Miloš Forman (1932–2018) Jedinstvena figura svetskog filma

Nedavna smrt slavnog sineaste koji je karijeru započeo još pedesetih godina prošlog veka u rodnoj Češkoj, a okončao je trinaestog aprila kao američki državljanin i jedan od najnagrađivanijih i najcenjenijih autora u istoriji filma, izazvala je mnoštvo reakcija ne samo u filmskom svetu već i među publikom, koja se bez obzira na sve moguće razlike, bar nakratko, ujedinila njegovim delom, a sada i uspomenom na njega

Nedavno, na crni petak, svet je napustio jedan od najčuvenijih sineasta (povremeno i glumca) koji su radili s obe strane takozvanom gvozdenom zavesom podeljenog sveta, Miloš Forman. Umro je nepunih mesec dana pošto je proslavio osamdeset šesti rođendan. Vest o njegovoj smrti je prilično pogodila najpre brojne kolege s kojima je sarađivao, ali i institucije filmske industrije kojoj je decenijama pružao poseban, prilično neobičan i najpre izuzetno kvalitetan doprinos dokazujući se kao neponovljivi talenat, ali i kao retko dragocena ljudska duša veličanstvene širine. Kolege, prijatelji, publika i svi ostali koji su imali sreće da ga upoznaju, van stereotipnih pohvala koje uobičajeno idu uz smrt, Formana su ispratili s posebnom dozom zahvalnosti i radosti što su ga poznavali. Takvom zahvalnošću da bi Forman, uvek opremljen razoružavajućom i očaravajućom duhovitošću i toplinom, najverovatnije ostao bez reči. Odavno se nečija smrt nije ispratila tako iskrenim i jednodušno sentimentalnim komentarima kao što je to slučaj sada kada se govori o Milošu Formanu.

[restrict]

U malobrojnom društvu (oskarovskih) autora

Forman odavno nije radio na filmu. Skoro će deset godina otkad je snimio svoje poslednje delo „Dobro plaćena šetnja“, rimejk televizijskog filma iz svog češkog perioda, mjuzikl-komediju koju je Forman u novom „čitanju“ jedne od najpopularnijih čeških predstava realizovao sa svojim sinom Petrom takođe u češkoj produkciji. Iako je svoj poslednji „zapadni“ (američko-španski) film, biografsko delo o čuvenom slikaru Francisku Goji, snimio još 2006. godine, prethodni minuli rad je Miloša Formana uzdigao među velikane tog posla čija su dela večna i samim tim nezaboravna. Upravo su tako nešto i govorili svi saradnici i poštovaoci njegovog dela koji su se odmah oglasili preko društvenih mreža. Toliko poštovanje i intenzitet tuge zbog gubitka čoveka koji je pomenute vrednosti dokazivao i privatno i profesionalno tokom čitavog svog veka, retko se zasluživalo i jednodušno manifestovalo. Iako je kao autor potpisao daleko skromniji broj dela nego većina njegovih kolega koji su radili kao i on u višedecenijskom rasponu, Formanova ostvarenja su doslovno stvarala filmsku istoriju. Njegova najuspešnija decenija je od sredine sedamdesetih do sredine osamdesetih godina prošlog veka kada je zaredom potpisao „Let iznad kukavičjeg gnezda“, „Kosu“, „Regtajm“ i „Amadeusa“. Prvi i poslednji od pomenutih su osvojili ukupno trinaest Oskara i stotine drugih nagrada i smatraju se klasicima filmske umetnosti. Formanu su oba donela Oskare za najbolju režiju, a pošto su nagrađeni i kao najbolji filmovi godine obezbedila su mu i neobično mesto u zaista malobrojnom društvu autora u istoriji dodele ove nagrade. Forman je, naime, uz Klinta Istvuda i Frensisa Forda Kopolu jedini režiser čija su dva filma od Akademije nagrađena i Oskarima za najbolja ostvarenja godine.

