NAGRADA “PEČAT VREMENA” – BESEDE DOBITNIKA

Pečatovo godišnje priznanje za stvaralaštvo, nagrade Pečat vremena za nauku i društvenu teoriju i Pečat vremena za književnost – čiji su dobitnici ove godine, za dela objavljena u 2017, Radovan Beli Marković za roman PLAVA KAPIJA („Albatros plus“, Beograd), Boris Bulatović za knjigu OKLEVETANA KNJIŽEVNOST (Naučno udruženje za razvoj srpskih studija, Novi Sad) i Radoslav Đ. Gaćinović za knjigu NASILJE NAD SRBIMA U XX VEKU (I–II) („Evro Book“, Beograd) – laureatima je uručeno u subotu, 12. maja, na svečanosti u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu. O ovom značajnom kulturnom događaju (ove godine priređenom osmi put zaredom) naš list je opširnije pisao u prošlom broju (520), u kojem su bile objavljene i besede predsednika žirija – dr Radovana Radinovića (žiri za nagradu u oblasti nauke i društvene teorije) i dr Jovana Popova (žiri za nagradu u oblasti književnosti), kao i tradicionalno obraćanje dobitnicima i prisutnim zvanicama osnivača nedeljnika „Pečat“ i nagrade Pečat vremena Milorada Vučelića. Sada objavljujemo besede nagrađenih.

Radovan Beli Marković:

Knjižestvo – ortakluk s Bogom i đavolom

Tvorac je naredio da je danas, licem na Svetog Vasilija Ostroškog, visokim priznanjem, „Pečatom vremena“, udostojen roman Plava kapija – knjiga koju je na svet izdao „Albatros plus“, pod egidom probirljivog i slavnog urednika, k tome i gospodina za priču, Jagoša Đuretića.
Sveti Vasilije Ostroški, zemaljskim vekom mitropolit zahumski i skenderijski (koji zakriljuje izredno ovo priznanje, Nagradu „Pečat vremena“ za književnost i društvenu teoriju), zaprečiti je srpski Nebesnik, nazovajemi Čudotvorac, prizivan da pomogne u telesnom i duševnom nedugu, kao i onima koje su nedolžne potvorili, stoga se Svetitelju ovom, u pravoslavno osentanom Srpstvu, revno prikađuje, pri kolenopriklonim molitvama i zavetovanjima pred ćivotom Njegovim, uz nadeždno spominjanje čudastava Njegovih i tvrde zaprečitosti, taman kao i velije milosti koja će svačiju pokajanu dušu ogranuti, tako da ću i sam, dok živim, pamtiti Bogom blagosloveni Dan ovaj, subotu pred Mali Vaskrs, prislužujući bogodejstvenom Čudotvorcu nerukotvorenu voštanicu, u duši, a od čistog voska – u crkvenim pripratima, gdeno i inače, proničući mrak ovoga sveta, plaminjaju sveće…

