Ribentrop-molotov alibi za teritorijalne apetite

Na istoku Evrope pokrenut je talas promene granica gde Rumunija ima ključnu ulogu, a koji može dovesti do niza novih međudržavnih i građanskih ratova

Ja kao predsednik (u Rumuniji ova titula ostaje svim liderima posle isteka mandata ili smene) osuđujem pakt Molotov–Ribentrop. Zato nameravam da sledeće nedelje predam u parlament deklaraciju, koju smo potpisali pojedini poslanici i ja, o osuđivanju ovog pakta i njegovih posledica“, izjavio je Trajan Basesku 5. februara 2018. godine prilikom gostovanja u jednoj emisiji rumunske televizije. Prema njegovom mišljenju zbog pomenutog pakta u SSSR-u se našlo nekoliko zemalja koje to nisu želele (pribaltičke države, delovi Poljske i Rumunije, koja je izgubila Besarabiju). Dakle, u osuđivanju pakta Molotov–Ribentrop, Basesku i njegovi mentori vide mogućnost prisajedinjenja Republike Moldavije Rumuniji, ali i još nekih teritorija.

PREKRAJANJE GRANICA U članku „Ukrajinu dele. Vašington pokreće promenu granica u Evropi“, koji je objavio ukrajinski portal rian.com.ua navodi se da su Amerikanci pokrenuli svoje odane satelite u Evropi radi izmene granica. Poljska to čini preko Zakona o nacionalnom sećanju, uvodeći termin „Istočna Mala Poljska“ umesto Zapadna Ukrajina, što se tumači kao težnja Varšave za teritorijama koje su ulazile u sastav Reči Pospolite (državne zajednice Poljske i Litvanije), dok su Rumuni započeli formiranje „Velike Rumunije“. U ime SAD i vlade Rumunije to je učinio bivši predsednik ove države Trajan Basesku, a sada lider moldavske Partije nacionalnog jedinstva, koja ima zadatak da ujedini Republiku Moldaviju s Rumunijom i to ove 2018. godine.

Iako ima analitičara koji misle da „Rumunija nema pravo da bilo šta osuđuje, odnosno i nema šta da osuđuje, jer su posleratne evropske granice utvrđene drugim sporazumima, pa je Baseskuovo traženje „osude“ samo forma ispostavljanja teritorijalnih pretenzija susedima“ (Rostislav Išćenko), ne može se reći da proces promena granica nije otpočet. Taj proces se može usporiti, ali ne i zaustaviti. Sada je na udaru Moldavija, iako se većina njenih stanovnika protivi ideji ujedinjenja s Rumunijom. Ali ko pita narod. Ipak, treba znati da rumunofilske partije u Moldaviji poslednjih godina gube pozicije. Uostalom, predsedničke izbore su već izgubile i za njih će momenat istine biti parlamentarni izbori u novembru. Međutim, NATO (i Zapad) želi dalje širenje na istok, tako da će se truditi da na sve moguće načine ostvari cilj, tj. da pripoji Moldaviju Rumuniji. Naravno, kraj nije tu, jer Rumunija i Poljska (Varšava već priprema zakone neophodne za ovu akciju) imaju pretenzije i na teritoriju Ukrajine.

Pomenute ambicije za novim granicama mogu dovesti do građanskih i drugih ratova na teritoriji Moldavije, Pridnjestrovlja, Ukrajine, Poljske, Rumunije, Mađarske, a moguće i Srbije (ukrajinski portal „Glavred“). „Sve u svemu, pokretanje kamenčića na ovom planu može izazvati lavinu u odnosu na koju će Atilina najezda i Tridesetogodišnji rat izgledati kao prijateljski piknik u prirodi…“, zaključuje ruski analitičar Išćenko.

Savremeni sistem međunarodne bezbednosti, da podsetimo, održavao se zahvaljujući principu nepovredivosti državnih granica. Tako je bar bilo do raspada SSSR-a i nelegalnog širenja NATO-a na istok, odnosno razbijanja Jugoslavije i NATO agresije na Srbiju, te otimanja Kosova i Metohije. Sve što se nakon toga dešavalo u Evropi bila je posledica ponašanja Zapada. Propast bezbednosnog sistema, samim tim, znači i mukotrpni proces povlačenja novih državnih granica. Drugim rečima, bilo je samo pitanje vremena kada će i koja država zatražiti nove granice, odnosno odbacivanje pakta Molotov– Ribentrop.

