Asimetrične informacije

Zbog čega su u ovom trenutku srpskim liderima i srpskoj javnosti neophodne pre svega ozbiljne komparativne ekonomske, strateške i bezbednosne analize, umesto, često prisutnih, agitpropovskih parola

Ko na brdo, ak’ i malo, stoji, više vidi no onaj pod brdom; ja poviše nešto od vas vidim, to je sreća dala al’ nesreća!“ Uveren sam da je „nesreća“, da vide „poviše“, pratila mnoge srpske lidere, a ne samo vladiku Danila iz Njegoševog Gorskog vijenca. Lideri su uvek imali, a i danas imaju, brojne informacije analitičkih i obaveštajnih službi, koje nisu dostupne javnim glasilima i građanima. Postoji asimetrija informacija, što je prirodno, ali tu činjenicu država ne bi smela da zloupotrebljava. Na svaku primedbu javnosti, vlast može da odgovori: „Eh, kad biste vi znali ono što mi znamo da naši prijatelji / neprijatelji spremaju Srbiji u slučaju da ne postupimo po njihovim nalozima, ne bi vam palo na pamet da nas kritikujete.“ Ovaj razlog se obično  uvažava, ali se onda postavlja pitanje koliko ima smisla voditi dijalog, ili kritikovati vlast, koja ima ubedljiv univerzalni odgovor na svaku primedbu?

Ipak, u unutrašnjem dijalogu o bezuslovnoj kapitulaciji povodom Kosova, javnost bi želela da bude upoznata sa odgovorima na bar tri važna pitanja. Prvo, kako bi na odbijanje Srbije da kapitulira reagovala evroatlantska zajednica (EU i NATO)? Drugo, kakve su mogućnosti Rusije ili Kine da nas od eventualnih reakcija naših evroatlantskih partnera, odbrane? I treće, kakva je politička i ekonomska budućnost Srbije u zagrljaju evroatlantskog saveza, a kakva u slučaju da se opredeli za savez sa Rusijom (i Kinom)?

REAKCIJA EVROATLANTSKOG SAVEZA  Da li još iko ima iluziju da bi evroatlantska zajednica – nesumnjivo najveća svetska sila, koja ipak nije svemoćna – poštovala međunarodno pravo, pa i pravo svake države da bira vojne saveznike, a da pri tom ne remeti ekonomske, političke i druge odnose sa ostalim zemljama? Kao što npr. Rusija i Kina sa brojnim zemljama nastoje da razviju plodnu ekonomsku, kulturnu i drugu saradnju, bez obzira na to što su te zemlje udružene u vojni savez koji svakom prilikom manifestuje agresivne namere prema Rusiji ili Kini?

Da li neko veruje da bi najagresivnija svetska sila nastavila sa Srbijom ekonomsku saradnju (uključujući ekonomsku pomoć) i u slučaju da Srbija odbije da kapitulira, nego se opredeli za vojni savez sa Rusijom i dozvoli formiranje ruskih baza na svojoj teritoriji? Ili bi Srbija bila izložena još intenzivnijoj satanizaciji, izolaciji, pa možda i akcijama terorističkih grupa, organizovanih i obučenih od strane NATO-instruktora (da li bi to bio prvi put)? Da ne pominjemo mogućnost angažovanja NATO avijacije i nekih agencija i NVO-a u Srbiji (pitam se ko je opasniji?) A sve u cilju „stabilizacije“ situacije na Balkanu, slično Iraku, Libiji, Siriji ili Avganistanu.

MOGUĆNOST ODBRANE  Skoro da nema male zemlje u svetu koja bi sama mogla da se uspešno odbrani od najveće svetske sile – nažalost i najvećeg svetskog siledžije! (Vijetnam je izuzetak, a cena pobede je zastrašujuća!) Pitanje je da li su Rusija i Kina, koje pokazuju razumevanje za političke i ekonomske interese Srbije, dovoljno zainteresovane i međusobno usaglašene da mogu vojnički i ekonomski da pomognu u slučaju ponovne agresije NATO-a na Srbiju, ili jedino mogu da podrže Srbiju političkim stavovima u Savetu bezbednosti? Ili prodajom Srbiji nekih vrsta savremenog naoružanja?

Da li mislite da ima osnova za verovanje da bi Rusija i Kina rizikovale konvencionalni, ili, ne daj bože, nuklearni rat da bi zaštitile Srbiju od nove NATO agresije? Kojom NATO (za sada blago) preti u slučaju da Srbija bude tvrdoglava u želji da odbije da kapitulira?

Uzgred, da li verujete da bi srpski evroatlantski aktivisti, od kojih su mnogi udobno raspoređeni na finansijski unosne položaje u vladi, agencijama i NVO-ima, bez otpora prihvatili gubitak takvih pozicija, i to samo zato što Srbija želi da sačuva svoju slobodu i  suverenitet, pa odbija da bezuslovno kapitulira.

EKONOMSKE PERSPEKTIVE  Najzad, da bismo mogli da, bar grubo,  ocenimo da li je kapitulacija najbolji (ili, kako nam evroatlantski prijatelji sugerišu –  jedini) izbor, zapitajmo se da li su, u okviru našeg unutrašnjeg dijaloga, vršena poređenja ekonomskog razvoja zemalja koje su u evroatlantskom zagrljaju, sa zemljama koje su već u strukturi Evroazijskog ekonomskog saveza (Belorusija, Kazahstan, Rusija, Jermenija, Kirgistan), ili onima koje su na putu da se pridruže tešnjoj saradnji sa Rusijom ili Kinom?

U ovom trenutku srpskim liderima i srpskoj javnosti neophodne su ozbiljne komparativne analize ove vrste, umesto, često prisutnih, agitpropovskih parola.