Blagodarenja dužan jesam i Redakciji „Pečata“, prozorljivog i istinoljubivog srpskog nedeljnika, kao i svima koji nagradu ovu, svojim načinom, kroz godine ukrepljuju, obaška članovima Književnog odbora, obaška predsedatelju, profesoru Jovanu Popovu, na sjajnoj besedi, pošto su okrunili Plavu kapiju, odabravši je među knjigama koje svaki gramotni Srbin treba da prikuči svom duševnom posedu, a govor je o pesničkom rukovedanju Pevač u magli Đorđa Sladoja i o romanu Sunce ovog dana Vladimira Pištala, to jest: o delima dvojice pisaca, iz gornje časti imenoslova srpskog književnog plemstva najvišeg reda, s kojima stojim u vazdašnjoj čitalačkoj odanosti i odličnom poštovanju.
Bolji običaji tako štogod isključuju, a ni inače se ne pristoji da pisac svoju knjigu „publično pretrebljuje“, to jest: da joj štokakve pridodatke i lična „tolkovanja“ iznosi, pogotovo pred ovakvim skupom književno osenjenih ljudi, ali ne odolevam da se saglasim, ovde i sada, sa mnjenjima onih čitatelja koji su u Plavoj kapiji poznali „kapilarne veze“ sa mojim prethodnim romanima, Limunacija u Ćelijama i Putnikova ciglana, „napipavši“ pritom i damar onih žila kroz koje iz srpskog knjižestva dotiče sve ono što može ukrepiti knjigu pisca koji se i inače unazad osvrće, kudli češće negoli što unapred gleda: naoprez, pred noge; strepeći da će, na putu u slavu, u kakvu jamu pasti ili glavom o štogod lupiti, kako je to još Dositej lepo „srezao“ – u naravoučeniju jedne svoje basne.
Plavom kapijom se, naime, zatvara jedan pripovedni krug i okončava jedna književna fantazmagorija, iliti „somaštanije“, pomalo mimo ljudskih zrenika, kojemu podloga bejaše namisao da izvan knjižestva ni života nema. Drukčije rečeno: knjižestvo je, kao i sam piščev život, ortakluk s Bogom i đavolom, na treću paru i na „dolgi rok“, s početnim ulogom na dug koji se, kako vreme ide, samo uvećava.
A i ovo valja da se zna: Gradivo jezika srpskog, kraljevskog i seljačkog, za nešto je veće namenjeno, za Ćupriju onu na Drini i za onaj na Žepi Most, „meždu pročim“, dočim je za Kapiju, plavu, dostalo i ono operaka, zališnih klamfi i klinova, gvozdaca i baglama, štono pretekoše, kao svojevrsni neimarski arč, oko napred pomenutih zidanica, jestastveno uporedimih samo sa namastirima, vaseljenskim zdanjima, svetorodne loze Nemanjića.
O Plavoj kapiji – toliko, a o samom piscu pridodaću ponešto iz žizniopisanija njegovog, skazanog njim samim u pervom pojavu.
Elem, kao treptaj oka prošlo je to što još prolazi, takozvani moj život, a red zapoveda otklanjanje izglednog mogućstva da me pred svetom, danas i u godine, zastupa književni lik, mnimi literata R. B. Marković, „mrtvih duša poklisar i samopostavljeni ministar kolubarske tuge“, to jest: onaj koji, duše valja, i jesam i nisam, a koji sam voistinu – samo će se kazati svakom ko mi poveruje da sam, za razliku od R:B:Markovića, mnimog literate (kojemu za tako štogod tolike knjige bejahu jedva dostatne), rano uveden u neotuđimi duševni posed Kolubare, najslavnije srpske reke, u čitavom toku, „od Belog Valjeva daž do Obrenovca“, kao i naokolnih Brda, ivicom severozapadnih zrenika, s rekom Drinom, plemenitom međom, koja međa zapravo i nije, niti takvu među poznaju tapije na pomenuto duševno imuće, od kojeg ni stopu u kolhoz nisam dao… Ni stopu!
Samorazumljivo je da pritežalac tolike duševne oblasti pritežava i pravo preče pogibije, uvek i svuda, pogotovo za neprebrojime začamale vodenice (na suvom glavninom ostavše!), zakorovljena groblja, poharne crkve, stručak ječma Kosovke Devojke, za preorana crkvišta, jakože i za kamene pragove na zgarištima raskućenih kuća, po Srbiji vasceloj sa Kosovom ravnim, uz znanje da se rečeno pravo na drugog ne može preneti,kao ni sopstvena bruka, počem ovo pravo proishodi već iz samorodnosti mog Ćelijanstva*, zadrte i proređene podvrste kolubarskog plemstva, čiji sam ponosni pripadnik – od predaka štono mi je ostanulo, uz zavet: da ne kukam, ali i da crninu, svojim vekom, sa sebe ne skidam…
O ovdestojećem spisatelju neka se to, i samo To, uzme na znanje, pride buduća njegova adresa: Kolubara i Brda poviše oblaka, negde na položajima okolo Belog Valjeva…
„Pečat vremena“, u koji je iz Večitosti huknuo Sveti Vasilije Ostroški, otisnut je danas i na mojoj putničkoj teskeri, što će mi uvrh nebes, pred Plavom kapijom, a i na usputnim mitarstvima, zajamačno biti od pomoći…
Ovim svetom neka vam je hvala, ljubimi i počitajami, i od Boga vam zdravlje, a Dan ovaj i Pojedinstava vaših ovo Saborište navek će ostati u mom klonulom srcu i u mestimično sparušenoj duši… I nemojte mi štogod zameriti!

