Papir u kanti

Ako je sve nenormalnija situacija na Kosovu i Metohiji dokaz da treba otići još i dalje u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, kao što tvrdi američki ambasador u Beogradu Kajl Skot, šta nam to govori o namerama SAD i našoj (mogućoj) bliskoj budućnosti?

Jedna važna nedoumica, izgleda, napokon je razrešena, a sa razrešenjem te nedoumice postaje (još) jasnije i štošta drugo što nam se dešava u tekućem procesu normalizacije nenormalnog koji je – proces – krenuo u pravcu ogoljene ucene da na totalnu predaju pristanemo milom ili silom. Što će reći da je konačno počeo da pokazuje svoju pravu prirodu, na koju inače upozoravamo odavno. No krenimo redom.

NON-PEJPER Razrešena nedoumica na koju mislimo odnosi se na pitanje postojanja američkog non-pejpera, neozvaničene ponude za rešenje kosovskog problema koju, ako bi se pitali samo Amerikanci, ne možemo da odbijemo, i samo još fali neka krvava konjska glava da bi utisak bio upotpunjen, znate na šta mislimo.

U svakom slučaju, da, taj papir-ne papir zaista je stigao. Posvedočio je o tome Enver Hodžaj, zamenik premijera Kosova: „Rešenje otvorenih bilateralnih pitanja između Kosova i Srbije je međusobno priznanje. I to je papir koji ima u rukama i Beograd.“ I predsednik Srbije Aleksandar Vučić: „Dobijao sam nešto što liči na načela, principe, nešto što predstavlja ‘non-pejper’, od pojedinih velikih igrača na svetskoj pozornici.“ I beogradske „Večernje novosti“ koje, pozivajući se na svoja saznanja, preciziraju da je taj „američki paket“ u formi non-pejpera „nedavno neformalnim diplomatskim kanalima prosleđen na Andrićev venac“ – sedište predsednika Srbije – i da je upravo to taj papir o kome govori Hodžaj.

Postojanje ovog papira koje je svime ovime i definitivno potvrđeno, i to američkog papira, predstavlja, pod jedan, definitivno svedočanstvo da se proces ubrzava i da je trenutak za donošenje naše odluke bezmalo već stigao, i, pod dva, da su Amerikanci ćušnuli Evropsku uniju u stranu i odlučili da sami završe s nama. U tom ključu, sva je prilika, treba tumačiti i otvoreno odbijanje kosovskih Albanaca da nastave tehnički dijalog s Beogradom pod okriljem Evropske unije, no, o tome kasnije.
[restrict]

ČETIRI STUBA Kakva je sadržina ovog non-pejpera za koju su nas, uzgred budi rečeno, naši zapadni prijatelji dugo ubeđivali da ne postoji, to jest, da je reč o belom papiru koji će Beograd i Priština sami imati da ispune? Hodžaj navodi da su Beogradu i Prištini predstavljena „četiri stuba za istorijski sporazum“ i da „sledi učlanjenje Kosova u Ujedinjene nacije“, a „Novosti“ precizno navode i koja su to četiri stuba. Prvi: „Zajednica srpskih opština dobija šira izvršna ovlašćenja i pojačane nadležnosti u oblastima zdravstva, prosvete i kulture.“ Drugi: „Zajednica bi tesno institucionalno bila vezana za potpredsednika kosovske vlade koji bi dolazio iz redova srpskog naroda i koji bi praktično bio kontrolor njenog rada i sprovođenja ovlašćenja.“ Treći, ključni: „Od Beograda se očekuje da omogući ulazak Prištine u međunarodne organizacije, pre svega u UN.“ I četvrti, očigledno besmislen ali je tu zarad utiska da i Srbija nešto dobija: „Ako srpska strana pristane na ovaj paket, našoj državi bi bio omogućen ulazak u Evropsku uniju, a SAD bi joj garantovale širu ekonomsku i diplomatsku podršku u međunarodnoj političkoj areni.“

Drugim rečima, u zamenu za konačni i ključni ustupak posle koga zaista nema nazad – saglasnost na ulazak Kosova u UN – nude nam ono što smo već dobili Prvim briselskim sporazumom, Zajednicu dakle srpskih opština.

Tako da i ne čudi što je „to za našu stranu bilo apsolutno neprihvatljivo“, navode „Novosti“, „i logično je da ovu ‘ponudu šef države nije ni uzeo u razmatranje“.

