Nevaljalo čedo Venecije

Izložbom Rađanje genija, u Luksemburškom muzeju u Parizu, obeležava se 500 godina od rođenja Tintoreta, jednog od najpoznatijih slikara venecijanske renesanse.  Tematski uobličena oko radova iz mladosti, izložba ima za cilj da nam pokaže kako je Tintoreto, uz mnogo rada, ambicije i dovitljivosti, ostvario uspešnu karijeru i afirmisao svoj umetnički izraz

Za „Pečat“ iz Pariza Slavica Batos

Ima u Luvru jedan portret koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Portret starca sa gustom belom bradom i nepokretnim, apatičnim licem. Tamna energija koja zrači iz njegovih umornih očiju zariva nam se pravo u mozak. Prepoznajemo onaj trenutak kad čovek sam sebi kaže – od sada pa nadalje ja sam ono što sam bio. Sve partije su odigrane. Krug se zatvorio.

Starac sa portreta je Tintoreto, ako je verovati krupnom, pedantno ispisanom naslovu u gornjem delu slike. A ako pogledom skliznemo naniže, desnom stranom, možemo pročitati i natpis na latinskom – ipsius.f. Znači, autoportret. Nakon što je oslikao pola Venecije, stekao slavu i ugled za kojima je žudeo, ispratio na onaj svet svoje najveće rivale Ticijana i Veronezea, istrošio sve teme i motive … došao je trenutak da se suoči sam sa sobom i sa onom stravičnom neizvesnošću koju donosi spoznaja o bliskoj smrti. Da li će tama progutati sve? – čitamo u dubokoumnim očima. Da li je sve bilo uzalud?

[restrict]

Tintoreto je tokom svog dugog i plodnog života naslikao sebe samo dva puta: na početku i na kraju karijere. Zahvaljujući izložbi u Luksemburškom muzeju (do 1. jula 2018), oba portreta se trenutno nalaze u Parizu, pa se poređenje nameće samo po sebi. Na portretu iz mladosti Tintoreto, najverovatnije, nema ni dvadeset godina. Licem je okrenut prema posmatraču, ali u malo čudnoj pozi – kao da se okrenuo na nečiji poziv. Pogled dva ogromna crna oka čini nam se usredsređen na nešto što bi moglo doći s leđa. Nekakva opasnost, nekakva intriga?… To je pogled koji opominje. Samo me ne izazivaj! Mada, ima tu i nešto drugo. Levo oko, ono u senci, i nabrane obrve izražavaju zabrinutost. Kao da slute buduće nevolje. I s razlogom – život slikara u ona vremena nije nimalo lak. Posao je slabo plaćen, konkurencija je velika, u borbi za prestiž se često ne biraju sredstva. Mladić sa slike zna šta ga čeka ali, isto tako, zna i da će u toj borbi istrajati. Ima poverenja u svoj talenat i u oganj koji se u njemu razgoreva. To se vidi iz sigurnosti kojom nanosi boju na platno i iz drskog, bezobrazno razuđenog poteza. U vreme kad se od slikara očekuje da besprekorno izgladi sve površine – posebno kad su u pitanju lica, da dugo i pedantno gradi iluziju realnosti, Tintoreto radi brzo i čak se i ne trudi da to prikrije. Njegovi kratki, iskošeni, jasno vidljivi potezi četkicom (koji mestimično podsećaju na Van Goga) imaju snagu manifesta: slikarstvo je samo prazna ljuštura ako iza njega ne stoji individua, živ čovek, sa sopstvenim rukopisom i temperamentom.

ALHEMIJA BOJA Jakopo Robusti, poznat u istoriji slikarstva isključivo kao Tintoreto (u prevodu „bojadžijin mali“), došao je na svet 1518. ili, po novijim izvorima, 1519. godine, u Veneciji. Tintoreto je s ponosom nosio svoj nadimak, u inat svima koji su u tom deminutivu videli raznorazne degradirajuće aluzije. Pre svega na njegovo skromno poreklo. Koje, pošteno rečeno, i nije bilo tako skromno – u Veneciji je umeće bojenja svile bilo i cenjeno i profitabilno. Zatim na njegov mali rast. I na kraju, na samu suštinu njegovog bivstvovanja. Bojadžija ostaje bojadžija. Mazalo. Malo, beznačajno mazalo.

