presuda? Zvuk zloslutne trube iz NVO Jerihona?

Orden SR Nemačke za posebne zasluge dodeljuje se borcima za ljudska prava, slobodu i demokratiju. Nesumnjivo da je „jedina odlikovana Srpkinja” prepoznata kao borac za pomenute vrednosti. Kada je o Srbiji, odnosno Kosovu i Metohiji reč, šta je ono što se može ubrojati u njene zasluge? Šta to jedan od lidera iz redova srpskog establišmenta našeg doba uspeva da dostigne dok svojim političkim bukvicama – kao kolateralnu dobit – drži prst u oku Srbima?

Na svečanom prijemu koji je povodom odlikovanja u njenu čast priredio nemački ambasador u Beogradu, kao i u izjavama za novine, Liht je određena. „Ako se nastavi ovo rastezanje unedogled, pitanje je da li će na Kosovu ostati neki Srbin i Srpkinja.“ Nagovestila je prethodno, ocenjujući da je „pogrešna svest da će se nešto dobiti u dalekoj budućnosti”. Sa njenim zapažanjem unekoliko se, poznato je, složio i  američki ambasador Kajl Skot, ali ne i Srbi koji situaciju vide drugačije. Verovatno je i to razlog što Srbi kao narod nisu prepoznati na način na koji Zapad prepoznaje „borkinju“ Sonju Liht.  Pohvalila se naime da je prilikom uručenja odličja na ceremoniji u Berlinu bila ponosna što je kao jedina Srpkinja „prepoznata kao deo društva koje neguje iste vrednosti“. Osećala se, tvrdi, kao deo globalnog civilnog društva a evo i razloga: „To je bila iskrena demonstracija antinacionalizma, antirasizma, antisemitizma i antinacizma.“ Možda bi upravo na ovom mestu bilo umesno srećnoj dobitnici postaviti pitanje: veruje li da je orden dobila baš ona lično, ili je preko nje, ma kako bizarno to zvučalo, u svojevrsnom negativu, nagrađena Srbija?  Kako bi inače ona, izvan složenog srpskog konteksta u kome se decenijama bori za demokratiju, ljudska prava, istinu, pomirenje, i još što-šta tako zvučno, uopšte bila „prepoznata“ kao ispravna, dakle od naroda različita? Uz sve poštovanje prema intelektu,  etičkoj i moralnoj izuzetnosti ove aktivistkinje, teško da bi je nemački predsednik odlikovao da ona svoju složenu misiju ne obavlja uspešno baš u srpskom društvu. Reč je o moćnoj misiji „čuvara atlantističke ideologije u službi evroatlantskog poretka”, kontrolora društvene percepcije  i vaspitača vazda spremnog da (uz korigovanje eventualnih lutanja u političkoj i ideološkoj matrici kojoj je Srbija potčinjena) podučava i disciplinuje vodeće političare. Iz ove složene uloge proistekla je i njena velika društvena moć, povlašćenost i ugled u redovima svetskog civilnog društva. Ali….! Sonja vredi samo u paketu sa Srbijom i njoj bi trebalo da najpre bude zahvalna. Časno bi bilo da Orden zasluge podeli sa srpskim narodom. Ravnopravno.        

[/restrict]