„Sve što mogu o tome da kažem je“, potvrdiće i sam Vučić, „i da je bila pitana da li tako nešto prihvata ili ne, Srbija bi teško na te predloge mogla da pruži pozitivan odgovor.“

POVRATAK AHTISARIJU Znači li to da će, posle ovakvog stava Srbije, njeni zapadni prijatelji prestati da je uznemiravaju tako nepristojnim ponudama ili da će joj (nam), možda, čak i ponuditi nešto pristojnije?

Naravno da ne, zaboga, pa i ovo što nam se sada nudi istovetno je onome što nam je već bilo ponuđeno Ahtisarijevim planom pa smo ga zato i odbili, a i on je sam samo predstavljao konkretizaciju američkog plana za Balkan koji nije podložan promeni sve dok se iz korena ne promeni američka politika prema ovim našim prostorima, to jest, ako se to ikada dogodi. Što znači da je daleko izvesnije da će nastaviti da nam stižu slični ne-papiri, nepristojne ponude u kojima će možda poneka nijansa biti promenjena ali će suština ostajati ista, uostalom, po modelu koji smo već videli kada je Velika Britanija čak sedam puta podnosila Savetu bezbednosti UN onu rezoluciju o Srebrenici, koja je menjana po rubovima kako bi mogli da kažu da je bolja ili makar drugačija od prethodne, ali joj je opasna namera sve vreme ostajala identična.

Najzad, i sam Vučić ovo priznaje: „Teško je za njih da izađu s novim predlogom zato što velike zapadne sile polaze od toga da je teritorijalno pitanje Kosova i Metohije rešeno, tako što su dobili svoju nezavisnost. I oni od toga neće da odustanu.“

UZBUNA I OHRABRENJE A to pak znači da će Vučiću ostati samo da govori ne, i ne, i ne…, a to je već situacija koja budi nezgodnu asocijaciju na Prvi briselski sporazum kada je Vučić takođe govorio ne, i ne, i ne, pa je na kraju ipak pristao. I time načinio grdnu pogrešku, ne samo zato što je parafom (Ivice Dačića, tadašnjeg premijera Srbije) ugasio sve ostatke srpske države u njenoj južnoj pokrajini, nego je i pride pogrešno procenio da će druga strana ispuniti svoj deo obaveza i da će Zajednicu srpskih opština formirati onako kako je i dogovoreno.

Hoće li nam se sada ponoviti isto? Ako ovo podsećanje na ne koje je završilo kao da predstavlja signal za uzbunu, istovremeno bi trebalo da bude i znak izvesnog ohrabrenja. Vučić tada, naime, jeste pristao na sporazum koji je loš za Srbiju, ali nije pristao da u njega bude uneta i odredba po kojoj se Srbija saglašava sa ulaskom Kosova u međunarodne organizacije, to jest, u Ujedinjene nacije. Upravo se to sad od njega traži ponovo, i, ako je tada odbio kao što jeste, nema nikakvog prava, razloga ni opravdanja da sada postupi drugačije.

Štaviše, razlozi za ponovno odbijanje sada su još kudikamo do znatno ubedljiviji nego što su bili tada. I zato što je druga strana – a pod drugom stranom podrazumevamo i kosovske Albance, i Amerikance, i Evropsku uniju – pokazala da joj se ne može verovati da će ispuniti svoju stranu pogodbe, pa zašto bismo se onda uopšte pogađali kada nam je u perspektivi da damo nešto (sve) a da u zamenu ne dobijemo ništa, i povrh toga, zato što je sad već sasvim očigledno da bi ulazak Kosova u Ujedinjene nacije sa srpskim pristankom, osim što bi značio definitivno i dobrovoljno odricanje od srca sopstvene zemlje i istorije, značio i korak ka stvaranju Velike Albanije.

Pri čemu se više čak i ne krije da se korača upravo ka tome. Skupština u Prištini odlučila je ovih dana da ukine sve granične kontrole između Kosova i Albanije, ukida se i telefonski roming među njima, objedinjavaju carine, a na sve to premijer Albanije Edi Rama kaže da niko ne želi Veliku Albaniju, ali da, „kada neko stalno viče: vuk, vuk, može i da ga prizove“…

NASILJE NA KOSOVU I METOHIJI Uporedo s procesom pristizanja i odbijanja američkog non-pejpera, na Kosovu počinje da vri; napadi na preostale Srbe u južnoj srpskoj pokrajini sve su učestaliji.

