Sergej Gavrilov: U čijim rukama je stabilnost sveta?

Hrišćani su verovali da bi upravo Francuska prva zaštitila hrišćane od islamskih fundamentalista. A oni su se pokazali kao zaštitnici džihadista

Razgovarala Nataša Jovanović

Pokušaj Amerike da, kao odgovor na jačanje kineske ekonomije i ruske armije, za svoje geopolitičke ciljeve instrumentalizuje EU, vraća svet na pozicije mnogo alarmantnije nego što je to bilo u vreme Hladnog rata. Ne bih se zadržavao na slučaju Skripalj, ali on je na neki način skopčan sa svim što se trenutno dešava u Siriji, a Sirija je lakmus papir stabilnosti celog sveta – kaže u razgovoru za „Pečat“ Sergej Gavrilov, predsednik Odbora Državne dume RF za razvoj građanskog društva, pitanje društvenih udruženja i verskih zajednica, te koordinator grupe za zaštitu hrišćanskih vrednosti.

Nedavno ste bili na sastanku sa predsednikom Sirije Bašarom el Asadom i patrijarhom Antiohijske crkve u Siriji. Da li se iz Damaska kraj rata čini bližim ili daljim?

Ne, tamo se kraj ne nazire, iako su svi preduslovi ispunjeni da se Sirija vrati mirnom životu. I predsednik Sirije i patrijarh su mišljenja da bi pošast koja dolazi od strane džihadista i terorističkih organizacija koje deluju na teritoriji Sirije bila odavno sprečena da oni nisu uživali logističku podršku i pomoć evroatlantskih struktura. Ta činjenica je postala opšte mesto ne samo za čelnike u Siriji već za sve ljude koji realno sagledavaju okolnosti u kojima se nasilno produžava rat u ovoj zemlji. Mesec dana pre navodnog trovanja civila u Guti hemijskim otrovima mi smo imali informacije da se u ovom delu Sirije spremaju provokacije iza kojih stoji Zapad. Ruski specijalci su na terenu kod terorista pronašli kanistere sa hemijskim supstancama koji su samo potvrdili te informacije. Međutim, onda su nastupile njihove specijalne službe, i moram reći krajnje nemaštovito optužile Siriju i Rusiju za trovanje civila. Ništa novo. I bez ikakvog dokaza. Samo optužile. Pokrenuli su vojnu akciju a da nisu imali dokaze o postojanju hemijskih otrova ili tragova hlora i bez ijedne potvrde trovanja. Nije li to ista matrica viđena još pred početak Drugog svetskog rata, pa kasnije u Vijetnamu, Libiji, Egiptu i diljem Bliskog istoka. Sirijska armija nije koristila hemijsko oružje.

Zapad je 14. aprila pokrenuo vojnu akciju ne čekajući rezultate istrage. Šta se htelo postići simuliranjem početka velikog rata?

Kada je reč o SAD, nesumnjivo da iza svega, pa i zastrašivanja celog sveta velikim ratom, stoje geopolitički interesi, borba za resurse, bojazan da bi Sirija mogla da bude tranzitna zemlja za energente koji bi išli ka Evropi, pokušaj vraćanja na poziciju lidera sveta i kažnjavanje Rusije zbog insistiranja na svom pravoslavnom, hrišćanskom identitetu. Kada je pak reč o pojedinim evropskim državama koje podržavaju Vašington, isto možemo govoriti o spletu interesa, ali i pokušaju da pred navodnom pretnjom svetskim ratom zataškaju ne tako mala gibanja na unutrašnjem planu, kao što je, recimo, bregzit u Britaniji. S druge strane, na fonu sukoba između Rusije i Amerike mnoge zemlje su zauzele pasivnu poziciju, iako su vidljivi saosećanje i prećutna podrška Rusiji. Mnoge zemlje su u strahu od vojne intervencije Amerike i Engleske. To je opasna priča jer upravo iskustvo Libije i Egipta pokazuju da negovanje korektnih odnosa sa Vašingtonom nije garancija da se slučaj Gadafi neće ponoviti. No svi pritisci Zapada na Rusiju, sankcije, neosnovane optužbe i pretnje rezultirale su onim što im nikako nije bila namera – mobilizacijom ruskih patriotskih snaga, stvaranjem jedinstvenog nacionalnog korpusa i koherencijom na duhovnom planu u RF. Time SAD i pojedine zemlje EU ne mogu biti zadovoljne.
[restrict]

Rekli ste da su SAD ušle u „rat“ sa Rusijom i delom zbog toga što je stala u odbranu hrišćanskih vrednosti. Da li je Rusiji namenjena uloga da čuva vrednosti kojih se Evropa odrekla?