*Misli se na duševnu privrženost selu Ćelijama (Šumadijska Kolubara), rodnom mestu pisca Radovana Belog Markovića

Beseda dobitnika PEČATA VREMENA za književnost

Boris Bulatović:

Saga o vremenu pristrasnog političkog arbitriranja

Vaše preosveštenstvo, uvaženi gosti i prijatelji Pečata, dame i gospodo,
Izuzetno sam počastvovan što je moja studija Oklevetana književnost, za mene nenadano, zavredela upravo Pečatovu nagradu. Ovo priznanje iz oblasti nauke i društvene teorije je za mene utoliko značajnije budući da s jedne strane predstavlja vrednovanje mog jednodecenijskog posvećenog, ili bolje rečeno opsesivnog rada na izučavanju ideoloških vidova recepcije srpske književnosti u inostranoj nauci; a da se, s druge strane, među pređašnjim nosiocima ovog priznanja nalaze intelektualci koje sam, bezmalo sve, u knjizi spominjao i citirao: Slobodan Vuković, Milo Lompar, Zlata Bojović, Čedomir Popov, Ekmečić, Krestić, Terzić, Vitezović i Stepić. Uz to, konkurencija iz šireg i najužeg izbora je bila takva da mi ne bi bilo krivo, ili bar ne previše krivo, i da je nagradu dobio bilo ko drugi budući da je reč o autorima i studijama u čijem susedstvu bi i mnogo znanijima bila čast da se nađu. Čini mi se da bi se za moj izbor, u tom smislu, mogla vezati i dva kurioziteta: među dosadašnjim dobitnicima nagrade za nauku i društvenu teoriju sam prvi dobitnik mlađi od pedeset godina, a istovremeno mislim da se prvi put dogodilo da nagrađeni prepoznaje više gostiju iz publike negoli što je onih iz publike koji znaju za dobitnika. Posebnu zahvalnost za „Pečat vremena“, osim članovima žirija, dugujem i svima koji su knjigu čitali i o njoj nesebično i samoinicijativno proneli dobar glas, ali i onima koji su me bodrili i trpeli tokom stvaranja knjige.
Svojim nazivom Nagrada „Pečat vremena“ upućuje na važnost i nemogućnost prenebregavanja društveno-političkog i stvarnosnog okvira u kojem se naučna i književna dela pojavljuju, pri čemu se ujedno društveno-politička komponenta ukazuje ne isključivo kao okvir nego i kao elemenat tumačenja i kritičkog i polemičkog preispitivanja. U vremenu naglašenog ideološkog jednoglasja naučnih stavova i ekspanzivnih geopolitičkih interesa, oživeo je u inostranoj nauci (slavistici, istoriografiji, politikologiji, sociologiji, antropologiji) specifičan vid interesovanja za srpsku kulturu, koja se sagledava ne u vrednosnim i estetskim koordinatama i kategorijama već kao kultura neprijatelja, podvrgavana sve učestalije radikalnim vidovima ideološke i političke interpretacije, kontekstualizacije, aktuelizovanja i vrednovanja. U težnji da se predstava o ratnim sukobima iz 1990-ih godina interpretira sa stanovišta političkih interesa dominantnih zapadnih političkih aktera i u skladu sa preovlađujućim medijskim tretmanom srpskih tema oblikovanim u formi negativnog stereotipa, posredovana je i slika o delima srpske književnosti kao literaturi koja podstiče etnički i verski motivisano nasilje.
Sa pozicije pristrasnog političkog arbitra pod optužnicom za šovinizam i kulturni imperijalizam su se, tako, našla neka od najznačajnijih dela srpske književnosti, bez obzira na vreme i okolnosti njihovog nastanka, niti na estetski i etički značaj: prozni opus Ive Andrića, Njegošev Gorski vijenac, romani Slobodana Selenića, Milorada Pavića, poezija Vaska Pope, i tako dalje.
U obrazloženju žirija je bilo govora o nacionalnom stradanju kao temi koja povezuje studije Radoslava Gaćinovića i moju. Stoga, u ovom kontekstu bismo mogli imati na umu dva aspekta odnosa književnosti i stradanja: 1) najpre, praksu negativnog recepcijskog sagledavanja srpske književnosti predstavlja, metaforički rečeno, svojevrsno „srpsko kulturno stradanje“, i 2) književnu temu srpskog stradanja, koja se po ustaljenoj praksi i automatizmu sankcioniše i stigmatizuje kao neprihvatljiva i nacionalistička, bez obzira na to da li je reč o populističkim delima ili o umetnički relevantnim delima u kojima se pojavljivanje makar i neznatnih reminiscencija o srpskoj ugroženosti sagledava u kontekstu njihove tobožnje primarne odgovornosti za izbijanje ratova i za dezintegraciju jugoslovenske države.
Imajući u vidu način na koji se ona recepcijski sagledava i kritički valorizuje, kao i vrstu interesovanja koje joj se ukazuje, srpska književnost u ideološkoj kritici s kraja 20. i na početku 21. veka postoji isključivo kao politička književnost, binarno raslojena prema merilu političke i ideološke podobnosti na: „negativnu“ (nepodobnu) i „pozitivnu“ (politički relevantnu, čija eventualna estetska važnost proishodi iz političke). Manipulativni smisao i restriktivni karakter ovakvog pristupanja srpskoj književnosti se ogleda u tome da se željenoj podobnoj književnosti, tj. onim delima koja o srpskim temama pišu u skladu sa ideološkim pretpostavkama i interesima (a ne principima) nosilaca globalne političke moći, pripisuje „katarzičko“ dejstvo, umesto propagandnog. Na taj način, ona književnost koja se etabliranjem normativnog horizonta očekivanja favorizuje, ima pomoćnu funkciju u propagiranju aktuelnog političkog zahteva za „promenom srpske svesti“.
Uz zahvalnost dodeljivaču Nagrade „Pečat vremena“ za ovako nemerljivo obodrenje i podsticaj za moj budući naučni rad, pozdravljam skup koji je pažljivo saslušao moje možda i emotivnije obraćanje od uobičajenog.

