Napad zapadnog kapitalizma na svet socijalizma

Reagovanje i komentar na intervju sa piscem Mirkom Magaraševićem objavljen u „Pečatu“ broj 510

Piše Milivoj Kolja Tanasković

Razgovor vašeg novinara Dimitrijevića sa pesnikom Magaraševićem koji je objavljen u „Pečatu“ br. 510, pod naslovom „Traje jugoslovenska kob srpskoga naroda“, mogao je da objavi samo nedeljnik u kome je urednik monarhista i četniko-branitelj Aleksandar Čotrić, a nikako „Pečat“, list koji je osnovao gospodin Milorad Vučelić, istaknuti novinar i politički analitičar.

Doduše, u duhovitim odgovorima esejiste Magaraševića sve je istina kada ističe nezahvalnost braće koje su Srbi izbavili iz viševekovnog ropstva. Takođe je uspešno prikazao kako je zlobna većina jugoslovenskog državnog vrha decenijama pritiskala Srbiju, ostvarenjem davnašnje ideje: „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“.

Međutim, uočljivo je kako je, valjda zbog svog „alergičnog“ odnosa prema socijalizmu, u kome se besplatno odškolovao, lečio i lako došao do krova nad glavom, izbegao da kaže kako je Srbija u poslednjoj deceniji prošlog veka skinula okove bratskih ucena i ljagu sa socijalizma. Da je pročitao tekst prof. Bernardinija u kome piše da je „bombardovanje Jugoslavije 1999. i ostale posledice bio napad zapadnog kapitalizma na svet socijalizma“, bilo bi mu mnogo šta jasnije.

Šta reći o pesnikovim odgovorima na pitanja koja se odnose na četnike, kad mu je vaš novinar njima nudio odgovor, kao npr. „Sudbina Srbije je povezana sa sudbinom generala Mihailovića, a to je sudbina autentične seoske i autentične građanske Srbije koje su kažnjene zbog odbijanja da se poklone ’najvećem sinu naših naroda’.“ Ili „Nastojali ste da odškrinete vrata naše višedecenijske tamnice“ (?!).

Pesnik mu nije ostao dužan; odgovorio je pitanjem: „Kako se i pored masovnih likvidacija po tek ’oslobođenoj’ Srbiji (1944–1948), može, danas, tako lukavo i drsko – rehabilitovati jedan Slobodan Penezić Krcun, za koga se u Beogradu govorilo da nosi srpske krvi do ramena!“

Da, bilo je od Srba nedužno prolivene srpske krvi, ali od četničkih noževa-kama. Sigurno pesnik, a i vaš novinar znaju za četnički pokolj u selu Vranić i zaklanu majku sa ćerkama u selu Darosava kojima je jedini greh bio što su čuvale borca protiv okupatora. Ako nisu čuli, neka pročitaju da su u selu Divotinu kod Svilajnca zaklani Mika Brada, učitelj, Čedomir Protić, agronom, Petar Lazarević, mesar, Ilija Bućin, sveštenik, Vitomir Savić, fotograf, Ivan Dimitrijević, službenik, Mihailo Jovanović, te obućari Dušan Kitić i Dušan Miljković. Niko od likvidiranih nije bio član Komunističke partije, izuzev učitelja Mike Brade. Ne znaju ni za četničko divljanje u selu Ljubinci, kod Aleksandrovca župskog, gde su učiteljicu Mirjanu Kovačević, pošto nije prihvatila udvaranje obesnih četnika, optužili da noću čita komunističke knjige, zbog čega su je odveli noću, silovali pa zaklali.

Dobro bi bilo da pesnik sazna i to kako su, od „posledica komunističkog terora“, sin i ćerka četničkog komandanta Keserovića „stradali“ tako što su, kao deca samohrane majke, besplatno odgajani u Internatu Učiteljske škole na Ubu i odškolovani u njoj.

A četnici-koljači su valjda dobili što su zaslužili, pa ne treba pesnik i novinar, a naročito „Pečat“ da se brukaju lamentiranjem nad njima.