Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
Zaokupljeni nizom značajnih događaja koji su obeležili protekle dane, pre svih beogradskim izborima i trijumfalnim rezultatima jedne, uz istovremeno političko potapanje nekoliko drugih „stabilna politička snaga“ stranaka, kao i protivrečnim tvrdnjama izricanim od strane trusta mozgova na „Kopaonik biznis forumu“, gde se vedrilo i poigravalo pretpostavkama našeg ekonomskog, privrednog i društvenog života, prevideli smo možda i najsnažniji i najbizarniji utisak ove nedelje: jasno nagovešten i u fokus šire evropske pažnje prizvan naslućeni (bliski) zemaljski kraj srpskih manastira i drugih spomenika na Kosovu! Ovo, za svetsku kulturnu baštinu katastrofično predviđanje dogodilo se pod kredibilnim (medijskim) okriljem, nije bilo zlonamerno već je naprotiv bilo učinjeno sa poštovanjem i u reprezentativnom izboru zemaljskih dragocenosti koje će, u ne tako dalekoj budućnosti, biti samo upamćena i u svetsku memoriju klasifikovana baština! Pod primamljivim naslovom „15 destinacija koje bi trebalo da vidite dok ne nestanu zauvek“, u utorak 6. marta britanski dnevni list „Independent“ je naime obzirno i znalački svoje čitaoce opomenuo na zemaljsku prolaznost koja upozorava ne samo da u ovom svetu ništa, pa ni ono što je planetarna civilizacijska ili prirodna dragocenost, ne traje večito već i da nije razumno propustiti šansu da se neka od jedinstvenih svetskih „čuda“ vide u punom sjaju – dok je to još moguće. Pažnja specijalizovanih autora ovog dnevnika je dakle na odrednicama „što pre“, „uskoro može biti kasno“…
Kao mesta koja su ugrožena toliko da poseta i susret sa njihovim sjajem i lepotom ne bi trebalo da se odlaže, budući da se u vremenu i prostoru sve na ovde nabrojanim lokalitetima menja u opsegu od blažeg urušavanja do potpunog nestajanja, navedeni su dakle i crkve, manastiri i uopšte srednjovekovni spomenici na Kosovu i Metohiji u Srbiji. Britanski list naglašava da manastiri na Kosovu, Srbija, predstavljaju balkansku umetnost od 13. do 17. veka i da je „potrebno još dosta uraditi kako bi se oni obnovili nakon rata“, imajući u vidu da su spomenici „mnogo pretrpeli tokom nemira na Balkanu devedesetih godina“. Na jedinstvenom spisku, od 15 mesta prvi je Stari grad u Jerusalimu, tu je i Liverpul (grad kome „razvoj i porast broja stanovnika prete da trajno promene tu luku i unište ono što je ona dugo bila i značila za Britaniju“), zatim istorijski centar Beča (ugrožen modernizacijom), Arheološka zona Čan Čan u Peruu (uništavaju je ekstremni vremenski uslovi), ali i tropska kišna šuma Sumatre, Koralni greben Belizea, Potosi u Boliviji, Nacionalni park glečera u Montani… U ovom nabrajanju (deo smo izostavili) uočava se zanimljiv momenat: za „izumiranje“ i preobražaj svih lokaliteta sa spiska odgovorne su ili priroda i njene poznate epohalne promene, ili pak spontani, „stihijski“ otisak savremenih civilizacijskih kretanja. Manastiri Kosova su, vidimo, izuzetak! Nije ih ugrozilo, recimo, klimatsko zagrevanje, kao ni „civilizacijski razvoj“ – ukoliko ovaj pojam ne bismo protumačili na sasvim ciničan način.
Šta nam jako mesto naše najznačajnije istorijske, verske i kulturne baštine na ovakvom spisku otkriva, i koliko možemo biti spokojni, čitajući napomenu Britanaca: „Zbog neizvesne budućnosti ovih znamenitosti, što pre krenete na put, to imate više šansi da ih vidite u njihovom punom sjaju“? Ko ili šta će odlučiti da se „sjaj“ naših manastira zamrači ili nestane?