MOLDAVSKA PRIČA Kada se sluša bivši rumunski predsednik Basesku, sve izgleda kao da je Rumunija oštećena, te da ima pravo da ispravi nepravdu. Ali činjenice pokazuju drugo. Posle Oktobarske revolucije 1917. godine Besarabija je formirala svoj parlament, koji je počeo sa radom 3. decembra 1917. i koji je Besarabiju 15. decembra proglasio Moldavskom Demokratskom Republikom u sastavu Rusije. Potom je Rumunija okupirala Moldaviju, 27. marta 1918, i pod bukvalnom pretnjom likvidacijama poslanici su glasali za prisajedinjenje Rumuniji. Da Moldavci ovo nisu želeli pokazuje i kasnije formiranje oslobodilačkog pokreta, koji se sve vreme (22 godine) borio protiv rumunske okupacije. No neke evropske države (Engleska, Francuska i Italija), kao i Japan (protokol kasnije nije ratifikovao u parlamentu) potpisale su s Rumunijom Pariski protokol kojim su priznale rumunski suverenitet nad Besarabijom, tj. Moldavijom. SSSR ovaj protokol nije priznao i akt Rumunije je smatran aneksijom. Ipak, Moldavija je pod rumunskom okupacijom sve do juna 1940. kada je, pod pretnjom vojne intervencije od strane SSSR-a, Rumunija vratila Besarabiju i Severnu Bukovinu Sovjetskom Savezu. Međutim, odmah posle raspada SSSR-a u Bukureštu je obnovljena priča o potrebi „uspostavljanja istorijske pravde“, tj. vraćanja izgubljenih zemalja 1940. godine u sastav Rumunije.

Od početka 90-ih godina prošlog veka Bukurešt vodi politiku „povratka svojih zemalja“. Prvi značajni korak je besplatno školovanje za srednjoškolce i studente iz Moldavije u Rumuniji, u okviru kog uče da je Moldavija „rumunska zemlja“. Uslov za besplatnu školu je da đaci posle završetka iste moraju ostati u Moldaviji, odnosno Ukrajini ili Srbiji (u zavisnosti odakle su došli). Na ovaj način Bukurešt je pripremio osnovu za prelazak s reči na dela.

POD SENKOM SAD Imajući u vidu satelitski položaj Rumunije i Poljske prema SAD, lako je zaključiti da se povlačenje novih granica u Evropi koordinira s Vašingtonom. Prvo je ukrajinski parlament (Rada), 20. oktobra 2016, osudio pakt Molotov–Ribentrop, čime je stvorio pretpostavke za iznošenje teritorijalnih pretenzija. Potom Poljska zvanično naziva Zapadnu Ukrajinu „Istočnom Malom Poljskom“, a Basesku poteže pitanje Moldavije.

Zašto neko želi haos u ovom delu Evrope?

Ruski analitičari smatraju da, budući da su SAD 2017. godine usvojile novu koncepciju nacionalne bezbednosti u kojoj su Kinu i Rusiju imenovale kao glavnu pretnju svojoj dominaciji i Evropi, novi talas haosa u Moldaviji, Ukrajini, Mađarskoj i Srbiji ima potencijal da zaustavi realizaciju ambicioznog kineskog Novog puta svile. Ukoliko bi izbio rat, SAD i NATO bi mogli da dovedu svoje armije u region i formiraju nove vojne baze. A te baze bi dodatno odvojile Ukrajinu od Rusije i doprinele okruženju Moldavije i Pridnjestrovlja. Sledeći cilj SAD je da se Ukrajina pretvori u „jabuku razdora“ sa svojim zapadnim susedima. Ali Rusija nije bez argumenata. U ovom regionu, posebno u Moldaviji, veoma je poželjan saveznik i partner. Samo u Moldaviji 70 posto stanovnika želi integracije sa ovom zemljom, što znači da bi pokreti otpora američko-rumunskoj-poljskoj okupaciji bio brzo pokrenut.

