ZONA SUMRAKA / Vredi li Farhad više od Alekseja

Kojim se principom vode naše vlasti kada dodeljuju državljanstvo Republike Srbije osobama koje ne ispunjavaju sve formalno-pravne uslove? Ako smatraju da je posedovanje srpskog pasoša stvar ponosa i počast, onda ga ne bi trebalo olako davati onima kojima ništa ne znači. I obratno

Sećate li se tople ljudske priče o malom Avganistancu Farhadu Nuriju, momku kojeg od ostale dece izdvaja nesvakidašnji talenat za crtanje? Nadarenost dečaka koji je sa svojom porodicom ilegalno, zajedno sa desetinama hiljada drugih migranata, ušao u Srbiju na putu ka bogatom Zapadu, prvi su primetili radnici u prihvatnom centru u Krnjači, a potom je široj javnosti postao poznat po svojoj bezgraničnoj humanosti, pošto je odlučio da proda neke svoje crteže i zarađenim novcem pomogne lečenje jednog malog Beograđanina. Ne želimo da ulazimo u iskrenost njegovog gesta, niti da se bavimo time da je neko morao da mu „šapne“ šta bi trebalo da uradi, jer otkud je Farhad u izbegličkom kampu čuo za muku deteta za koju ni većina mnogo informisanijih građana Srbije ne zna, a još manje pitanjem ko je odgovoran što se naš bolesni državljanin, kao i mnogi drugi, nalazi u takvoj situaciji da mu je potrebna pomoć avganistanskog migranta. Nećemo se baviti ni opštim mestom da je država nažalost najčešće gluva na pozive u pomoć naše nesvakidašnje talentovane dece i ne pokazuje isti žar kada njima treba pružiti podršku.

Nije nas pogodilo to što je država Farhadu i čitavoj njegovoj porodici dodelila državljanstvo i najavila i druge vidove pomoći nezamislive ostalim „običnim“ građanima, poput rešavanja stambenog pitanja, zaposlenja i stipendije, nego što ne pokazuje istovetni senzibilitet i u nekim drugim slučajevima kada bi trebalo. Da se razumemo, porodici Nuri je do Srbije stalo koliko i do lanjskog snega i u njoj su se obreli sasvim slučajno, putujući negde drugde. Takođe, ne nameravaju da u njoj ostanu i pitanje je koliko uopšte cene srpski pasoš, osim kao sredstvo koje će im omogućiti da bez vize i problema na granici uđu u neku zemlju Evropske unije, gde bi mogli da zatraže azil. Sam Farhad je novinarima u više navrata rekao da „iako mu ovde ništa ne fali, ne bi da ostaje u Srbiji“, te da bi „voleo da živi u Švajcarskoj ili Kanadi“. (Čudno je kako Farhad objašnjava ovu svoju želju – stvar nije u potencijalnom materijalnom blagostanju nego u činjenici da tamo „svi pričaju po više jezika“. Zašto li je, onda, napuštao rodni Avganistan gde su zvanična dva, a govori se još najmanje 40 jezika.) Pogodilo nas je što naša država nije uspela da prepozna potrebu da pokaže podjednaku blagonaklonost i prema Alekseju Anisimovu, mladiću koji je po poreklu i državljanstvu Rus, ali po svemu ostalom Srbin.

Aleksej je, kako nas je o tome izvestila jedna prozapadna televizija, u Srbiju došao sa šest godina, pošto mu se majka udala za našeg sugrađanina, i ostao ovde i posle njene smrti, nikada ponovo ne posetivši Rusiju. Ni posle punih 18 godina života u našoj državi, mladić koji na pitanje da li se više oseća kao Rus ili Srbin odgovara sa „pa, kao Srbin“ i koji ruski i ne govori, i dalje nema državljanstvo zemlje koju smatra svojom i ne može da ga dobije zbog proceduralnih zavrzlama. Zato ne može ni da se zaposli, a kamoli da ostvari neka druga prava i mogućnosti koji se porodici Nuri nude na poslužavniku. Naprotiv, na izvesan način je i diskriminisan jer godišnje mora da plati 19.000 dinara za vizu.

Da li bi preporuka za državljanstvo ove zemlje trebalo da bude to što je neko slavan, poput naših novih sunarodnika Rejfa Fajnsa, Stivena Sigala ili Adrijane Lime, „nesvakidašnje talentovan“, kao što je Farhad Nuri, ili da „Srbiju smatra svojom državom“, što je jedini „nebirokratski“ uslov koji se navodi u našem Zakonu o državljanstvu? Da li je potrebno reći da niko od navedenih ne smatra Srbiju svojom državom i najverovatnije nikada i neće za razliku od Alekseja koji druge zemlje i nema? Njima je dodeljeno srpsko državljanstvo jer je procenjeno da je to u interesu naše zemlje. Kakvom interesu? Teško da bi nas Lima reklamirala osim ako joj ne bismo za to platili i teško da bi Fajns snimao kod nas da za to nije dobio najpovoljnije moguće uslove. Kao i Farhad, on to može da radi bilo gde. Aleksej ne može da živi bilo gde, niti to priželjkuje. On želi da se ostvaruje upravo ovde, baš kao što je to želeo i Timoti Džon Bajford, koji je uprkos dokazanoj ljubavi prema našoj zemlji i narodu, uprkos dokazanom doprinosu našem društvu na prijem među državljane Srbije morao da čeka pune 33 godine, praktično do same smrti. Reklo bi se da je za sve nas mnogo veća sramota što Alekseju ne dajemo državljanstvo, nego što nam je bila čast da ga dodelimo Farhadu.