TEŽAK A NEZAOBILAZAN PARTNER

Problematičan odnos zapada prema Rusiji kao bumerang: Nemački mediji vide ključ (nespornog) izbornog trijumfa Vladimira Putina u njegovoj spoljnoj politici – predstavio se biračima kao čovek koji se odlučno suprotstavlja protivničkom (i neprijateljskom) okruženju, bez uzmicanja i popuštanja, a njegovi zemljaci su tu činjenicu uvažili i nagradili

Iako se i u nemačkoj javnosti očekivala sigurna pobeda Vladimira Putina na predsedničkim izborima, njegov trijumf – dosad najbolji izborni rezultat od svih prethodnih glasanja za šefa države – kao da je delovao zbunjujuće: političari i mediji su, stisnutih zuba, priznali (za njih neugodnu) činjenicu da ruski lider uživa (gotovo) sveopštu podršku stanovništva. I da se histerična rusofobija, uključujući i Putinovu satanizaciju, očigledno vratila Zapadu kao bumerang.

Na tu činjenicu upozorava najuticajniji nemački politički magazin „Špigl“, koji je, u svom on-lajn izdanju, i prvom reagovanju (ponedeljak) konstatovao da je ključ praktično plebiscitarne podrške Putinu u – spoljnoj politici. Putin se, primećuje ovaj nedeljnik, predstavio biračima kao čovek koji se (odlučno) suprotstavlja neprijateljskom okruženju, i svetu, namrštena i uzdignuta čela. Rusi su to uvažili i nagradili.

 

NAJVAŽNIJI PRIORITET Putinov najvažniji prioritet, za šta je i dobio mandat, primećuje „Špigl“, jeste učvršćivanje i odbrana statusa njegove zemlje kao velike sile. Rusija, naime, želi da bude moć protiv čijih se interesa ne može odlučivati nigde i ni u jednom pitanju. Radije će Rusija, u tom kontekstu, ostati u izolaciji, nego što će praviti ustupke i popuštanja. Jedina Putinova dilema je kako uskladiti sledeći raskorak: impresivnu vojnu moć (gde je „džin“) sa manje uspešnom ekonomijom, koja je i dalje slabija („patuljak“) u poređenju sa razvijenim privredama zapadnih (spomenuta je Italija) zemalja.

Znak izvesne zbunjenosti povodom Putinovog trijumfa koja očigledno nije bila posledica iznenađenja i zatečenosti, mogao bi biti i „odloženo“ reagovanje nemačke kancelarke. Najpre je zvanično saopšteno kako je vlada ponovni izbor Vladimira Putina za predsednika Ruske Federacije „primila k znanju“, uz opasku da će se Angela Merkel oglasiti nešto kasnije. Ta „kratka pauza“ i zadrška mogla se tumačiti kao traženje vremena kako bi diplomatskim „rezbarenjem“ tekst kancelarkine poruke bio „(pro)čitan“ (tako su ga interpretirali i neki ovdašnji mediji) kao „čestitka s opomenom“, iako zapravo zvuči – rutinski.

Kancelarka je, čestitajući Putinu, upozorila kako je danas važnije nego ikad održati dijalog i podsticati (dobre) odnose između dve države i dva naroda. I ulagati, na toj osnovi, trud kako bi se uspešno, i na konstruktivan način, rešavala bilateralna i internacionalna pitanja i nalazila održiva rešenja, u čemu je, i pri čemu, nemačka kancelarka ruskom predsedniku „poželela uspeh“.

PREURANJENO SVRSTAVANJE Mediji su kancelarkinu poruku Putinu preneli uz opasku da su odnosi između zvaničnog Berlina i Moskve u ovom času „napeti“. Kao teme u kojima postoje politička varničenja i sporenja, spomenuli su, posebno, „ulogu Rusije u sirijskom ratu“ i trovanje bivšeg ruskog agenta u Velikoj Britaniji (problematičnim) nervnim gasom.

Angela Merkel je, inače, požurila da se, u saopštenju sročenom zajedno sa francuskim i američkim predsednicima Emanuelom Makronom i Donaldom Trampom, bezrezervno svrsta uz vladu Velike Britanije i njenu (spornu) interpretaciju stvarne pozadine atentata u Londonu. Ta preuranjena izričitost, i jednostranost, izostala je, međutim, u zajedničkom saopštenju koje su potpisali, posle sastanka u Briselu, ministri spoljnih poslova Evropske unije.

