Рибентроп-молотов алиби за територијалне апетите

На истоку Европе покренут је талас промене граница где Румунија има кључну улогу, а који може довести до низа нових међудржавних и грађанских ратова

Ја као председник (у Румунији ова титула остаје свим лидерима после истека мандата или смене) осуђујем пакт Молотов–Рибентроп. Зато намеравам да следеће недеље предам у парламент декларацију, коју смо потписали поједини посланици и ја, о осуђивању овог пакта и његових последица“, изјавио је Трајан Басеску 5. фебруара 2018. године приликом гостовања у једној емисији румунске телевизије. Према његовом мишљењу због поменутог пакта у СССР-у се нашло неколико земаља које то нису желеле (прибалтичке државе, делови Пољске и Румуније, која је изгубила Бесарабију). Дакле, у осуђивању пакта Молотов–Рибентроп, Басеску и његови ментори виде могућност присаједињења Републике Молдавије Румунији, али и још неких територија.

ПРЕКРАЈАЊЕ ГРАНИЦА У чланку „Украјину деле. Вашингтон покреће промену граница у Европи“, који је објавио украјински портал rian.com.ua наводи се да су Американци покренули своје одане сателите у Европи ради измене граница. Пољска то чини преко Закона о националном сећању, уводећи термин „Источна Мала Пољска“ уместо Западна Украјина, што се тумачи као тежња Варшаве за територијама које су улазиле у састав Речи Посполите (државне заједнице Пољске и Литваније), док су Румуни започели формирање „Велике Румуније“. У име САД и владе Румуније то је учинио бивши председник ове државе Трајан Басеску, а сада лидер молдавске Партије националног јединства, која има задатак да уједини Републику Молдавију с Румунијом и то ове 2018. године.

Иако има аналитичара који мисле да „Румунија нема право да било шта осуђује, односно и нема шта да осуђује, јер су послератне европске границе утврђене другим споразумима, па је Басескуово тражење „осуде“ само форма испостављања територијалних претензија суседима“ (Ростислав Ишћенко), не може се рећи да процес промена граница није отпочет. Тај процес се може успорити, али не и зауставити. Сада је на удару Молдавија, иако се већина њених становника противи идеји уједињења с Румунијом. Али ко пита народ. Ипак, треба знати да румунофилске партије у Молдавији последњих година губе позиције. Уосталом, председничке изборе су већ изгубиле и за њих ће моменат истине бити парламентарни избори у новембру. Међутим, НАТО (и Запад) жели даље ширење на исток, тако да ће се трудити да на све могуће начине оствари циљ, тј. да припоји Молдавију Румунији. Наравно, крај није ту, јер Румунија и Пољска (Варшава већ припрема законе неопходне за ову акцију) имају претензије и на територију Украјине.

Поменуте амбиције за новим границама могу довести до грађанских и других ратова на територији Молдавије, Придњестровља, Украјине, Пољске, Румуније, Мађарске, а могуће и Србије (украјински портал „Главред“). „Све у свему, покретање каменчића на овом плану може изазвати лавину у односу на коју ће Атилина најезда и Тридесетогодишњи рат изгледати као пријатељски пикник у природи…“, закључује руски аналитичар Ишћенко.

Савремени систем међународне безбедности, да подсетимо, одржавао се захваљујући принципу неповредивости државних граница. Тако је бар било до распада СССР-а и нелегалног ширења НАТО-а на исток, односно разбијања Југославије и НАТО агресије на Србију, те отимања Косова и Метохије. Све што се након тога дешавало у Европи била је последица понашања Запада. Пропаст безбедносног система, самим тим, значи и мукотрпни процес повлачења нових државних граница. Другим речима, било је само питање времена када ће и која држава затражити нове границе, односно одбацивање пакта Молотов– Рибентроп.

МОЛДАВСКА ПРИЧА Када се слуша бивши румунски председник Басеску, све изгледа као да је Румунија оштећена, те да има право да исправи неправду. Али чињенице показују друго. После Октобарске револуције 1917. године Бесарабија је формирала свој парламент, који је почео са радом 3. децембра 1917. и који је Бесарабију 15. децембра прогласио Молдавском Демократском Републиком у саставу Русије. Потом је Румунија окупирала Молдавију, 27. марта 1918, и под буквалном претњом ликвидацијама посланици су гласали за присаједињење Румунији. Да Молдавци ово нису желели показује и касније формирање ослободилачког покрета, који се све време (22 године) борио против румунске окупације. Но неке европске државе (Енглеска, Француска и Италија), као и Јапан (протокол касније није ратификовао у парламенту) потписале су с Румунијом Париски протокол којим су признале румунски суверенитет над Бесарабијом, тј. Молдавијом. СССР овај протокол није признао и акт Румуније је сматран анексијом. Ипак, Молдавија је под румунском окупацијом све до јуна 1940. када је, под претњом војне интервенције од стране СССР-а, Румунија вратила Бесарабију и Северну Буковину Совјетском Савезу. Међутим, одмах после распада СССР-а у Букурешту је обновљена прича о потреби „успостављања историјске правде“, тј. враћања изгубљених земаља 1940. године у састав Румуније.

