Šest decenija Radio Beograda 2

Od samog početka lakši i zabavniji od Prvog, radiofonični radio, kako ga je prozvao književnik Sveta Lukić, obeležio je svoj prostor emisijama koje su približavale elitnu kulturu svima, posebno u domenu klasične muzike

Kao gimnazijalka slušala sam Ratomira Raleta Damjanovića kako recituje napamet potresne stihove … Mala velika moja, večeras ćemo za njih voleti iz pesme Izeta Sarajlića Rođeni 23, streljani 42. Rale Damjanović bio je tada poznat u Beogradu kao mladić koji zna napamet najviše pesama, a svoj talenat je demonstrirao pred oduševljenim auditorijumima, sa velikom glumačkom ubedljivošću. Nisam očekivala da ćemo se u budućnosti češće sretati, i to u hodnicima Drugog programa Radio Beograda. Od samog početka lakši i zabavniji od Prvog, radiofonični radio, kako ga je prozvao književnik Sveta Lukić, obeležio je svoj prostor emisijama koje su približavale elitnu kulturu svima, posebno u domenu klasične muzike. Kultna jutarnja emisija u osam časova Klasiku molim uticala je na mnoge slušaoce da se zapute u koncertne dvorane i provere o čemu govore muzikolog Milica Gajić ili Tića Petrović. Vladislava Vukolić, ranije Seka Matić, u svom radu na Drugom programu posvetila se operi, a kao tek diplomirani pijanista bila je moj prvi profesor klavira. Da nije bilo nje, možda bih sada bila srećni matematičar ili astrofizičar, a ne frustrirani klasični muzičar u raljama tranzicije. Sonorni i prepoznatljivi glas Nikole Neškovića slušali smo u emisiji Prijatelj zvezda, gde je donosio najsvežije rok i pop hitove iz Evrope sa kultnog Radio Luksemburga. Na Bitlsima i Kinksima učili smo engleski.

Pisanjem muzičkih kritika za Kulturni dnevnik Drugog programa počela sam da se bavim sedamdesetih, a moj prvi urednik bio je Dejan Penčić Poljanski, koji me je dosta namučio uvođenjem u radijski novinarski stil, sve dok nisam naučila sve što je trebalo. Iako novinarsko dete, odraslo u hodnicima Radio Beograda, moja muzičarska duša želela je više širine. Sarađivali smo vrlo uspešno, a onda me je, posle mnogo godina, obradovao celokupnom arhivom mojih kritika, koje je sačuvao u dva ogromna registratora. Da nije bilo njega, moja bibliografija ostala bi uskraćena za veliki deo muzičkih kritika i hronika zlatnog doba Beograda.

Sledeći urednici Radoš Glišić i Petar Pajić samo su me nasledili kao već punokrvnog i odnegovanog muzičkog novinara. Sa Đorđem Malavrazićem bila sam u Budimpešti povodom Teslinog planetarnog posela, kada je velikom filozofu Đerđu Konradu uručena Teslina nagrada u našoj ambasadi, a ja sam svirala mali čembalski resital.

U muzičkoj redakciji Drugog programa radile su moje drage koleginice sa Muzičke akademije, muzikolozi i kompozitori, koje su i onda i danas obeležile etar nad Srbijom. Jednoj od njih, muzikologu Zorici Premate nije se dopao moj odnos prema savremenoj srpskoj muzici, pa me je svrstala u kritičare koji pišu kvazistručne i amaterski-impresionističke kritike, zajedno sa još nekoliko veoma pismenih i kreativnih ličnosti. Srećna sam što me nije stavila u svoju emisiju Alegrokičando.

Deo svog života unela sam rado u Radio Beograd 2, jer, kako kažu stari novinari, ono što se ne odštampa, nije se ni desilo, bez obzira na sve virtuelne i ostale mreže sveta.

Nadamo se da Radio Beograd 2 pod sloganom Elitizam za sve neće izgubiti publiku koju je mukotrpno osvajao tokom decenija, bojimo se da ne zaliči na Treći program. Kulturnom programu, koji je osvojio medijski prostor principom da kultura ne mora biti dosadna, želimo uspeha, bolje predajnike i slušanost, manje umovanja, a više radovanja. Da proslavi vek postojanja. Inače…