O koristi pluralizma za život ili – Dobra bez zla ne biva

Ponekad se dešavaju neobične podudarnosti… A ponekad i obične – same po sebi se u glavi povezuju

Sa jednim danom razlike u oči su mi upale dve informacije: 1) Kadetske škole svake godine iznedre nekoliko hiljada mladih patriota Rusije; 2) u Čokoladnom dvorcu u centru Moskve održavaju se jeftini seminari na temu „Kako preživeti epohu Putina i kako biti revolucionar, ne ustajući sa divana.“
Uzgred budi rečeno, šta vam je lakše da zamislite: kadetsku školu ili čokoladni dvorac? Meni – školu; ja sam, verovatno, patriota.

[restrict]

Bez slobode izbora nema vere

I tako, evo šta sam pomislio. Mi, patrioti, često se nerviramo: dokle će se u našoj zemlji svakakvi gajdaro-čubajsi osećati kao kod svoje kuće? Kadetske škole – to je dobro i razumljivo. A eto, čokoladni dvorac – i još sa seminarima? Dokle, bre?
I odjednom sam se setio: pa to smo već imali. Bilo je kadetskih škola, a dvoraca sa seminarima nije, i između njih se nije moglo birati. Ispravno je postojalo, a neispravno nije. I šta smo dobili? Za tri dana je zglajzao Sovjetski Savez. Zglajzao je zato što su svi, čak i oni koji su dušom bili za škole, veoma poželeli dvorce i seminare. Farmerke, Nabokova i ploče rok muzike. Koktele sa slamčicama. Diskoteke.
Kasnije, kad smo se malčice opametili, jadikovali smo: zašto je sovjetska vlast sprovodila tako tvrdokornu omladinsku politiku? Naprimer, zašto je zabranjivala te rok grupe… Ili tog Nabokova… Da nije zabranjivala, omladina i inteligencija imali bi odušak, i ne bi sve svoje mrzeli samo zato što nema ničega tuđeg.
Ni farmerke, ni rok muzika, ni Nabokov, ni „sto vrsta kobasice“ danas više nisu aktuelni. Danas imamo dvorce i seminare, Navalnog i „Eho Moskve“. Njih ne samo što ne zabranjuju nego ih i hrane o trošku države, da bi uopšte postojali. Da bismo mi sami mogli zamisliti šta je važnije. Zato što kada mi sami ne biramo, kada nam ispravno i značajno nameću, ne ostavljajući nam izbor – mi onda ne verujemo.

Falš idealnog

Tu se moja obavezna razmišljanja završavaju, i počinju neobavezna. O neophodnosti zla u svetu. Sećate se, kod Tolstoja je otac Sergije rekao: „Zlo mora da dođe u svet, ali teško onome kroz koga ono dolazi.“ A zbilja, zašto mora?
Bogoslovski odgovor je vrlo jednostavan: zato što čovek mora imati slobodu izbora.
A ja imam jednu skoro naučnu – aritmetičku hipotezu. U skladu sa šaljivim Stardžonovim zakonom, devedeset procenata svega na svetu (šta god da uzmemo) – uvek će biti đubre, glupost, zlo. Pa eto, neka ne bude devedeset. Neka bude samo deset. Ili čak jedan. (Mada iskustvo pokazuje da je više.) Dakle: sjedinivši Stardžonov zakon i Zakon očuvanja, dobićemo sledeće. Recimo, mi iz sveta izbacimo devedeset procenata (ili deset, ili jedan) svega rđavog. Međutim, ono dobro koje je preostalo ponovo se deli na istih devedeset i deset procenata! Opet izbacimo loše – i svet se opet podeli… I tako, sa svakim „poboljšanjem“ biće ga sve manje i manje. I možemo ga tako do kraja poboljšavati.
Upravo zbog toga u umetnosti i postoji „problem pozitivnog lika“. Dostojevski, da bi stvorio lik idealnog čoveka, morao je da ga snabde duševnom slabošću i beznačajnim, smešnim prezimenom. Jednostrano pozitivan lik je dosadan, štaviše – falš. Kao što je falš ova slika:
Naravno da je ona dopadljiva. Ona se i meni sviđa: kolačići sa sirom, samovar, fikus – sve je na svom mestu. (Još fali neko mače.) Deca su sita, poslušna, devojčica ide u školu, muž je odgovoran radnik, prenosi starom ocu partijske direktive. Pokušavam da zamislim šta tu nedostaje.
Pa nedostaje, možda, baš ono radi čega „zlo mora doći u svet“. Nema unutrašnje dimenzije, nema „umetničkog konflikta“, nema drame. Sreća kao da je prosto sletela na ljude sa lepim licima. Nije jasno kroz šta su oni prošli i kroz šta prolaze da bi je stekli. Tu je samo širit na muževljevoj vojničkoj bluzi… nagrada za ranjavanje. Jedina ulaznica u taj svet, gdje sreću treba zaslužiti, zaštititi. Na toj slici ti se odmara duša, i to je pravilno, duši je potreban odmor, ali njoj je potrebno i da se malo potrudi. A takvu mogućnost ova slika ne pruža…
Za razliku od ove, na primer:
Tu nema mnogo blagostanja. Zašto ti prašnjavi i ne baš lepi ljudi sede na putu? Ako su oni muž i žena, šta – nemaju gde da posede? Znači, nije muž… Naslov slike je „Zaljubljeni“. Ali u takvom uzrastu… A gle, njegovo lice i njen pocrneli lakat nekako mi sugerišu da naročitog zla u njihovoj ljubavi nema. I neće ga biti. Oni to neće dopustiti. Oni umeju da se bore. I ljubav svoju nespretnu, stidnu, oni su zaslužili. Zato je ona uzvišena.
Da, može se tu nafantazirati i nešto drugo, i tamo i ovde. Važno je prosto razumeti: dobra bez zla ne biva. Ko bi znao da je belo belo, kad ne bi postojalo crno?
Eto, deco, tako nam umetnost ponekad pomaže da razumemo unutrašnju politiku naše vlade. Skoro da se uopšte ne šalim.

Blog Lava Pirogova

Preveo: Želidrag Nikčević

[/restrict]