O Tintoretovom detinjstvu i ranoj mladosti ne zna se gotovo ništa. On sam nije ostavio nikakve beleške, a njegova prva biografija, iz pera Karla Ridolfija, izašla je tek 1648 – sto godina nakon nastanka mladalačkog portreta sa izložbe. Istina, pominje ga i Đorđo Vazari, u svojoj čuvenoj knjizi o životima slikara, iz 1564. godine, ali, ima se utisak, više da bi ga kritikovao nego da bi nešto saopštio o njegovom životu. Citiramo: „U slikarstvu se nikad dosad nije pojavio mozak u tolikoj meri ekstravagantan, kapriciozan, naprasit, tvrdoglav i užasan kao što je njegov, o čemu svedoče sva ta čudnovata dela, na kojima se on potpuno udaljava od puta koji slede drugi slikari. Bizarnošću svojih pronalazaka, nepojmljivošću svojih fantazija, on kao da želi da pokaže da slikarstvo nije jedna ozbiljna umetnost. Dešavalo se da preda, kao dovršene, slike koje je jedva skicirao, na kojima potezi četkom izgledaju kao da su naneseni slučajno a ne sa dužnom pažnjom.“

Da, ovim je mnogo toga rečeno, ali ništa o tome kako je „neozbiljna umetnost“ ipak uspela da se nametne, niti o tome kako se, u najstarijem od dvadeset dvoje dece prilježnog bojadžije, začela iskra slikarske vokacije. Ne preostaje nam ništa drugo nego da zamišljamo.

Zamišljamo kuštravog, bosonogog dečaka kako se muva među ogromnim kamenim kadama (zvali su ih „barke“) u kojima su se namakale svilene tkanine. Skrletno crvena kada, indigo kada, limun-žuta, tirkizna, kada boje noći… I radnici koji staklenim motkama tu neprestano nešto mešaju i prevrću. Neko je upamtio pa preneo da je dečak, tim staklenim štapovima, iscrtao svoje prve slike po zidovima radionice. Nakon precizno određenog vremena, tkanine su vađene iz kada sa bojom, ispirane u kanalu i razastirane da se suše. Lagane i prozirne kao vazduh, ličile su na čaršave za neke džinovske, otmene postelje. Kad bi dunuo vetar, u prevojima tkanina stvarale su se senke. Šafran-žuta prelivala se u narandžastu, pa u oker, pa onda, naprasno, zaodenula bi se sedefastim prelivima. Legendarni colorito, koji karakteriše venecijansko slikarstvo, ušao je u pore bojadžijinog sina verovatno već tad, u tom magičnom svilenom lavirintu.

Zamišljamo ga, dalje, pored kazana sa kipućom vodom kako, sa navršenih devet ili deset godina, već pomaže kod pripremanja boja. Taj posao je bio odgovoran i rizičan, nije se poveravao bilo kome. Neki pigmenti stizali su iz dalekih zemalja i bili skuplji od zlata, neki su bili otrovni, toliko otrovni da bi bili u stanju da pomore čitavu posadu neprijateljske galije. Dečak je upijao ove priče i sanjao meksičke bube iz kojih izlaze crvena zrnca i pretvaraju se u dragocene hromatske eliksire. Moguće da su se tad u njemu začele i prve mutne predstave o alhemiji metamorfoza, o tome da svaka boja ima svoju priču, da svaka priča ima svoj razlog, da ono što čoveka razlikuje od ostalih kreatura na kugli zemaljskoj jeste upravo sposobnost da beznačajnu, mrtvu materiju transformiše u nešto plemenito i produhovljeno.

Đovani Batista Robusti, dečakov otac, silno se, mora biti, razočarao kad je shvatio da sinovljevo interesovanje za boje nije motivisano željom da jednog dana preuzme porodični biznis. Sin je želeo da bude slikar i to nikako nije slutilo na dobro. Slikari koji su uspevali da žive pristojno od svog posla mogli su se izbrojati na prste jedne ruke. Svi ostali zlopatili su se u potrazi za narudžbinama, radili za mizerne honorare i ponižavali se pokušavajući da od bezobzirnih naručilaca iskamče neisplaćeni novac. Očevi argumenti su bili ubedljivi, ali na kraju pobedila je sinovljeva tvrdoglavost. Tintoreto će biti slikar.