Brisač svih razlika

Osim urođenog talenta za sedmu umetnost koji mu je dao alat za najveće domete, Forman je kao glavni sastojak svog filmskog rada imao i duhovito-sentimentalnu kombinaciju tipično češke opuštenosti sa spremnošću da se u svaki rad uđe na najozbiljniji „zapadni“ način. Mada i tada formanovski. U tom je smislu možda najilustrativnija njegova opaska da će, ako mu date milion dolara, snimiti film za milion dolara, a ako mu date deset, snimiće film za deset miliona dolara. Međutim, ukoliko mu date sto miliona, potrošiće ih na uživanje! Ipak, nije se toliko gubio u češkoj frivolnosti. Kritikovao je tokom karijere oba polarizovana sistema – i rigidni komunistički u kome je proveo mladost i opori kapitalistički, posebno američki, u kome se ostvario kao umetnik i veoma uspešni poslovni čovek. Ali uvek je tu svoju kritiku krio iza posebnog omotača višeslojnog humora i satire brinući se najpre da u prvom planu bude sudbina, sasvim realistična, pojedinca, svakodnevnog čoveka, koji je oduvek i bio najbrojniji njegov poštovalac. Posebno je voleo da ga sukobljava sa rigidnim institucijama i aparatusima sile. Nije on u tom pogledu nikada bio kafkijanski ozbiljan i težak, još manje tragičan čak i kada se bavio tragičnim sudbinama. Ali je neozbiljnu ozbiljnost svog pristupa svakom poslu i svakoj priči koja mu se pokazala dovoljno neodoljivom da nije mogao da je ne prenese na veliki ekran, nametnuo kao jedinstveni autorski pečat, pa i manir u smislu sredstva za rad i ulazak u srce svakog gledaoca bez obzira na njegove kulturne i intelektualne kapacitete, sklonosti ili stavove. Može se reći da je tim stilom, zapravo svojim vrednostima i dokazao sposobnost umetnosti da stvara mostove i dotiče srca i duše praktično svih koji ih poseduju, bez obzira na kulturne i bilo koje druge razlike. I svojom personom, stavovima i životnim načelima, odnosno primerom, pa samim tim i stvaralaštvom, Forman je brisao sve te razlike ako ništa drugo barem dok je boravio u srcima i dušama ljudi za vreme trajanja svakog svog filma.

A imao je i te kako razloga da bude kivan i na ljude i na svet i svoju sudbinu, posebno u najranijem delu života kada je kao mladić ostao bez roditelja, koji su početkom Drugog svetskog rata, kao neprijatelji Rajha, osumnjičeni da su pristalice pokreta otpora, skončali u konc-logorima. Bio je nezadovoljan i stanjem u svojoj zemlji kada su je čuvene „revolucionarne“ 1968. godine okupirali sovjetski tenkovi. Baš tada je Holivud i dobio velikog autora koji je odlučio da emigrira u Sjedinjene Države gde je ostao do kraja života, a od 1975. kao njihov punopravni državljanin. Za sobom je ostavio četvoro dece iz dva od tri braka. Bio je i profesor na Kolumbija univerzitetu, pisao je pesme, okušao se i kao pozorišni autor („nije to za mene“ – rekao je jednom prilikom posle nekoliko iskušenja na Brodveju), objavio je autobiografiju 1994. godine. Zanimljivo je da je po njemu čak i jedan asteroid, koji je 1996. godine otkrio češki astronom, dobio ime „11333 Forman“! Dobitnik je praktično svih nagrada i u poznijem delu života počasnih priznanja, a često je bio i u žirijima najprestižnijih filmskih festivala. Američka akademija za filmsku umetnost i nauku je na vest o Formanovoj smrti ispratila ovog umetnika i epitetom da je autor koji će ostati upamćen kao vrhunski pripovedač sa duhom buntovnika i izuzetnom sposobnošću da uhvati svakodnevne, takozvane male, a često ipak suštinske i zato velike momente ljudskog stanja i duha. Za našeg Emira Kusturicu, koji je išao njegovim stopama pohađajući svojevremeno pomenutu Prašku školu, Miloš Forman je bio jedinstvena figura svetskog filma, čak i jedna od ključnih ličnosti filmske umetnosti uopšte.

[/restrict]