Rumunija je među državama koje su najviše orijentisane na geopolitički projekat atlantista. Bez obzira na pravoslavno stanovništvo koje ima otpora prema ovoj politici, elita bespogovorno sledi proevropski, pronatovski i proamerički kurs. Razlog je jednostavan: u Rumuniji su elita i građansko društvo u potpunosti formirani od strane nevladinog sektora, koji su pak izgradile SAD i Džordž Soroš.

Početkom 80-ih godina prošlog veka Soroš je započeo finansiranje opozicionih grupa i pojedinaca u još uvek komunističkim društvima Istočne Evrope, propagirajući „otvoreno društvo“. Prema istraživanjima rumunskog lista „Adevarul“, početak 90-ih godina 20. veka bilo je vreme ideološkog potčinjavanja Rumunije SAD; Vašington je otvorio prvu rumunsku privatnu televiziju SOTI i dodelio ogromna sredstva za školovanje novinara. Najviše novca za ovaj projekat dao je Soroš, a kasnije je u potpunosti finansirao političku opoziciju, uključujući i tzv. nezavisne sindikate, studentske saveze, udruženja novinara, književnika, neke izdavačke kuće, političke partije…

Na ovaj način sredstvima Džordža Soroša i Sjedinjenih Država formirane su nova politička klasa (postkomunistička elita) i novinarska zajednica. Koliko su SAD i Soroš išli daleko, piše pomenuti „Adevarul“, može se videti iz primera sadašnjeg ministra odbrane Mihnea Motoka, koji je prvo dobio stipendiju Univerziteta Džordž Vašington, a potom postao agent ove zemlje i ministar odbrane Rumunije.

Soroš je zatim preuzeo obrazovanje u Rumuniji. Prvo su saradnici Fonda otvorenog društva pisali udžbenike u saradnji s ministarstvom odbrane, pa su bukvalno preuzimali škole i univerzitete, a potom i vlast.

Prvi direktni Sorošev predstavnik u Rumuniji bila je Sandra Pralong, koja je, ne slučajno, emigrirala iz Rumunije 70-ih godina prošlog veka, da bi se posle ubistva Čaušeskua vratila i postala savetnica rumunskog predsednika Emila Konstantineskua, a tu funkciju je preuzela i kod sadašnjeg predsednika etničkog Nemca Klausa Johanisa. Ovde treba reći da je i aktuelni premijer Rumunije Dačian Čološ potekao iz Soroš fonda (asocijacije „Prijatelji Evrope“, koju finansira Fond za otvoreno društvo). Njegova vlada se u rumunskim medijima često naziva „Soroševa vlada“, jer je u potpunosti čine ministri potekli iz nevladinog sektora koji je finansirao i školovao Soroš. Zbog toga se u diplomatskim krugovima često može čuti opaska „da je Rumunija država kojom otvoreno upravlja Džordž Soroš“. Odličan primer uspešnog rada Soroševe mreže je i karijera Mihaila Razvana Ungureanua, aktuelnog šefa Spoljne tajne službe Rumunije i bivšeg premijera države (2012), a takođe i ministra spoljnih poslova (2004–2007).

SOROŠEVA LISTA Evo koga još rumunski mediji imenuju kao Soroševe kadrove u Rumuniji: Helvig Edvard, šef rumunske tajne službe (SRI), bivši savetnik ministra unutrašnjih poslova K. Dudu Joneska i direktora Banke Rumunije M. Isareskua, a bio je i ministar regionalnog razvoja i turizma; Korina Suteu, sadašnja ministarka kulture i bivša direktorka Rumunskog instituta kulture u Njujorku; Raluca Aleksandra Pruna, aktuelna ministarka pravde, osnivač „Transparensi internešenel – Rumunija“: Aleksandar Lesesku, bivši direktor Rumunske državne televizije (TVR); Andrej Pipini, istoričar, član komiteta koji je pripremio izveštaj o učešću Rumunije u Holokaustu; Vladimir Tismjanjau, politikolog, predsednik Komisije predsednika za analizu komunističke diktature u Rumuniji; Andrej Plešu, pisac, ministar kulture (1989–1991), ministar spoljnih poslova (1997–1999), savetnik predsednika Baseskua (2004–2005); Mihaj Sora, filozof, ministar obrazovanja (1989–1990); Renata Veber, savetnik predsednika Naseskua (2004–2005); Alin Teodoresku, sociolog, savetnik premijera Nastasea: Andrej Marga, filozof, ministar obrazovanja (1997–2000), ministar spoljnih poslova (maj–avgust 2012); Teodor Bakonski, pravoslavni bogoslov, bivši ministar spoljnih poslova (2009–2012), ambasador Rumunije u Vatikanu, Portugaliji, San Marinu, državni sekretar MIP-a (2005–2006), savetnik predsednika Baseskua (2006–2007); Monika Makovej, poslanik u Evropskom parlamentu, bivši ministar pravde (1997–1998); Stelian Tenase, direktor Rumunske državne televizije i mnogi, mnogi drugi.