Situacija u Evropi je tragična, i za evropsku kulturu i za evropsko hrišćanstvo i za istoriju evropske civilizacije. Uništenje osnova hrišćanstva, nacionalnih kultura i osobenosti nacionalnih država, institucija koje čuvaju tradicionalne vrednosti otvara pitanje koliko bi trebalo da sarađujemo i pomažemo preostalim zdravim snagama u Evropi koje žele da sačuvaju ostatke hrišćanske kulture. Ili su pak te snage zainteresovane za ekonomski pragmatizam koji podrazumeva saradnju i sa Rusijom i sa EU, kao što je slučaj sa Nemačkom. Nedavno sam prilikom posete Vatikanu, u razgovoru sa čelnim ljudima Rimokatoličke crkve, spoznao veličinu njihove zabrinutosti zbog situacije, posebno u srednjoj Evropi, gde kriza hrišćanstva ulazi u poslednji stadijum. Tamo je omladina okrenula leđa hrišćanstvu, uništava se institucija porodice, i očigledno je neverovatno udaljavanje od tradicije i kulture koje su tamošnji narodi baštinili vekovima unazad. Takođe, zaprepašćuje odnos nekih zemalja, pre svih Francuske, prema događajima u Siriji. Hrišćani su verovali da bi upravo Francuska prva zaštitila hrišćane od islamskih fundamentalista. A oni su se pokazali kao zaštitnici džihadista, onih koji uništavaju manastire i hrišćanske svetinje. Neophodno je zauzeti oštriju poziciju prema liderima tih zemalja koji su pokazali neodgovornost prema evropskim vrednostima. Kako god, činjenica je da se savremena Evropa odrekla Hrista.

Da li je pravoslavlje alternativa zapadnom pogledu na svet?

Mislim da mi sve njih možemo učiti i ljudskim vrednostima i pravima i pravednosti i našem shvatanju istine i pravde. Kada sam se susreo sa patrijarhom Irinejom i rekao mu da često idem putevima Svetog Pavla po Damasku, on je izgovorio veoma aktuelne reči koje se tiču i starih i mladih, i muškaraca i žena, i bogatih i siromašnih, i desnih i levih: Treba dejstvovati aktivno, u slovu istine, sa silom Božjom, sa oružjem pravde i istine i u levoj i u desnoj ruci. Juče kada smo prolazili pored Hrama Aleksandra Nevskog, setih se njegovih reči „Bog nije u sili nego u istini“.

Smatrate li da članstvo u EU pretpostavlja odricanje od pomenutih vrednosti?

Odricanje od hrišćanskih vrednosti je institucionalizovano u EU. Otuda mislim da Srbija koja aktivno učestvuje u evropskim poslovima, a kako bi zaštitila svoje interese, mora da vodi dijalog ne samo sa EU već i sa Evroazijskom zajednicom. To je strateški važno pitanje. Druga stvar je ulazak u evroatlantske vojne strukture što bi označilo potpuni gubitak srpskog suvereniteta. Nadam se da će Srbi, koji su hiljadama godina uspeli da sačuvaju svoju samobitnost i u vreme ropstva i u vreme genocida, imati snage i mudrosti da vode promišljenu unutrašnju politiku. Mnogi balkanski narodi gledaju u Srbiju, sa nadom i strepnjom, da li će Srbija opstati u 21. veku ili će biti razrušena kao mnoge druge balkanske države. To što se sada dešava Makedoniji, Crnoj Gori i Grčkoj dramatično je upozorenje. Posebno zabrinjava pokušaj da se napravi raskol u pravoslavnim crkvama u Makedoniji, Ukrajini i Crnoj Gori što služi samo interesima nalogodavaca s one strane okeana. U tim okolnostima verovati u iskrene namere raskolnika je nemoguće. Svaki pokušaj stvaranja nove autokefalije značio je kucanje na vrata unijaćenja, što je kroz istoriju praćeno dramatičnim događajima. Drugo, po pravilu, narodi koji su prihvatili takve nove verzije crkve ubrzo su bivali dovedeni u kolonijalni položaj.

Kakva je uloga Carigradske patrijaršije u uspostavljanju novih autokefalnih crkava?

Nedavno sam se sreo sa patrijarhom Vartolomejom, i on smatra da se nalazi u veoma teškom položaju, posebno posle pokušaja puča u Turskoj. On s jedne strane mora da pokaže građansku lojalnost turskoj državi, a s druge strane na njemu je odgovornost za očuvanje pravoslavne tradicije na Bliskom istoku i u Maloj Aziji. No njihove mogućnosti zaštite hrišćana od stradanja su veoma ograničene. Jer pastva konstantinopoljskog patrijarha nalazi se u Americi i ona finansira i diktira mnoge poteze Carigrada. Ipak shvatamo da vaseljenski patrijarh nije papa i nadamo se da će se sva pitanja rešavati u bratskom dijalogu svih pravoslavnih crkava.