Glavni „krivac“ za to je, prema nemačkim izvorima, bila Grčka: njen šef diplomatije nije bio spreman da prihvati, zdravo za gotovo, i bez pouzdanih dokaza, optužbe na račun Rusije i njenog predsednika. Ministri su se (samo) saglasili u oštrim osudama atentata i nedopustivoj upotrebi nervnog gasa, prvi put posle Drugog svetskog rata, na evropskom tlu. O toj temi će se, kako je najavljeno, izjašnjavati i lideri EU na samitu ovog vikenda, do kada bi, možda, mogao da stigne i izveštaj eksperata Agencije za zabranu upotrebe hemijskih otrova.

 

OPTUŽBE BEZ DOKAZA I pojedini nemački mediji upozoravaju da su preuranjene optužbe (na ruski račun) bez valjanih dokaza. Možda britanske, i druge, tajne službe znaju više nego što su saopštile, ali je neophodno da (britanske) vlasti, umesto indicija, pruže javnosti pune dokaze. A to važi i za nemačke vlasti i nemačku javnost.

Novi nemački ministar spoljnih poslova, naslednik Zigmara Gabrijela, (socijaldemokrata) Hajko Mas (o)stao je u ovom pitanju tvrdo na kancelarkinoj poziciji, formulisanoj u onom zajedničkom saopštenju sa predsednicima Francuske i Sjedinjenih Američkih Država, u kojem je solidarnost sa Velikom Britanijom prevagnula nad argumentima. Dobio je, zbog toga, aplauze u nekim konzervativnim medijima, koji su se obradovali što Mas nije, eto, otišao tragom nekih njegovih, „socijaldemokratskih sanjara“, političara koji su se, uprkos zaglušujućoj rusofobiji, zalagali za dijalog i dobre odnose s Rusijom.

Kad je reč o dijalogu sa zvaničnom Moskvom, i Mas je iznuđeno pragmatičan i racionalan. Rusija je (čitaj: Putin), kaže, „težak partner“, ali u isto vreme nezaobilazan: ne može se, priznaje, nijedno važno međunarodno pitanje zaista rešiti bez Moskve i mimo nje. A spisak tih važnih pitanja, i iskušenja, pred kojima se svet nalazi (a ovde se u prvom redu misli na Zapad) dugačak je: Ukrajina, Sirija, nuklearni programi Irana i Severne Koreje…

Mišljenje šefa diplomatije deli i njegova koleginica u vladi, ministarka odbrane Ursula fon der Lajen. Iako primećuje da Putin odavno nije partner, ona bi izbegla da ga oglasi protivnikom i ne bi da mu se „zalupe vrata“. Sa dvoje ministara slaže se, u tome, i jedan od urednika (i izdavača) uticajnog dnevnika „Frankfurter algemajne cajtungu“ Bertold Koler, inače kritičan prema Putinu i pobornik oštrog, nepopustljivog stava prema Moskvi.

 

SOCIJALDEMOKRATSKI „SANJARI“ I on, naime, insistira na dijalogu, uprkos konstataciji da je sada u Rusiji na delu „stara sovjetska škola“ (još „uvek uspešna“), i da se Putinova politika (režim) neće, i ne može menjati. On savetuje zapadne političare da treba da koriste svaku mogućnost kako bi, diplomatski, okrenuli „kurs Kremlja“ od konfrontacije ka kooperaciji, od čega bi i sama Rusija imala koristi. Sve to uz uslov da Zapad ostane čvrst, nepopustljiv i jedinstven, da ne dozvoli podele i raskole, kad su, na primer, u pitanju sankcije Rusiji „zbog rata u Ukrajini“. I on se raduje što novi šef nemačke diplomatije (koji je „oštro osudio“ napad u Londonu) ne pripada „struji sanjara u sopstvenoj partiji“.

A među najistaknutije „socijaldemokratske sanjare“ („rusofile u Berlinu“) mediji su ubrajali i istaknute političke ličnosti kao što su nekadašnji šef diplomatije, sada predsednik Frank Valter Štajnmajer, (povremeno) njegov naslednik Zigmar Gabrijel, promišljeni, mudri (i počivši) Helmut Šmit, a najpre, i najviše (takođe bivši kancelar) Gerhard Šreder.

 

ŠREDER BEZ SANKCIJA Ovaj poslednji je i sada izložen medijskom, u nekim krugovima i političkom anatemisanju, zbog neskrivenog (ličnog) prijateljstva sa ruskim predsednikom, a posebno sporazuma o izgradnji „Severnog toka“ i poslovnog (finansijski unosnog) angažmana u ruskim naftnim koncernima „Gazpromu“ (2005) i „Rosnjeftu“(od 2017), gde je predsednik nadzornog odbora.