Kad ovo znamo, jasno je zašto se na teritoriji Rumunije razmeštaju vojne baze NATO-a, a razumljivom postaje i rumunska politika prema Moldaviji, kao i najnoviji zahtev da se menjaju granice u Evropi.   

 

RUSIJO, PREDAJ SE!

Da se Zapad (NATO) i Rusija ozbiljno pripremaju za ratni scenario pokazuje članak portala politikus.ru „Rusijo, predaj se! NATO se priprema za rat u Evropi“. Naime, analitičari su naglasili da Pentagon ubrzano, ali tiho, proučava infrastrukturu Belorusije, Finske, Moldavije, Poljske i Ukrajine i sakuplja informacije o logističkim mogućnostima različitih putnih pravaca. Ministarstvo odbrane SAD interesuje iz koji izvora se u pomenutim zemljama stanovništvo snabdeva vodom, njen kvalitet, kako se snabdeva različitim vrstama goriva i maziva, građevinskim materijalima (peskom, cementom, materijalima od polimera) i građevinskom tehnikom. Zatim ko i kako ove države snabdeva lekovima, odećom i hranom i kakvi su problemi prilikom transporta. Takođe, mera koja ukazuje da se SAD i NATO spremaju za rat je i uvođenje tzv. vojnog šengena, koji bi omogućio nesmetano kretanje vojske u državama Evropske unije.

Američki mediji pišu da je za SAD rat u Evropi već stvarnost, te u tu svrhu prebacuju ljudstvo i tehniku. Pentagon je pored postojećih snaga prebacio u Evropu tri brigade sa 250 tenkova, isto toliko haubica, 1.700 transportnih sredstava, a planira da uskoro pošalje još dve brigade (svaka po 4.200 ljudi) i jednu avio-brigadu. SAD su objavile i konkurs za kupovinu 150.000 granata za svoje haubice, što je za 825 odsto više u odnosu na prethodnu kupovinu, piše američki portal „Task end purpos“.

 

O MOLDAVCIMA

Naučna zajednica i mediji u Srbiji ne obraćaju pažnju na zbivanja u Moldaviji, što je višestruka kulturološka, identitetska i geopolitička greška. Prema objektivnim izvorima stanovništvo Moldavije (kao i Vlaške i Erdelja/Transilvanije) srpskog je porekla. U savremenoj moldavskoj istoriografiji postoji stav da je osnivač Moldavije srpski vojvoda Dragoš, koji je došao iz Maramureša, dok je nezavisnost od mađarskog kraljevstva dobio vojvoda Bogdan (takođe Srbin), otuda su Moldavci dugo nosili ime Karabogdanci. Oba imena su srpska, a Dragoši su u Maramurešu prisutni od 1336. godine. U moldavskom letopisu Grigorea Ureke (uslovno 1359. godine) piše da je „Dragoš sa sobom doveo mnoštvo svojih sunarodnika“ koji su se naselili oko reke Sučava i po Siretu. Ponovni dolazak Srba (ovaj put sa Karpata) zabeležen je sa dolaskom vojvode Bogdana. U različitim sačuvanim pismima od 1585. do 1623. godine na teritoriji Moldavije (kao njeni stanovnici) pominju se pored Srba i Rusini, Mađari, Vlasi, , Grci, „Ljahi“ (Poljaci), Turci… No danas malo koji autor iz Rumunije, iako je jasno da u to vreme nije bilo Rumuna, hoće to i javno da prizna.