Beseda dobitnika PEČATA VREMENA za nauku i društvenu teoriju

Radoslav Gaćinović:

Teška vremena iznedre velike ljude

Vaše preosveštenstvo, dame i gospodo,
Velika mi je čast što sam ušao u elitno društvo dobitnika Nagrade „Pečat vremena“, u kome su velika imena srpske nauke i književnosti. Ovom prilikom želim da zahvalim gospodinu Miloradu Vučeliću, koji je uspostavio ovu nagradu, takođe zahvaljujem žiriju na čelu sa predsednikom generalom prof. dr Radovanom Radinovićem, što su prepoznali naučnu i društvenu vrednost ove monografije.
Zbog svog nacionalnog ponosa, naučne znatiželje i pobune protiv neistine i nepravde i protiv onih koji su ubijali naše slavne pretke, osećao sam potrebu da dubinski istražim nasilje nad Srbima u XX veku i da te činjenice ponudim javnosti, nekima na podsećanje, a nekima kao novo saznanje, kako se zločini nikada ne bi zaboravili, jer ako se zaborave, ponoviće se.
U monografiji, kao i u naučnim radovima, nastojao sam da interpretacija objektivne stvarnosti bude zasnovana uvek na činjenicama, te stvarnosti, i na vreme sam shvatio da je istina jedna od najznačajnijih vrednosti koja mi je pomogla da funkcionišem u nauci, i da do danas u tom poslu opstanem.
Međutim, u pisanju ove monografije bilo je i poteškoća. S obzirom na neophodnost interdisciplinarnog pristupa u radu, i na to da su istorijske činjenice bile veoma dragocene u potvrđivanju mojih hipoteza, u mnogim konsultovanim radovima istorijski podaci su se razlikovali. Npr. ni danas istoričari u Srbiji ne mogu da postignu saglasnost o broju stradalih Srba 1915. godine, ni nakon više od stoleća u Srbiji se ne zna tačan broj stradalih Srba u HH veku. To je veliki greh države i njenih naučnih institucija prema onima koji su dali najviše što čovek može dati u borbi za slobodu svoje otadžbine, tj. svoj život.
Dakle, u nauci je veoma teško uspešno funkcionisati zbog velikih odricanja, rada bez pauze, neophodnosti interdisciplinarnog pristupa svakom radu i što posebno nije dobro, politika, kao veština upravljanja društvom ili umešnost vladanja, obično ne razume nauku. Mnogi primeri iz prošlih vremena čak od stvaranja Kraljevine SHS pa do kraja HH veka ukazuju da ni državnim strukturama nije potrebna pomoć ljudi iz nauke ako nisu politički podobni.
Tokom pisanja ove monografije, kao i uvek, čvrsto sam se držao činjenica, svojih ideja, upornog i kontinuiranog naučnog rada i nacionalnog opredeljenja kao smisla mog postojanja.
Mnogi moji prijatelji, koji su ujedno i naučnici i profesori Univerziteta, kažu da čovek treba biti ponosan ako istraje u tome, a ja pored toga smatram svojom najvećom obavezom da svojim radom doprinesem očuvanju ljudskog i svakog drugog digniteta svojih slavnih predaka iz istočne Hercegovine.
Srbi su na početku HH veka definitivno shvatili da im preti opasnost od zatiranja svakog traga njihovog života, pa su odlučili da se bore za postojanje i opstanak, organizujući kružoke, udruženja i pokrete, među kojima je bio najznačajniji omladinski oslobodilački pokret Mlada Bosna. Tada su se Srbi morali organizovati i javno i tajno. Nisu drugog izbora imali, jer im je opasnost pretila sa svih strana, a iskreni saveznici su bili u problemima i teritorijalno daleko.
Politička teorija je zabeležila da je Mlada Bosna, omladinski oslobodilački pokret sa početka XX veka, ostavila nezaobilaznu istorijsku, politikološku, filozofsku i pravnu tekovinu, koja podseća na slobodu, hrabrost, dostojanstvo, nacionalizam u najpozitivnijem smislu reči i na sve one najveće evropske vrednosti toga vremena.