Tragajući za odgovorom, podsetimo na jedan zanimljiv apel. Moramo biti svesni, moramo razumeti šta smo, glasi upozorenje koje je nedavno izrekao ugledni ovdašnji autor.On dalje razložno tumači – možemo biti svesni „šta smo“ ako razmotrimo „šta nam se događa“. Turistički bedeker za britansku srednju klasu, ali i druge radoznale, putovanjima i duhovnim pustolovinama sklone duhove, može nam ukazati na važne momente stvarnosti u koju smo uronjeni, ali koju možda ne razumemo u meri u kojoj smo, jednako, zbunjeni oko pitanja šta smo! Jesu li Srbi svesni svoje aktuelne istorijske drame, ukupnog tragičnog konteksta ovog „turističko-kulturološkog“ predloška namenjenog inače onima koji nemaju blage veze ili predstave i saznanja o veličanstvenom nasleđu Kosova i Metohije. Još manje, to jest – nikako nemaju sve duboke istorijske, duhovne i emotivne povezanosti sa Dečanima, Pećkom patrijaršijom, Gračanicom, Bogorodicom Ljeviškom i svom silom anđela, predaka, svetaca i velikana koje smo, kao svoje, prisne i porodične, usvojili – od rođenja.
Neobično, pomalo smušeno deluje objašnjenje za moguću katastrofičnu budućnost srpskih manastira na Kosovu. Naime, ni pomena, ni u polurečenici, da na mestu ovih kapitalnih tvorevina koje valja videti što pre jedna etnička grupa ne samo rušilački, uz eskalaciju i pretnje još mračnijim scenarijem preti istorijskom i kulturnom nasleđu drugog etnosa. Ne, nije uputno u Britaniji objaviti da Šiptari devastiraju i uništavaju srpske manastire, a pogotovo ne da to čine u samoj Srbiji. Otuda je verovatno i primetna jedna „mala promena“ – iz originalne verzije vodiča „Conde Nast Traveler“ izgubljena je „u prevodu“ do izdanja „Independenta“ jedna odrednica, ona koja već u naslovu ovog segmenta kaže da je Kosovo, odnosno da su manastiri na Kosovu i Metohiji – u Srbiji!
Da li ovaj neobični britanski vodič za putovanje otkriva da su i za srpsku javnost, posebno one koji čine njen uticajni deo, danas neke važne (geo)političke „nijanse“ izgubljene u prevodu do mere da im je promenjeno značenje? Da li zaista ne „kapiramo“ šta to svet govori? U pomalo misterioznoj atmosferi koja je naš ukupni, ne samo javni i društveni život zasitila nejasnim slutnjama o mogućim gubicima i nacionalnom stradanju, svakako bi lekovito bilo ukoliko bismo najpre razumeli šta smo. Podrazumevajući da to znači i da ćemo se sabrati i u svest snažnije prizvati podatke o svemu šta nam se događa. I da ćemo činjenice sagledati trezveno, ne prigušujući saznanja o očiglednom, ne poričući sve ono što nam je jasno kazano. Premda je poznato da su Srbi češće bili skloni da poverenje ukažu političarima, ređe pak svojim pesnicima, možda je ovo prilika i da se setimo stihova najveće srpske pesnikinje koja nas je davno upozorila, možda čak paradoksalno i na „Independentov“ katalog umirućih lepota. Pevajući upravo o jednom od spomenika koje izbirljivi putnici sa zapadne strane treba da vide dok zauvek ne nestane, Desanka nas je u svojoj pesmi „Gračanica“ poodavno mudro i usmerila: … Da bar nisi toliko duboko / ukopana u tu zemlju i nas same / da se nismo privikli u tebe kleti, / Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, / kad bi se mogla u visine uzneti; // Gračanice, da si nam bar jabuka, / da te možemo staviti u nedra / i zagrejati tako studenu od starosti, / da nam bar poljima oko tebe nisu / predaka divnih rasejane kosti…
Pesnici ne govore doslovno, ali njihova uputstva – kada se protumače bez „šmire“ – bivaju gotov „akcioni program“. Imamo li odgovor na zavet/pitanje koje nam je Desanka zadala: možemo li, smemo li se usuditi da pripremimo nedra kadra da zagreju drevne i gorde svedoke i tapije našeg istorijskog i svakog drugog postojanja! Makar pokvarili ovu unekoliko poetičnu ideju o fatumu i prolaznosti lepote i moći, tako zgodno plasiranu u pomenutom predlogu za putovanja svetom.
