ZONA SUMRAKA / Sjećam se

Značajni epifenomen intelektualnog života, kako ga je podrugljivo nazvao „Mond diplomatik“, Bernar-Anri Levi ponovo se istakao istinoljubivošću kada je, objašnjavajući neophodnost sveopšteg atlantističkog napada na Siriju, optužio Srbe da su tokom rata u BiH koristili ni manje ni više nego hemijsko oružje

Sjećam se, izgovorio bi Broj Jedan, vođa Grupe TNT iz kultnog stripa „Alan Ford“, i započeo tiradu o nekom čuvenom istorijskom događaju u kojem je, naravno, i sam učestvovao, zajedno sa istorijskim ličnostima od neandartalca i „momka iz pećine kod Krapine“, preko Odiseja, Kleopatre, Marka Pola, pa do Napoleona i Staljina. („Sjećam se“ je ujedno i naslov epizode koja je u potpunosti posvećena njegovim „uspomenama“.) Najveći problem s pričama Broja Jedan je što su se one, bez izuzetka, u njegovoj iterpretaciji dogodile sasvim drugačije nego što je bilo u stvarnosti i što je on u njima imao glavnu ulogu. Još jedan „junak“, nažalost ne stripovski, ima ovaj običaj. Prepričavanje događaja onako kako se nisu desili i u kojima On igra glavnu ulogu karakteristika je i Bernar-Anrija, čoveka koji se smatra pre svega filozofom, ali i rediteljem, piscem, humanitarnim aktivistom… Gde god je bio (a bio je svugde) i šta god da je radio (a radio je svašta) uvek je bio u centru zbivanja, hrabro se izlažući opasnosti zarad Ideje. Tako se fotografisao u ratnom Sarajevu, skriven iza betonske žardinijere praktično umotan u bodljikavu žicu, kako prestravljen zbog snajperskih hitaca koji zvižde oko njega daje intervju. Kada se kadar malo uveća, u njemu ostaje izbezumljeni Levi, ali se u pozadini vide i dvojica uniformisanih ljudi kako se nonšalantno šetkaju.

„Sećam se“, reče On u stilu Broja Jedan, „kada su u Bosni, u Sarajevu, Srbi ispalili hemijsko oružje na pijacu Markale.“ Kao da ova dva napada nisu sama po sebi već dovoljno kontroverzna (postoji osnovana sumnja da se radi o klasičnim „napadima pod lažnom zastavom“ u cilju satanizacije Srba) pa je neophodno da se dodatno „zasole“. Ovu Levijevu izmišljotinu izrečenu na francuskom javnom servisu detektovao je servis za proveru podataka agencije „Frans pres“, za koju se ne nikako ne može reći da je prosrpska, a još manje da je naklonjena sirijskom lideru Bašaru Asadu, koji je primarna meta Levijevog istupa. Postavlja se suštinsko pitanje kako čoveka čija pojava već više od četrdeset godina, od kako se 1977. pojavio na javnoj sceni, izaziva podsmeh i koji je uspeo da se obruka bukvalno na svaki mogući način, uključujući i pozivanje u svojoj knjizi „O ratu u filozofiji“ na nepostojećeg filozofa Žan-Batista Botila, inače plod mašte novinara satiričnog lista „Kanar enšene“ Frederika Pažesa, iko može uzimati za ozbiljno, a kamoli da on ima bilo kakav značajniji uticaj na javnost. Kako ozbiljan časopis poput američkog „Forin polisija“ može nekoga o čijim se glupostima, nepoštenju i lažima pišu i novinski članci i pripremaju dosijei (poput „Mond diplomatikovog“ dosijea objavljenog pod naslovom „Obmanjivanje Bernar-Anrija Levija“), čak i knjige među kojima je „Samozvanac, Bernar-Anri Levi u Zemlji čuda“ (The Impostor, BHL in Wonderland) Džejd Lindard i Gzavije de la Porta, može proglasiti za najvećeg francuskog mislioca? Nije britanski istoričar i politički teoretičar Peri Anderson neosnovano ocenio da je „teško zamisliti izvanredniji pad nacionalnih standarda za ukus i inteligenciju od pažnje koju u francuskom javnom mnjenju dobija ovaj dosadni glupan, uprkos tome što je bezbroj puta demonstrirao nesposobnost da ispravno razume neku činjenicu ili ideju“.

Teško da bilo šta može bolje predočiti sav obim njegovih intelektualnih, ali i moralnih akrobacija od ocene izrečene u jednom prošlogodišnjem intervjuu – da se on, zalažući se za bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine, u stvari „stavio na stranu najslabijeg naroda u tom trenutku na svetu, srpskog naroda“ i da je bio „za oslobođenje srpskog naroda, za demokratiju u Srbiji“. I tada je, kao uostalom gotovo uvek, pokazao da su činjenice nadrljale ako se sudare s njegovom realnošću i ne trepnuvši rekao da je Slobodan Milošević odgovoran za „stotine hiljada mrtvih“. Sada bi isto tako da oslobađa i Sirijce.

Da Levi nije usamljen slučaj u svojoj zemlji, gotovo u isto vreme nam je dokazao „novinar“ jednog drugog medijskog javnog servisa u Francuskoj, „Radija Inter“. Gijom Meris je, naime, izjavio da „razgovor sa Srbima očekivani životni vek smanjuje za 15 minuta“. Zanemarimo sada sav rasizam i mržnju koji šljašte iz ove izjave i usredsredimo se na činjenice. Koliko su Srbi ubili Francuza u poslednjih godinu, dve, pedeset da bi mogao da se izvuče ovakav prosek? A koliko su ih ubili islamski ekstremisti uglavnom arapskog porekla? Skoro 250 u poslednje tri godine. A da li bi se Meris usudio da na javnom servisu iznese ovakvu teoriju i o njima? Naravno da ne. Pomenuti Anderson postavio je, misleći na Levija, pitanje „da li bi ovakva groteska mogla da cveta u bilo kojoj drugoj značajnijoj zapadnoj kulturi današnjice?“ Nažalost, odgovorili bismo potvrdno i dodali da je Levi samo najistaknutiji „prorok“ atlantističkog liberalizma, kao i da ih ima još. I u Francuskoj, i na Zapadu, ali i na Istoku.