Istraživanje crkve na prostoru Moldavije opet vodi do Srba. Naime, liturgija se obavljala na crkvenoslovenskom koji je došao „s druge strane Dunava“, tj. Iz Srbije. Crkvu u Moldaviji ustrojio je monah Nikodim (Prilepski), rođen u Prilepu od majke Srpkinje o oca Grka. Upravo je Nikodim izgradio prve vlaške manastire – Vodice pored Severina i manastir Tisman u Olteniji. Grosul navodi da je taj prekodunavski jezik (srpski) bio zvanični i u Moldaviji i u Vlaškoj, Erdelju, Bugarskoj, Srbiji, Moskovskom knjaževstvu, pa čak i u Velikom litvanskom knjaževstvu. U Moldaviji je srpski bio državni jezik sve do 17. veka, kada počinje borba protiv njega i njegovo istiskivanje iz upotrebe. Na taj način „balkanska teorija“ o poreklu Moldavaca dobija na značaju, jer su, kako kaže Grosul, istraživači Univerziteta iz Hamburga dokazali da su sa aspekta genetike Rumuni bliži stanovnicima Balkanskog poluostrva (Srbima) nego Italijanima. Nova istraživanja DNK stanovnika Balkana i Evrope potvrđuju zaključke srpske autohtonističke škole o tome, ali i istraživača iz Hamburga.

Dr Ilije Barbulesku, „Rumun“, profesor univerziteta i akademik piše: „U celoj Transilvaniji (Erdelju), pa i u celom Banatu, ukazuju nam se samo Srbi kao najmnogobrojniji živalj koji preovlađuje, a srpski jezik kao pravi slovenski književni i crkveni jezik ne samo njihov nego i samih Rumuna.“ Od strane 89 do 95 govori da Srbi preovlađuju i u Vlaškoj i Moldaviji (od 14. veka), a većinu su imali i ranije (tokom 13. veka, kada se vlaško plemstvo srodilo sa plemstvom iz Srbije, na primer 1274. godine vlaški vojvoda Oltenije Ljutivoj udaje svoju ćerku za Stevana Milutina, kralja Srbije, onog Milutina koji je kroz kratko vreme imao da rasprostire svoju vladavinu nad Bosnom i Makedonijom sve do Skoplja.

Naravno, o ovome se u Srbiji i tzv. srpskim školama ne uči!

Zašto bi Srbi danas znali da je iz srpske Moldavije 1567. godine u manastir Mileševu „stiglo“ Nebo, rad gospođe Roksande, žene Aleksandra, vojvode Moldavije? Zašto bi današnji Srbi znali da je moldavski boljar Stevan Boul, veliki dvornik Donje Zemlje, imao na svom pečatu urezanu godinu 1655. i naziv Srbin?

Pomenuti Ilije Barbulesku ovaj period „Rumunije“ naziva DOBA SLOVENIZMA. I u pravu je. Srpski vladari Moldavije su za srpsko stanovništvo dovodili sveštenike koju su školovani i rukopolagani u Srpskoj crkvi (iz Ohrida, Pećke patrijaršije itd.). Koliko je u to vreme srpstvo i pravoslavlje bilo živo u Erdelju, Vlaškoj i Moldaviji govori podatak da su tokom 16. veka (podatak se odnosi na 1558. godinu) iz Zapadne Malorusije, konkretno (danas unijatskog) Lavova slali mladiće da „uče srpsko crkveno pojanje“ i srpski književni jezik. U to vreme i u Vlaškoj, Moldaviji i Erdelju (Transilvanija) jezik se zvao slovenski ili srpski. Nije bilo rumunskog ni bilo kog drugog. Zašto bi to današnji Srbi znali?

Gašenje srpstva u Moldaviji, Vlaškoj i Erdelju (Transilvaniji) započeto je krajem 17. veka u Transilvaniji, gde su jezuiti preuzeli misiju, formirali Školu Ardeljana (ili Transilvanijsku školu) u kojoj je osmišljena ideologija rumunizma, ali i obrazovani misionari za ovaj posao. Potom su brzo posvađali Srbe. Znaju se imena Srba koji su radili u korist Rimokatoličke crkve i Austrougarske namećući Srbima rumunizam kao ideologiju i rumunstvo kao novu nacionalnu pripadnost, lišenu srpskog jezika, ćirilice i istinskog pravoslavlja. Srpska nauka je propustila da rumunizaciju Srba prouči, pa se ne treba čuditi što je takav obrazac primenjivan ponovo, poslednji put u Crnoj Gori.