Čini se da je bratski dijalog izostao na Kritskom saboru sudeći po odluci četiri pravoslavne crkve da ne učestvuju na njemu. Da li je Moskva ovom odlukom otvoreno stala u odbranu pravoslavne vere od modernističkih tendencija Carigrada?

Kritski sabor muči mnoge, i duhovnike i predstavnike patrijaršija i vernike. Ovo pitanje je veoma osetljivo kada je reč o očuvanju našeg krhkog svepravoslavnog jedinstva. Bez obzira na spoljne pritiske i izazove, a oni očito nisu mali, najbolje je držati se čistote pravoslavlja u kanonskim granicama na račun naših hiljadugodišnjih vrednosti, na račun zaštite naših porodica i svetinja, kao što to radi antiohijski patrijarh u mnogo težim i dramatičnijim okolnostima od onih u Carigradskoj patrijaršiji.

Mnogi govore o „ruskom svetu“ kao velikom projektu. Šta on podrazumeva?

Mi insistiramo, i to je suština ruskog projekta, a iskustvo je slično i u Siriji i u Srbiji, na poštovanju vrednosti svih religija i pomoći svim ljudima u nastradalim područjima. Tek drugi korak je stvaranje parlamentarizma. Iskustvo Rusije u pogledu saradnje sa muslimanima jedinstveno je tokom vekova. I prilikom pokušaja okupacije Rusije od strane Poljaka i Nemaca, ruski muslimani su uvek bili na strani Rusije. Važno pitanje šerijatskog modela života je malo poznato Evropejcima. U istoj meri je i evropski model diskreditovan od strane Istoka. To je dovelo do kulturne i civilizacijske degradacije, strašnog raskoraka  i moralne degradacije civilizacija.

Kineski model je u ovakvim uslovima veoma primenjiv. Sve to uzimajući u obzir, moramo izraditi jedan model za budućnost prihvatljiv za sve zemlje sveta. To bi bio odgovor za sve koji ne žele da prihvate američki model i zapadni pogled na život. Srbija bi prihvatajući takav model mogla da postane lider novog sveta. To što vidimo u Brazilu i Argentini, Venecueli ne može da ne uznemiri nacionalnu inteligenciju tih zemalja. Jer u suštini to ne vodi do degradacije ekonomije već i nacionalne kulture i duhovnosti tih zemalja i vraća ih na neokolonijalni koncept iz 19. veka.

Kako ocenjujete insistiranje Zapada da Srbija potpiše pravno obavezujući sporazum s Kosovom. Da li iza toga stoji i pokušaj da se oslabi uticaj Rusije na Balkanu?

To bi bio veliki udarac ne samo za budućnost Srbije već čitavog našeg slovenskog sveta. Srbija se nalazi u veoma teškom i nezavidnom položaju, i shvatamo ozbiljnost pretnji i težinu pritisaka koje naša braća trpe, posebno posle ulaska  Crne Gore u NATO i postavljanja vojne baze na prostoru Kosova i Metohije. Treba tražiti odgovor. Bio sam prisutan na poslednjoj službi koju je patrijarh Pavle služio na Kosovu polju i video sam sa kakvom nadom su pravoslavni Srbi slušali svog patrijarha. Verujem u te ljude, verujem da će Kosovo ponovo postati srce pravoslavnog Balkana.

U ruskoj Dumi ste na čelu komisije koja se sem verskim pitanjima bavi i civilnim društvom, te zaštitom ljudskih prava.

Oko 98 odsto problema u Rusiji socijalnog je karaktera, i to je jedno od pitanja na koje predsednik Vladimir Putin stavlja akcenat. Kada je reč o kršenju ljudskih prava u Rusiji, moram reći da je taj problem daleko zanemarljiviji. S druge strane, naša Komisija insistira na tome da se mora poštovati tradicija ruske države. U ovom trenutku je važno da građansko društvo, civilni sektor shvati i uvaži naš pravoslavni identitet. Mi ne smemo da u toj borbi budemo usamljeni. Smatram da je obaveza ruske države da podršku u očuvanju identiteta i tradicije pruži i drugim zemljama, pre svih Srbiji. Iako pojedine stranke u oba parlamenta ne zagovaraju takve ideje, naša saradnja sa srpskom skupštinom je na visokom nivou. Principijelno Rusija je uvek na strani zaštite porodičnih vrednosti i pravoslavnog identiteta.                

[/restrict]