U doba renesanse dečaci koji su se opredeljivali za slikarski zanat primani su u majstorske radionice između sedme i četrnaeste godine. U početku su radili samo jednostavne fizičke poslove, čistili, donosili vodu, palili vatru, da bi kasnije, postepeno, bili upućivani i u tajne slikarstva. Učili su crtanje – po modelu ili kopiranjem, posmatrali kako se pripremaju boje – od sitnjenja pigmenata do njihovog mešanja sa lanenim uljem i, nakon nekoliko godina, u zavisnosti od pokazane veštine, nekima od njih, samo nekima, bivala je poverena i izrada kopija ili čak pojedinih partija na majstorovoj slici. Kod koga je Tintoreto šegrtovao – ne zna se tačno. Verovatno je promenio više majstora, sabirajući na taj način neophodna znanja i formirajući postepeno svoj sopstveni slikarski identitet. U biografiji iz pera Karla Ridolfija stoji da je proveo izvesno vreme u Ticijanovom ateljeu, odakle je bio najuren navodno zbog toga što je njegov prerano ispoljeni talenat pretio da ugrozi prestiž slikara kome su se, opet po nekim pričama, klanjali čak i carevi. To nije nemoguće. Nije li i sam Ticijan upravo na taj način pomračio slavu svog učitelja Đorđonea? Kako bilo da bilo, rivalitet između Tintoreta i Ticijana postaće legendaran.

Kao primer najčešće se navodi konkurs za oslikavanje plafona čitaonice u Biblioteci Sv. Marka (Libreria Marciana), raskošnoj građevini u neposrednoj blizini Duždeve palate i Crkve Sv. Marka. U to vreme Tintoreto ima trideset šest godina, sopstveni atelje sa pomoćnicima i već sasvim solidnu reputaciju. Programom konkursa bilo je predviđeno da se, za posao dekorisanja plafona, angažuje sedam slikara, sposobnih da u svom radu sjedine tradicionalnu venecijansku ljubav prema koloritu sa modernim tendencijama koje su stizale iz Rima i Firence, a koje su ostale poznate pod nazivom manirizam (bella maniera). Umetnički savet na čelu sa Ticijanom (koji je za sebe već bio rezervisao plafon u predvorju čitaonice) odabrao je šest manje poznatih imena i – Veronezea, mladog slikara u usponu, kome će ovaj posao doneti zlatnu medalju za najbolji rad i širom otvoriti vrata ka budućoj blistavoj karijeri. Tintoreto je, kako bismo to danas rekli, izvisio. Ili je dobio šta je zaslužio, pošto se ni on sam nije baš proslavio svojom lojalnošću u odnosu na slikarsku sabraću.

Najeklatantniji primer njegovih „niskih udaraca“ vezan je za dobrotvornu instituciju Scuola Grande di San Roco i konkurs za veliku ovalnu sliku, u centralnom delu plafona svečane sale. Običaj je bio da pozvani slikari podnesu na uvid žiriju svoje predloge u vidu detaljnih crteža. U zakazani dan Tintoreto je pred žiri izašao praznih ruku. Objasnivši da se on mnogo bolje izražava bojom i četkicom, samo je pokazao rukom na plafon, gde je njegov „predlog“ već bio instaliran (kako, kad i po koju cenu – ne zna se). Pri tome je rekao da ga daje na poklon, jer njega novac ne interesuje. Tako su sad drugi izvisili a Tintoreto je sebi obezbedio posao za sledećih dvadeset godina (od 1565. do 1587), pretvorivši zidove i plafone scuole u neku vrstu lične zaostavštine. Za Veneciju, Scuola Grande di San Roco danas ima otprilike isti značaj kakav ima Sikstinska kapela za Rim.

ĐAVO JE U DETALJU Istorija umetnosti može da posvedoči – ambicija i zavist nikad nisu bili štetni po umetničku motivaciju. Naprotiv. Čak je i Vazari nešto rekao na tu temu: „Kad priroda stvori čoveka izuzetnog u nekoj oblasti, ona ga uglavnom ne ostavi samog, nego mu istovremeno stvori i suparnika, kako bi mogli da međusobno profitiraju od svojih talenata i od nadmetanja.“ Rivalitet između Ticijana i Tintoreta treba posmatrati u tom svetlu.