Stradanja Srba u HH veku počinju još pre atentata u Sarajevu, a nakon atentata nasilje se u kontinuitetu intenzivira, posebno u Prvom svetskom ratu i tokom Drugog svetskog rata na teritoriji NDH, gde se uspostavljaju ustaški logori za mučenje i ubijanje Srba, a posebno logori za decu u Jastrebarskom, Gornjoj Rijeci kod Križevaca i Sisku kao jedinstven primer na svetu. Ne može se govoriti o nasilju u NDH a zaobići podatak da je na toj teritoriji u Drugom svetskom ratu stradalo 74.762 dece.
Mnogi problemi koji su najdirektnije pogađali srpski narod, nastajali su iz političkih ambicija i interesnih sfera nekih velikih sila ili susednih država koje su tokom XX veka bile u službi nasilnog delovanja Austrougarske, Turske, i Nemačke, a u poslednjoj deceniji XX i na početku XXI veka prvenstveno Amerike i Velike Britanije, koja po mom mišljenju nikada u istoriji nije bila iskreni prijatelj Srbije a to potvrđuju i mnogi primeri sa početka XXI veka.
Poštovani dame i gospodo, obično teška vremena, krizne situacije i ratni sukobi iznedre velike ljude, tj. političare, diplomate, komandante, koji ostaju večno u sećanju svojih naroda. Istorija je puna takvih primera, posebno kod nas Srba.
Dakle, veliki narodi nikada ne zaboravljaju svoje heroje i nikada ih se ne odriču ni pod kakvim pritiskom.
Srbi su zaista bili i ostali veliki narod, ali skoro čitavi XX vek, po mom mišljenju, nisu imali političko rukovodstvo dostojno njihove veličine, jer vladari srpski nisu uvek razmišljali dubinski, većinom su osluškivali i prihvatali spoljne ideje a ne ideje i želje svoga naroda.
U XX veku mnoge greške su skupo koštale srpski narod u celini.
Svi politički procesi u drugoj polovini HH veka koji su se odvijali u SFRJ bili su usmereni ka slabljenju Srbije i srpskog naroda u celini, što je uslovilo jačanje separatističkih pokreta i sprovođenja totalnog nasilja nad Srbima, a vrhunac toga nasilja ispoljio se tokom NATO agresije na SRJ, od 24. marta do 10. juna 1999. godine, kada je stradalo hiljade nedužnih ljudi, među kojima i 88 dece uz ogromna razaranja Srbije. Američki general Majkl Šort je tokom agresije rekao: Ne može se dobiti rat ako ne uništimo mogućnosti normalnog života za većinu stanovništva. Moramo im oduzeti vodu, struju, hranu, pa čak i zdrav vazduh, a 15.000 kilograma osiromašenog uranijuma bačenog na teritoriju SRJ potvrđuje da je američki general ozbiljno mislio kad je izgovorio ovu strašnu rečenicu.
Ničim izazvana agresija je bila uvod za otimanje KiM od Srbije i nastavak nasilja u kontinuitetu protiv srpskog naroda na Balkanu.
Poštovani, dozvolite mi da se u nastavku moje kraće besede osvrnem na neke od problema koji i na početku HHI veka opasno zapljuskuju sve srpske zemlje a koji su nastali pored ostalog i primenom kontinuiranog nasilja od strane nekih zapadnih sila i njihovih saveznika na Balkanu.
Nakon otimanja KiM, tj. 10.887 kvadratnih kilometara srpske teritorije sa Zapada stižu u kontinuitetu kako javno i otvoreno, tako tiho i prikriveno i nove ucene: da ako Srbija hoće u EU, mora priznati nezavisnost Kosova i odreći se svoje imovine na KiM, čija se vrednost procenjuje na preko 200 milijardi evra, uvesti sankcije Rusiji i distancirati se od svog najvećeg prijatelja. Verovatno će biti još za nas neprihvatljivih zahteva.