Од почетка 90-их година прошлог века Букурешт води политику „повратка својих земаља“. Први значајни корак је бесплатно школовање за средњошколце и студенте из Молдавије у Румунији, у оквиру ког уче да је Молдавија „румунска земља“. Услов за бесплатну школу је да ђаци после завршетка исте морају остати у Молдавији, односно Украјини или Србији (у зависности одакле су дошли). На овај начин Букурешт је припремио основу за прелазак с речи на дела.

ПОД СЕНКОМ САД Имајући у виду сателитски положај Румуније и Пољске према САД, лако је закључити да се повлачење нових граница у Европи координира с Вашингтоном. Прво је украјински парламент (Рада), 20. октобра 2016, осудио пакт Молотов–Рибентроп, чиме је створио претпоставке за изношење територијалних претензија. Потом Пољска званично назива Западну Украјину „Источном Малом Пољском“, а Басеску потеже питање Молдавије.

Зашто неко жели хаос у овом делу Европе?

Руски аналитичари сматрају да, будући да су САД 2017. године усвојиле нову концепцију националне безбедности у којој су Кину и Русију именовале као главну претњу својој доминацији и Европи, нови талас хаоса у Молдавији, Украјини, Мађарској и Србији има потенцијал да заустави реализацију амбициозног кинеског Новог пута свиле. Уколико би избио рат, САД и НАТО би могли да доведу своје армије у регион и формирају нове војне базе. А те базе би додатно одвојиле Украјину од Русије и допринеле окружењу Молдавије и Придњестровља. Следећи циљ САД је да се Украјина претвори у „јабуку раздора“ са својим западним суседима. Али Русија није без аргумената. У овом региону, посебно у Молдавији, веома је пожељан савезник и партнер. Само у Молдавији 70 посто становника жели интеграције са овом земљом, што значи да би покрети отпора америчко-румунској-пољској окупацији био брзо покренут.

Румунија је међу државама које су највише оријентисане на геополитички пројекат атлантиста. Без обзира на православно становништво које има отпора према овој политици, елита беспоговорно следи проевропски, пронатовски и проамерички курс. Разлог је једноставан: у Румунији су елита и грађанско друштво у потпуности формирани од стране невладиног сектора, који су пак изградиле САД и Џорџ Сорош.

Почетком 80-их година прошлог века Сорош је започео финансирање опозиционих група и појединаца у још увек комунистичким друштвима Источне Европе, пропагирајући „отворено друштво“. Према истраживањима румунског листа „Адеварул“, почетак 90-их година 20. века било је време идеолошког потчињавања Румуније САД; Вашингтон је отворио прву румунску приватну телевизију СОТИ и доделио огромна средства за школовање новинара. Највише новца за овај пројекат дао је Сорош, а касније је у потпуности финансирао политичку опозицију, укључујући и тзв. независне синдикате, студентске савезе, удружења новинара, књижевника, неке издавачке куће, политичке партије…

На овај начин средствима Џорџа Сороша и Сједињених Држава формиране су нова политичка класа (посткомунистичка елита) и новинарска заједница. Колико су САД и Сорош ишли далеко, пише поменути „Адеварул“, може се видети из примера садашњег министра одбране Михнеа Мотока, који је прво добио стипендију Универзитета Џорџ Вашингтон, а потом постао агент ове земље и министар одбране Румуније.

Сорош је затим преузео образовање у Румунији. Прво су сарадници Фонда отвореног друштва писали уџбенике у сарадњи с министарством одбране, па су буквално преузимали школе и универзитете, а потом и власт.