Da bi se probio u krug traženih slikara i da bi mogao da se s njima odmerava, Tintoreto je godinama razrađivao strategiju osvajanja tržišta. Za početak je bilo najvažnije da ga platežno sposobni naručioci slika – a to su bili ili pripadnici aristokratije, ili javne institucije, ili crkva – nekako primete u mnoštvu talentovanih slikara, koje je bogata i kosmopolitska Venecija privlačila kao magnet. Mnoge od svojih prvih radova je morao da pokloni, mnogo portreta je morao da izradi samo da bi uspostavio korisne kontakte. Zna se da je čak oslikao besplatno i fasadu jedne palate na Canalu Grande da bi pokazao svoju veštinu i bio viđen od što većeg broja ljudi. Na pikturalnom planu takođe je prvo morao da dokaže da ume da radi ono što se traži, a pošto je to uglavnom bila biblijska i, u nešto manjoj meri, antička tematika, morao je da se usput pobrine i o svom obrazovanju. Sve to skupa nije bilo lako.

Najstarija, dosad poznata, Tintoretova slika stigla je na parisku izložbu iz muzeja Prado. Na njoj je prikazana jedna od omiljenih scena iz hrišćanske ikonografije – poklonjenje mudraca. Kad je radio ovu sliku, Tintoreto je imao osamnaest godina, čime se objašnjava pribegavanje već poznatim strukturalnim elementima (krov štale od drvenih greda u perspektivi, na primer) kao i neke slabosti kompozicije. Veličine ljudskih figura u odnosu na njihovu poziciju u prostoru su nelogične, ima se utisak da su prekopirane sa nekih drugih slika pa nalepljene na platno. Još koješta bi se tu dalo kritikovati, ali slici se ipak ne mogu odreći izvestan šarm i originalnost. Mladi Tintoreto je glavni motiv slike, Bogorodicu sa detetom, gurnuo u desni ugao (inspirišući se, verovatno, jednim Direrovim drvorezom) da bi u prvi plan postavio razvijorenu figuru najmlađeg mudraca, koji u kompoziciju uleće kao da je izbačen iz katapulta. To što položaj njegovog tela podseća na figuru sa vrlo poznatog Poklonjenja pastira – koje je započeo Đorđone a dovršio Ticijan, nikome nije posebno paralo oči. Takvo je bilo vreme.

Originalnim kombinovanjem „citata“ i unošenjem elemenata spektakla u klasične ikonografske šeme, Tintoreto je polako počeo da skreće pažnju na sebe. Njegovo rešenje poklonjenja mudraca postalo je popularno, pa ga je kopirao čak i izvesni Bonifacio de Pitati – za koga se danas pretpostavlja da je bio Tintoretov učitelj. Bonifacio de Pitati je, inače, imao jednu od najproduktivnijih umetničkih radionica u Veneciji, poznatu po tome što je mogla da udovolji svim zahtevima i ukusima. Ako je Tintoreto zaista svoja prva profesionalna iskustva stekao u ovom ateljeu, onda se time dodatno rasvetljava stilska i žanrovska raznolikost njegovog prvog perioda.

U XVI veku kriterijumi vrednovanja umetničkog dela razlikovali su se od naših današnjih. Ljudi su, u najvećem broju slučajeva, želeli da imaju slike koje su ličile na ono što su već videli. Individualni pečat, lična ekspresija i slično, prihvatani su samo ako su bili dobro integrisani u postojeće kanone lepog i moralno prihvatljivog. Bilo bi zanimljivo da, sa ovom mišlju kao vodiljom, pogledamo na koji način su Tintoretova buntovna priroda, sklonost ka provokaciji i specifičan humor uspeli da se prokrijumčare u naizgled konvencionalne sadržaje.