Kamenovani su Srbi koji su pokušali da dođu do Crkve Svete Trojice u Petriču kod Kline, napadnuta deca u Starom Gracku, u metohijskom selu Žač šikanirani su sveštenik Stevan Marković, njegova supruga i petogodišnji blizanci, kamenovane dve srpske kuće u centru Kosovske Vitine, krađa automobila, stoke…, i sve ovo u samo nekoliko dana.

I to baš sada, a nije ga, nasilja, u ovolikoj meri bilo zadugo. Tako da je nemoguće odupreti se zaključku da koincidencija nije slučajna već sasvim namerna, odnosno, da predstavlja naznaku nevolja koje tek slede. To je ona konjska glava u krevetu kako bi se prihvatila ponuda koja ne može da se odbije.

Hoćemo da kažemo da je Aleksandar Vučić po svoj prilici u pravu kada kaže da svi pobrojani incidenti predstavljaju „organizovanu provokaciju Prištine“, te da Albanci imaju blagoslov i Prištine, i njenih zapadnih mentora: „Plašim se da su Albanci rešili da, uz nečiju prećutnu ili suštinsku podršku, ne samo unesu nemire i strah u Srbe, već i da preduzmu neke druge mere.“

Drugim rečima, ako ne pristanete milom, pristaćete silom. Upravo je to i poruka američkog ambasadora u Beogradu Kajla Skota, koji je rekao da incidenti poput onoga u Petriču „dodatno naglašavaju potrebu za radom na sporazumu o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, koji mora da osigura srpskom stanovništvu slobodu da učestvuje u političkom društvenom i verskom životu na Kosovu bez straha za sopstvenu bezbednost“. Dakle, ne samo da Skot nije osudio nasilje kosovskih Albanaca, nego je upravo to nasilje iskoristio kao argument za priznavanje lažne kosovske nezavisnosti. Zbilja fantastično, nema šta.

OLUJA NA SEVERU Na stranu opravdano zgražavanje, nego, ova nam ambasadorova poruka i prizori s Kosova i Metohije prognoziraju zabrinjavajuće scenarije.

Logično je pretpostaviti, naime, da će dalje odbijanje Beograda da pristane na non-pejpere iz Vašingtona biti propraćeno daljom eskalacijom nasilja nad Srbima na Kosovu i Metohiji, pri čemu pogrom od 17. marta 2004. godine predstavlja jasnu opomenu na razmere nasilja na koje su spremni i kosovski Albanci i njihovi pokrovitelji.

Drugi mogući scenario eskalacije još je i opasniji, a odnosi se na mogućnost (pokušaja) oružanog zauzimanja severa južne srpske pokrajine, pri čemu je Vučiću, izgleda, poručeno da i ne pomišlja da odreaguje. „Ako pokušate da uđete sa svojom vojskom i svojom policijom na Kosovo, NATO će to da tretira kao neprijatreljski akt“, preneo je predsednik Srbije upozorenje koje je dobio.

A „Večernje novosti“ otkrivaju da „Kosovske bezbednosne snage, uz logističku podršku Amerikanaca, spremaju u septembru upad na sever Kosova i Metohije. Ova operacija priprema se u tajnosti pod kodnim imenom ‘Zlatna sablja’“. Ovu informaciju su našim bezbednosnim službama, navode dalje „Novosti“, prenele njihove ruske kolege: „Prema informacijama ruskih bezbednjaka, obuka pripadnika KBS obavlja se u bazama ‘Film siti’ u Prištini i ‘Pomazatin’ nadomak Kosova Polja… Rusi upozoravaju da KBS planira zauzimanje rejona na severu u pravcu administrativne linije prelaza Jarinje i Brnjak, kao i zelenog pojasa oko naseljenih mesta. Prema njihovim saznanjima, Kfor bi pomogao u izviđanju teritorije, a policijske jedinice i Euleks bi bili odgovorni za zauzimanje naseljenih mesta ako dođe do otpora lokalnog stanovništva. Osnovna ideja ovog plana je da se proizvede panika i osećaj defetizma kod našeg naroda na severu KiM, jer bi tokom sprovođenja akcije praktično bili odsečeni od centralne Srbije.“

PREKID(I) U BRISELU Najzad, da Albanci (i njihovi sponzori, to se podrazumeva) zaista planiraju zaoštravanje krize – a zaoštravanje planiraju zato što im ne ide kako bi želeli, da im naime ide, bili bi mirni kao bubice kao što su bili kada je zaključivan Prvi briselski sporazum – govori dakle o takvoj nameri i njihova demonstrativna odluka da bojkotuju dalji nastavak tehničkog dijaloga između Beograda i Prištine u Briselu.