Први директни Сорошев представник у Румунији била је Сандра Пралонг, која је, не случајно, емигрирала из Румуније 70-их година прошлог века, да би се после убиства Чаушескуа вратила и постала саветница румунског председника Емила Константинескуа, а ту функцију је преузела и код садашњег председника етничког Немца Клауса Јоханиса. Овде треба рећи да је и актуелни премијер Румуније Дачиан Чолош потекао из Сорош фонда (асоцијације „Пријатељи Европе“, коју финансира Фонд за отворено друштво). Његова влада се у румунским медијима често назива „Сорошева влада“, јер је у потпуности чине министри потекли из невладиног сектора који је финансирао и школовао Сорош. Због тога се у дипломатским круговима често може чути опаска „да је Румунија држава којом отворено управља Џорџ Сорош“. Одличан пример успешног рада Сорошеве мреже је и каријера Михаила Развана Унгуреануа, актуелног шефа Спољне тајне службе Румуније и бившег премијера државе (2012), а такође и министра спољних послова (2004–2007).

СОРОШЕВА ЛИСТА Ево кога још румунски медији именују као Сорошеве кадрове у Румунији: Хелвиг Едвард, шеф румунске тајне службе (SRI), бивши саветник министра унутрашњих послова К. Дуду Јонеска и директора Банке Румуније М. Исарескуа, а био је и министар регионалног развоја и туризма; Корина Сутеу, садашња министарка културе и бивша директорка Румунског института културе у Њујорку; Ралуца Александра Пруна, актуелна министарка правде, оснивач „Транспаренси интернешенел – Румунија“: Александар Лесеску, бивши директор Румунске државне телевизије (ТВР); Андреј Пипини, историчар, члан комитета који је припремио извештај о учешћу Румуније у Холокаусту; Владимир Тисмјанјау, политиколог, председник Комисије председника за анализу комунистичке диктатуре у Румунији; Андреј Плешу, писац, министар културе (1989–1991), министар спољних послова (1997–1999), саветник председника Басескуа (2004–2005); Михај Сора, филозоф, министар образовања (1989–1990); Рената Вебер, саветник председника Насескуа (2004–2005); Алин Теодореску, социолог, саветник премијера Настасеа: Андреј Марга, филозоф, министар образовања (1997–2000), министар спољних послова (мај–август 2012); Теодор Баконски, православни богослов, бивши министар спољних послова (2009–2012), амбасадор Румуније у Ватикану, Португалији, Сан Марину, државни секретар МИП-а (2005–2006), саветник председника Басескуа (2006–2007); Моника Маковеј, посланик у Европском парламенту, бивши министар правде (1997–1998); Стелиан Тенасе, директор Румунске државне телевизије и многи, многи други.

Кад ово знамо, јасно је зашто се на територији Румуније размештају војне базе НАТО-а, а разумљивом постаје и румунска политика према Молдавији, као и најновији захтев да се мењају границе у Европи.   

 

РУСИЈО, ПРЕДАЈ СЕ!

Да се Запад (НАТО) и Русија озбиљно припремају за ратни сценарио показује чланак портала politikus.ru „Русијо, предај се! НАТО се припрема за рат у Европи“. Наиме, аналитичари су нагласили да Пентагон убрзано, али тихо, проучава инфраструктуру Белорусије, Финске, Молдавије, Пољске и Украјине и сакупља информације о логистичким могућностима различитих путних праваца. Министарство одбране САД интересује из који извора се у поменутим земљама становништво снабдева водом, њен квалитет, како се снабдева различитим врстама горива и мазива, грађевинским материјалима (песком, цементом, материјалима од полимера) и грађевинском техником. Затим ко и како ове државе снабдева лековима, одећом и храном и какви су проблеми приликом транспорта. Такође, мера која указује да се САД и НАТО спремају за рат је и увођење тзв. војног шенгена, који би омогућио несметано кретање војске у државама Европске уније.

Амерички медији пишу да је за САД рат у Европи већ стварност, те у ту сврху пребацују људство и технику. Пентагон је поред постојећих снага пребацио у Европу три бригаде са 250 тенкова, исто толико хаубица, 1.700 транспортних средстава, а планира да ускоро пошаље још две бригаде (свака по 4.200 људи) и једну авио-бригаду. САД су објавиле и конкурс за куповину 150.000 граната за своје хаубице, што је за 825 одсто више у односу на претходну куповину, пише амерички портал „Таск енд пурпос“.

