Plavo ili sivo, pitanje je sad

Neočekivani uspeh Amerikanca Boba Mincera na Kolarcu

Organizatori (CEBEF) koncerta Vojvođanskog simfonijskog orkestra pod upravom engleskog dirigenta Timotija Redmonda smatrali su da će Geršvinova Rapsodija u plavom obeležiti koncert, pa je i štampani program bio plav. Ali desilo se iznenađenje…

U subotu uveče se na Kolarcu dogodio koncert koji će se sigurno dosta komentarisati. Gostovao je Vojvođanski simfonijski orkestar pod upravom engleskog dirigenta Timotija Redmonda, sa programom američke muzike 20. veka i solistima pijanistom Matijom Dedićem i kvartetom saksofona „Signum“. Organizatori (CEBEF) su smatrali da će Geršvinova Rapsodija u plavom obeležiti koncert, pa je i štampani program bio plav. Ali desilo se iznenađenje.
Uvodna kompozicija Leonarda Bernštajna U gradu, tri plesne epizode za veliki orkestar predstavila je simfoničare kao kompaktan ansambl zrelog zvuka, sa odličnim duvačima i perkusijama i željom da se muzikom nešto kaže, što se obično kod muzičara naših velikih orkestara gubi. Kao vrstan poznavalac i znalac orkestracije, Bernštajn je u tri krokija ostvario zvučnu sliku Njujorka, sa merom i ukusom koji su ga uvek odlikovali. Ne očekujući mnogo od nepoznatog savremenog američkog kompozitora Boba Mincera (1953), a ni od četiri saksofona, publika u Kolarcu je doživela iznenađenje večeri. Koncert za ovakav kvartet i orkestar nazvan Ritam Amerike prikazao je svaki instrument u solo deonicama, u kamernom muziciranju, sa orkestrom i bez njega, koristeći do krajnosti boje i mogućnosti svakog ponaosob. Kvartet „Signum“ čine mladi muzičari, ali nije mladost presudna nego strast i unošenje u muziku koju sviraju. Od laganog predstavljanja u prvom stavu (neverovatno, ali bas saksofon ponekad zvuči kao kontrabas), preko karipskih i salsa ritmova u drugom, raspevanih kantilena u trećem i bravuroznom četvrtom furiozo stavu (izvrsne perkusije u orkestru), bilo je jasno da je ovo delo vrhunac večeri, a solisti definitivne zvezde koncerta. Na ovacije publike odgovorili su bisom koji je krenuo od lagane i čarobne obrade Aranhuez koncerta za gitaru, da bi se zatim muzičari bacili u besne i divlje džez varijacije sa neverovatnom tehnikom i usklađenim zajedničkim disanjem. Drugi bis bio je drugog žanra, kao rumunješte, klecmer i ostale etno zvrčke, gde je tu i tamo sopran saks zazvučao kao solo Bokija Miloševića na klarinetu. Jedva su uspeli da odu sa pozornice, toliko je bilo oduševljenje publike.
Drugi deo koncerta bio je talac prvog, iako zamišljen kao poenta večeri. Obučen kao u prolazu ka obližnjem kafiću, na sceni se pojavio mladi Dedić. Tako je i svirao. Kao u prolazu. Mlako. Geršvinova Rapsodija u plavom u izvođenju Matije Dedića bila je više siva nego plava, više nagoveštaj nego izvođenje, nedefinisanih bledih pasaža i nedovoljne snage u akordima. Profesori klavira stare škole taj način sviranja su zvali brisanje prašine. Velika je zabluda da se Rapsodija svodi na laku džezersku improvizaciju. Naprotiv, to je veliki koncert za klasičnog pijanistu sa priličnom fizičkom kondicijom. A možda je ovaj naš solista navikao na ozvučenje i sviranje po klubovima, pa se nije snašao sa prirodnim, unplugged zvukom. I pored sve simpatije za izdanka našeg velikog kantautora Arsena, u njegovom izdanju Geršvina nije bilo ni strasti ni temperamenta, a oprostili bismo i pogrešne note da je svega drugog bilo. Orkestar se opet pokazao u najboljem izdanju, ali ni ta džezerska atmosfera u muzičkoj podršci nije navela mladog pijanistu da se otvori i prikaže se upečatljivije i muzički ubedljivije. Simfonijske slike iz Geršvinove opere Porgi i Bes nekako su ispeglale nelagodan utisak iza klavirskog koncerta, mada su i one mogle da pretrpe jedan dobar vi-de da bi dobile u efektnosti. Opet, duvači simfoničara su se pokazali besprekorno, štrajh je bio odličan, naročito kreativni koncert-majstor.
Šarmantni dirigent Timoti Redmond je bez palice vodio orkestar u komplikovanom programu, igrajući, zavodeći, glumeći i šarmirajući svoje muzičare, koji su mu se predali bez ostatka. Njega bismo rado videli ispred Simfonijskog orkestra RTS i Beogradske filharmonije, i to kao češćeg gosta dirigenta.