Na izložbu je iz Venecije stigla jedna od najznačajnijih Tintoretovih slika iz mladosti, Princeza, Sveti Georgije i Sveti Luj. Rađena je 1551. godine, za Palatu Kamerlengi, ondašnje administrativno središte finansija i trgovine. Legendu o Svetom Georgiju znamo napamet: ranio je kopljem zmaja koji se spremao da proždere princezu, rekao joj da razveže svoj pojas i da, koristeći uzicu kao povodac, odvede aždaju u grad, u znak dokaza da je došao kraj strašnom nametu žrtvovanja dece. Ova legenda prikazana je na nebrojeno mnogo ikona i slika, ali ni na jednoj od njih princeza nije najahala na zmaja! Kod Tintoreta, ona je ne samo, svom težinom svog pozamašnog tela, pritisla jadnu beštiju – koja je pod njom očigledno izdahnula, nego pritom izgleda i prilično razbludno. Seksualni naboj scene uočljiv je u nizu detalja, kojima bi se Frojd radovao da je imao prilike da vidi sliku. Sigurno bi prokomentarisao obrise princezinog nagog tela ispod tanke haljine, zmajev vrat koji se pomalja između njenih nogu, slomljeno koplje Svetog Georgija, njegov pogled u princezine grudi, Svetog Luja iz Tuluze koji i vidi i ne želi da vidi šta se tu dešava… Đavo se krije u detalju, rekao je svojevremeno Niče. Slično je i u slikarstvu. Upravo u tretmanu detalja – a tu možemo ubrojati i dinamiku poteza, kad je reč o Tintoretu – ispoljava se slikarska sloboda kad je iz bilo kojih razloga sputana.

EGZIBICIONI PROGRAM RENESANSE Viđen iz perspektive nekih aktuelnih istoričara i teoretičara umetnosti, dobrih poznavalaca viševekovne evolucije slikarskih pravaca, Tintoreto izgleda previše moderan za svoje vreme. On od svih pozajmljuje, ali se ne uklapa ni u čiji šablon, čak ni u sopstveni. Impulsivan je i kad je proračunat. Da ga okolnosti nisu primorale da svoj slikarski nagon neprestano zauzdava, ko zna, možda bi i renesansa imala svog Delakrou ili Monea. Ali stvari su takve kakve jesu i Tintoreto je, za mnoge likovne čistunce, ostao jedna ekstravagantna sekundarna pojava.

Na izložbi u Parizu, nažalost, može se videti samo delić iz njegovog ogromnog opusa. Da bi se pravilno procenio značaj pojedinih eksponata, da bi se oni uopšte primetili, potrebna su izvesna predznanja. Primer, šestougaona slika pod nazivom Jupiter i Semela, na kojoj se zbunjeni pogledi posetilaca zadržavaju jedva nekoliko sekundi. Nije baš najjasnije šta predstavlja čak i ako se zna priča. Jupiterova ljubavnica Semela, izmanipulisana od strane ljubomorne supruge, zatražila je od voljenog da joj se prikaže u svoj svojoj veličanstvenosti i moći. Jupiter, koji se bio zarekao da će Semeli ispuniti svaku želju, pojavio se u vatrenom obličju gromovnika i – sirota Semela skončala je reš pečena. Od svega toga, na slici najpre uočavamo veliku crnu rupu, oivičenu sa svake strane sa po jednom nogom i rukom, potom jedno stopalo koje kao da izleće iz samog centra slike i, u levom gornjem uglu, konačno, vidimo Jupitera sa snopovima munja u rukama. Neobičnost kompozicije proizašla je iz slikareve odluke da telo Semele prikaže iz donjeg rakursa, u drastičnom skraćenju. Novi način slikanja neće proći nezapažen. Već sledeće godine Ticijan će oslikati plafon Crkve Santo Spirito in Izola – u identičnom maniru.

Tintoreto je imao samo dvadeset dve godine kad je napravio pomenutu sliku i još petnaest sličnih, kojima je bio dekorisan plafon u Palati Pizani. Naručilac, i sam jako mlad – znači, prijemčiv za sve oblike modernizma, prihvatio je ovu radikalno novu estetiku, koja je, treba reći, van Venecije već počela da uzima maha. Njen najupečatljiviji primer je tzv. Sala džinova, u Palati Te, u Mantovi. To je kružna prostorija, oslikana celim svojim obimom i visinom scenama na temu pada džinova, iz Ovidijevih Metamorfoza. Fresku je zamislio Đulio Romano, Rafaelov učenik, a izvelo ju je nekoliko slikara, među kojima i Karavađo. Karakteriše je mnoštvo isprepletinih tela u raznovrsnim komplikovanim položajima, prenaglašena skraćenja i perspektive, iluzionizam … ukratko, demonstracija slikareve virtuoznosti. Tintoreto, koji se nikad nije preterano udaljavao od Venecije (nikad nije bio ni u Rimu ni u Firenci), ovu fresku je video. Podatak je zanimljiv jer Pad džinova je jedan od najčešće citiranih primera manirizma – u značenju pomeranja naglaska sa „umetnosti u službi istine“ na „umetnost u službi stila“ – a upravo Tintoreto se smatra utemeljivačem i glavnim predstavnikom manirizma u Veneciji.