 

О МОЛДАВЦИМА

Научна заједница и медији у Србији не обраћају пажњу на збивања у Молдавији, што је вишеструка културолошка, идентитетска и геополитичка грешка. Према објективним изворима становништво Молдавије (као и Влашке и Ердеља/Трансилваније) српског је порекла. У савременој молдавској историографији постоји став да је оснивач Молдавије српски војвода Драгош, који је дошао из Марамуреша, док је независност од мађарског краљевства добио војвода Богдан (такође Србин), отуда су Молдавци дуго носили име Карабогданци. Оба имена су српска, а Драгоши су у Марамурешу присутни од 1336. године. У молдавском летопису Григореа Уреке (условно 1359. године) пише да је „Драгош са собом довео мноштво својих сународника“ који су се населили око реке Сучава и по Сирету. Поновни долазак Срба (овај пут са Карпата) забележен је са доласком војводе Богдана. У различитим сачуваним писмима од 1585. до 1623. године на територији Молдавије (као њени становници) помињу се поред Срба и Русини, Мађари, Власи, , Грци, „Љахи“ (Пољаци), Турци… Но данас мало који аутор из Румуније, иако је јасно да у то време није било Румуна, хоће то и јавно да призна.

Истраживање цркве на простору Молдавије опет води до Срба. Наиме, литургија се обављала на црквенословенском који је дошао „с друге стране Дунава“, тј. Из Србије. Цркву у Молдавији устројио је монах Никодим (Прилепски), рођен у Прилепу од мајке Српкиње о оца Грка. Управо је Никодим изградио прве влашке манастире – Водице поред Северина и манастир Тисман у Олтенији. Гросул наводи да је тај прекодунавски језик (српски) био званични и у Молдавији и у Влашкој, Ердељу, Бугарској, Србији, Московском књажевству, па чак и у Великом литванском књажевству. У Молдавији је српски био државни језик све до 17. века, када почиње борба против њега и његово истискивање из употребе. На тај начин „балканска теорија“ о пореклу Молдаваца добија на значају, јер су, како каже Гросул, истраживачи Универзитета из Хамбурга доказали да су са аспекта генетике Румуни ближи становницима Балканског полуострва (Србима) него Италијанима. Нова истраживања ДНК становника Балкана и Европе потврђују закључке српске аутохтонистичке школе о томе, али и истраживача из Хамбурга.

Др Илије Барбулеску, „Румун“, професор универзитета и академик пише: „У целој Трансилванији (Ердељу), па и у целом Банату, указују нам се само Срби као најмногобројнији живаљ који преовлађује, а српски језик као прави словенски књижевни и црквени језик не само њихов него и самих Румуна.“ Од стране 89 до 95 говори да Срби преовлађују и у Влашкој и Молдавији (од 14. века), а већину су имали и раније (током 13. века, када се влашко племство сродило са племством из Србије, на пример 1274. године влашки војвода Олтеније Љутивој удаје своју ћерку за Стевана Милутина, краља Србије, оног Милутина који је кроз кратко време имао да распростире своју владавину над Босном и Македонијом све до Скопља.

Наравно, о овоме се у Србији и тзв. српским школама не учи!

Зашто би Срби данас знали да је из српске Молдавије 1567. године у манастир Милешеву „стигло“ Небо, рад госпође Роксанде, жене Александра, војводе Молдавије? Зашто би данашњи Срби знали да је молдавски бољар Стеван Боул, велики дворник Доње Земље, имао на свом печату урезану годину 1655. и назив Србин?

Поменути Илије Барбулеску овај период „Румуније“ назива ДОБА СЛОВЕНИЗМА. И у праву је. Српски владари Молдавије су за српско становништво доводили свештенике коју су школовани и рукополагани у Српској цркви (из Охрида, Пећке патријаршије итд.). Колико је у то време српство и православље било живо у Ердељу, Влашкој и Молдавији говори податак да су током 16. века (податак се односи на 1558. годину) из Западне Малорусије, конкретно (данас унијатског) Лавова слали младиће да „уче српско црквено појање“ и српски књижевни језик. У то време и у Влашкој, Молдавији и Ердељу (Трансилванија) језик се звао словенски или српски. Није било румунског ни било ког другог. Зашто би то данашњи Срби знали?

Гашење српства у Молдавији, Влашкој и Ердељу (Трансилванији) започето је крајем 17. века у Трансилванији, где су језуити преузели мисију, формирали Школу Ардељана (или Трансилванијску школу) у којој је осмишљена идеологија румунизма, али и образовани мисионари за овај посао. Потом су брзо посвађали Србе. Знају се имена Срба који су радили у корист Римокатоличке цркве и Аустроугарске намећући Србима румунизам као идеологију и румунство као нову националну припадност, лишену српског језика, ћирилице и истинског православља. Српска наука је пропустила да румунизацију Срба проучи, па се не треба чудити што је такав образац примењиван поново, последњи пут у Црној Гори.