Iako nije loše što se dijalog prekida jer je u njemu do sada dobijala samo Priština a Beograd ništa, i još bolje što je takav dijalog prekinula Priština a ne Beograd, mora se postaviti pitanje plana koji se krije iza takvog poteza, budući da je u startu jasno da to Priština nije uradila na svoju ruku, niti je to uradila da bi Beograd iz toga izvukao nekakvu korist.

Čini se da je reč o dvostrukom pritisku. Na Beograd, kome se poručuje da s njim mogu i da ne razgovaraju ali će u tom slučaju nastradati kosmetski Srbi, ali i na Brisel, da se žešće uključi u ispunjavanje albanskih želja i američkih planova.

„Evropska unija“, kritikuje je glavni kosovski pregovarač Avni Arifi, „pala je u zamku Beograda i ponaša se tako da se stvara utisak da ih interesuje samo Zajednica (srpskih opština)“.

S tim u vezi, interesantnim se čine i glasine koje sad stižu iz Brisela o navodnom zahtevu Španije i još nekih zemalja da se direktnije uključe u briselski dijalog, i treba sačekati s primerenom dozom opreza da bi se razaznalo šta se iza svega toga zaista krije. Tek, iznenadna provala nezadovoljstva posredničkom ulogom Brisela ne može a da ne izazove podozrenje, ma koliko nam se na prvu loptu dobrodošlom činila (navodna) zainteresovanost Španije za naš slučaj.

ASIMETRIČNI ODGOVORI SRBIJE Ono što se pak čini (koliko-toliko) izvesnim jeste postojanje izvesnog šuma između Brisela i Vašingtona, jer, ne bi se Albanci usudili da budu toliko nezadovoljni Briselom da njime nije nezadovoljan i Vašington, uostalom, prištinsko odbijanje daljeg dijaloga nije naišlo ni na reč osude iz Vašingtona i pametnome dosta. Nije to bog-zna-šta, ali, vredelo bi da se pokuša da se ova situacija iskoristi, na kraju krajeva, slabiji su kudikamo ako protiv nas nisu sasvim zajedno kao što su do sada bili.

Suština je, naravno, u pitanju kako će izgledati srpski odgovor na iskušenja koja nam predstoje, tim pre ako se obistine crne slutnje o predstojećim napadima na kosmetske Srbe i severno i južno od Ibra a u kontekstu američke pretnje da i ne pomišljamo da im priskočimo u pomoć.

Naš odgovor mora da bude, koliko čvrst i mudar, toliko i asimetričan jer sa NATO-om ne možemo da se bijemo baš kao što ni naše sunarodnike ne možemo i ne smemo da prepustimo zlehudoj sudbini.

A to pak znači i da što čvršće moramo da se oslonimo na one saveznike koje imamo, a to je naravno, pre svih, Rusija. Da ovakva mogućnost nije sasvim nerealna svesni su, čini se, i na Zapadu, o čemu svedoče diplomatski izvori lista „Danas“ koji „ističu da Vučić učestalo u poslednje vreme priprema javnost u Srbiji da je ‘moguća potpuna katastrofa’ u vezi sa Kosovom, i ne isključuju mogućnost da u tom slučaju ‘dođe do novog geostrateškog pozicioniranja Srbije, u smislu veće okrenutosti ka Rusiji’.“

Ovo bi bila potpuna katastrofa kakvu, u sadašnjim okolnostima, možemo samo da poželimo, tim pre što nam Rusija, posredstvom svog ambasadora u Beogradu Aleksandra Čepurina i njegovog tviter naloga, ponovo pruža svu podršku u borbi za očuvanje teritorijalnog integriteta, suvereniteta i same duše Srbije: „Osnov sveobuhvatnog sporazuma ostaje van svake sumnje Rezolucija SB UN 1244.“

1244, ali i još nešto; da papiri koji nam budu stizali iz Vašingtona završe u kanti za đubre. Tamo gde im je, uostalom, i mesto.   

[/restrict]