Nije li nakon ovih činjenica besmisleno verovati da se u svetu istina i pravda tretiraju kao osnovna demokratska načela uvek, i u svim prilikama.
Dakle, i na početku XXI veka srpski narod i dalje trpi nasilje zbog decenijskog pretvaranja spolja nametnutih manifestacija visoko planetarne ideje slobode u njenu karikaturu, Srbi više od jednog veka čekaju svoje mesto pod suncem, jer stalno nas guraju tamo negde u osojnu stranu – tamo gde sunce nikada ne greje; trpimo nasilje zbog stalnih uvreda i poniženja, od lažnih obećanja i drskih naredbi po principu Evo ti ništa i čvrsto ga drži, ugroženi smo od NATO pazitelja i od uspavljujućeg dejstva osiromašenog uranijuma; Srbi trpe nasilje i od navodne pomoći lažnih prijatelja, a posebno od zla domaćega.
Srbi su zabrinuti i zbog sve otvorenijih najava o stvaranju „Velike Albanije“. Albanci otvoreno zagovaraju tu ideju, Zapad ćuti, a ja, po ko zna koji put, upozoravam na opasnost kako po nacionalnu bezbednost Srbije, tako i po regionalnu, i globalnu bezbednost. Jer ako bi se ta ekspanzionistička ideja Albanaca ostvarila, to bi bila teritorija sa oko 50.000 kvadratnih kilometara sa oko 5,5 do 6 miliona stanovnika. Tada bi nastali veliki bezbednosni rizici i pretnje od novog velikog rata na Balkanu koji bi Albanci zbog svojih ekspanzionističkih ciljeva i podrške sa Zapada pokrenuli.
Ovo sve podstiče:
1. Narastanje terorizma i brutalno nasilje albanskog separatističko-terorističkog pokreta na KiM, što je uslovilo da na toj srpskoj zemlji danas živi jedva 150.000 ljudi, a da podsetim ovaj cenjeni skup početkom HH veka Srbi su na KiM bili većina.
2. Na sceni je restauracija i institucionalizacija ustaškog pokreta u Hrvatskoj, čiji je cilj zemlja bez Srba, što se ubrzano ostvaruje. Na popisu stanovništva u Hrvatskoj 1991. godine Srba je bilo 581.000, a Jugoslovena koji su 99 odsto bili Srbi 244.000. Dakle, ukupno 820.000 Srba, a nakon 26 godina ostalo ih je oko 185.000. Treba pitati hrvatske saveznike sa Zapada: Gde je nestalo više od 600.000 Srba iz Hrvatske za tako kratko vreme?
I danas hrvatsko rukovodstvo na svaki mogući način, tj. kad im se god ukaže prilika, ispoljava neprijateljski odnos prema Srbima i Srbiji. Utopija je po mom mišljenju verovati u iskreno prijateljstvo Hrvatske prema Srbiji.
3. Takođe, odvija se totalna ortodoksna verska indoktrinacija Muslimana u BiH, čiji je takođe cilj, zemlja bez Srba. Pre građanskog rata u BiH samo u Sarajevu je živelo 150.000 Srba, a danas ih je desetostruko manje.
Političko nasilje nad Srbima u kontinuitetu i na početku XXI veka sprovode albanski lobisti na političkoj sceni Srbije i autonomaši koji na razne načine insistiraju na razgradnji ostatka Srbije, što se nikako ne može tolerisati.
Istorija srpskog naroda HH veka nas podseća da su Srbi bili veliki altruisti. Konfučije je rekao: Plemenit je čovek spreman da pomogne, ali se ne ponižava, a Petar Kočić, veliki srpski pisac, napisao je: Naš narod je hrabar, zna strašno prolijevati krv za drugoga, samo nažalost nije nikada znao za sebe ništa učiniti. Želim da ove Kočićeve reči buduće generacije razumeju i iz njih izvuku pouke.
Zato je na početku XXI veka potrebna najveća motivisanost i odlučnost građana Srbije i svih struktura sistema za očuvanje bezbednosti i odbranu svoje otadžbine i to mora biti trajni zadatak, a slavni vojvoda Živojin Mišić je rekao: Uvek je jači jedan koji hoće od dvojice koji moraju.

Beseda dobitnika PEČATA VREMENA za nauku i društvenu teoriju