Zbog sporazuma sa Rusima (Putinom) o izgradnji „Severnog toka“, kojim ruski gas direktno stiže, dnom Baltičkog mora, u Nemačku (i na zapad), navukao je gnev političara u baltičkim zemljama i Poljskoj (ovde je taj sporazum upoređivan čak sa famoznim paktom između Staljina i Hitlera!), a posebno u Ukrajini: ona je najviše profitirala, i profitira, od tranzita ruskog gasa maršrutom koja zatvara slavinu naredne godine.

Ukrajinski ministar spoljnih poslova Pavlo Klimkin upravo je ovih dana izričito tražio od Nemačke, i Evropske unije, da se i Gerhard Šreder, kao „najveći Putinov lobista na svetu“, podvrgne sankcijama. Nemačka vlada je to promptno odbila, a kancelarkin predstavnik za štampu Zajbert je (u ponedeljak) kratko saopštio da za tako nešto, po mišljenu vlade, i (naglasio je) same Merkelove (da se ne bi stvorio utisak da su samo njeni koalicioni partneri, socijaldemokrate, branili „svog čoveka“ Šredera) nema nikakvog razloga.

 

ŠMITOVA I KISINDŽEROVA (UZALUDNA) UPOZORENJA Na nišanu zvaničnog Kijeva, da je samo živ (umro je 2015, u devedeset šestoj godini) našao bi se i Helmut Šmit. On je, naime, javno izražavao razumevanje za pripajanje Krima Rusiji. Na opasku da je u pitanju kršenje međunarodnog prava, Šmit je uzvratio da se „ono često krši“, ali da je u ovom slučaju „daleko važnija istorija od pozivanja na međunarodno pravo“. A i što se prava tiče, veliko je pitanje kakve su zaista pravne posledice (samovoljne) Hrušovljeve odluke da 1954. pokloni Krim Ukrajini.

Naglašavajući da u tom, istorijskom, kontekstu „potpuno razume Putina“, i odbijajući mišljenja da ruskog predsednika, u slučaju Krima, „vodi megalomanija“ („on nije Ivan Grozni“), Šmit je upozoravao da istorija Drugog svetskog rata nalaže nemačkoj spoljnoj politici naglašeni oprez, posebno prema Rusiji. Uvek ponavljam, rekao je Šmit, da je nemački narod „svestan velike sreće što je nestala mržnja prema Rusima i što zbog straha od njih nećemo izgubiti razum“. A reč je o čoveku koji je, po uvreženom mišljenju, politički bio više okrenut ka Americi nego Rusiji.

Sa Šmitom se, kad je reč o Ukrajini, saglašavao i najugledniji američki diplomata Henri Kisindžer. On je, reagujući na medijsku i političku satanizaciju Vladimira Putina u Americi (Hilari Klinton je, u jeku predsedničke kampanje, lidera zemlje koja je podnela najveće žrtve u borbi protiv nacizma, bezdušno uporedila sa Hitlerom!) upozorio da se Putin „ne sme „hitlerizovati“, i da se sa Rusijom mora tražiti zajednički jezik, a ne pretiti sankcijama. Uz konstataciju da je Ukrajina veoma, posebno istorijski i strateški važna za Moskvu, što bi Zapad morao poštovati. Nisu ga (mnogo) slušali.

 

PLEBISCITARNA PODRŠKA NA KRIMU Nemački mediji su, inače, zapazili da su stanovnici Krima, kao posebne izborne jedinice, plebiscitarno (devedeset dva odsto osvojenih glasova) glasali za Vladimira Putina, ali i da je ruski predsednik u samoj Nemačkoj, od 33.799 ruskih državljana koji su izašli na birališta u Berlinu, Minhenu, Hamburgu, Bonu, Lajpcigu i Frankfurtu na Majni, „uzeo“ veoma visok procenat – 82,84 odsto.

U času Putinovog izbornog trijumfa, planule su odmah i spekulacije šta će ruski predsednik uraditi kad mu istekne mandat koji tek načinje. I kao da se svi u jednom slažu: bez obzira što, očigledno, neće tražiti promenu ustava, kako bi se još jednom kandidovao, Vladimir Putin, tada sa navršenom sedamdeset i jednom godinom, neće otići u političku penziju…