Manirizam godinama već ima pežorativnu konotaciju. Kaže se da je „manirista“ za slikara koji se udaljio od osnovnih tekovina renesanse (od prirode, realnosti, istine…) i ušao u preterivanja, izveštačenost, egzibicionizam i slično. Ali, to je često i s pravom pripisivano i Mikelanđelu. Dovoljno je da se malo bolje pogleda plafon Sikstinske kapele. Njegova bella maniera, međutim, postala je pravi hit početkom XVI veka i proširila se sve do Venecije. Kaže se da je manirizam dekadencija renesanse. Ali, pošteno rečeno, ako bismo renesansu očistili od manirizma, od nje ne bi mnogo ostalo. Ne bi preživeo čistku ni Rafael, renesansni slikar par excellence. Njegova freska iz Vatikanske palate, nazvana Požar u Borgu, sa svim onim izvijenim telima, u elegantnim, totalno artificijelnim pozama, sa svom onom prenaglašenom ljudskom dramom, ne bi nikako mogla da se podvede pod čistu renesansu. Još manje bi zasluživala da dobije kvalifikativ dekadencije. Manirizam je, zapravo, neodvojiv od renesanse. On je njena apoteoza ili, prostije rečeno, njen egzibicioni program. Sve što je trebalo da se nauči – naučeno je, sve što je trebalo da se uvežba – uvežbano je, red je došao na umetnost koja se napaja iz sopstvenih izvora, umetnost radi umetnosti – arte di maniera.

Ili umetnost bez granica. To bi sasvim lepo išlo uz Tintoreta. Zar nije i on sam nešto slično napisao na zidu svog prvog ateljea, nešto što ukida arbitrarno ustanovljene podele? Il disegno di Michelangelo e il colore di Tiziano. Mikelanđelov crtež i Ticijanove boje. U ovih nekoliko reči iskazano je nepristajanje na još jedan lažni dualizam, na još jednu od teorijskih rasprava koje, u suštini, nemaju nikakvo uporište u realnosti. Radi se o sukobu dve koncepcije slikarstva, od kojih prva daje primat crtežu a druga boji. Kad se kaže crtež, misli se na značenje koje u italijanskom jeziku ima reč disegno: kontura, ali i intencija, intelektualni projekat, cosa mentale. Primat jasne konture i slikarstva kao plemenite intelektualne aktivnosti, tradicionalno se vezuje za Rim i Firencu, odnosno Mikelanđela i Rafaela. Zagovornici doktrine o superiornosti crteža optuživali su suprotni tabor, vezan za Veneciju i slikarstvo Ticijana i Veronezea, da prizemljuje najuzvišenija dostignuća renesanse, da svodi slikara na običnog bojadžiju.

I eto, desilo se da upravo jedan „bojadžija“ pobrka račune svima onima koji bi da uguraju u kalupe nešto što se, u suštini, ne da ukalupiti. Kad god mu se ukazala prilika, makar to bilo samo u obliku malih odstupanja od zadate teme ili očekivane kompozicije, Tintoreto je radio onako kako mu njegov slikarski nerv nalaže. Četkicom je crtao umesto da se bavi suptilnim prelivima, konture su mu često bile stopljene sa pozadinom, svetlo-tamni kontrasti prenaglašeni, boje pomalo prljave, kompozicija konfuzna… Možda čak i nije bio veliki slikar. Ali činjenica je da mu dosad nikad nije bilo poklonjeno dovoljno pažnje.

Pariska izložba tu neće ništa promeniti. Malo više nade uliva velika retrospektiva, koja će ove jeseni biti organizovana u Veneciji. Slike pokupljene iz svetskih muzeja moći će da se vide u svom prirodnom okruženju, zajedno sa onima koje nikad ne napuštaju zidove palata i crkava. Svom nevaljalom čedu Venecija će konačno odati počast koju mu odavno duguje.           

[/restrict] zaйm na kartu bez otkazov kruglosutočno bыstro zaйm onlaйnpolučitь zaйmispravitь kreditnuю istoriю zaйm