MAPE PO KOJIMA SE PLOVI KROZ VREME

KAKO JE JEDNA KNJIGA „SABRALA“ TEME ETIKE, ANTIKE I NACIONALNIH UZORA

Piše Đuro Šušnjić

Milovan Vitezović nam daruje pesničku istinu o antici. On je izabrao da o antici peva, a ne da priča običnim rečima o tako neobičnoj kulturi. Ovo je pevanje antike za odrasle, premda autor veruje da je svet dece i svet pesnika u mnogo čemu podudaran, naročito po iskrenosti, bistrini i čistoti pogleda na svet

“Ispit kod profesora Miloša N. Đurića“ iz pera pesnika Milovana Vitezovića – knjiga koju autor opisuje kao „ dijalog sa biranim ličnostima antike” i posvetu sećanju na profesora Miloša N. Đurića, čija su ga dela „ držala u intelektualnoj radoznalosti da na vlastiti način razume i opeva antički svet”, objavljena je nedavno u izdanju Zavoda za udžbenike. Ovim delom obeleženi su 60 godina postojanja Zavoda, 125. godišnjica rođenja i 50. godišnjica smrti srpskog klasičnog filologa, heleniste, profesora, filozofa i člana Srpske akademije nauka i umetnostiMiloša N. Đurića.

Milovan Vitezović: Ispit kod profesora Miloša N. Đurića

Čitalac ovih pesama u slobodnom stihu (razlika između poezije i proze ovde nije bitna) mora da bude dobar poznavalac antičke mitologije, književnosti, filozofije i politike, da bi mogao uživati u širini i dubini piščevih kazivanja. Čitalac treba, pre svega, da otkloni svoje predrasude u pogledu značaja i značenja mitova, a onda i stereotipe o shvatanju umetnosti, filozofije i politike. Krupna književna, filozofska i politička dela ne mogu bez mitova kao svog temeljnog izvorišta, jer gotovo sve što je u mitovima, na ovaj ili onaj način rečeno, postalo je i naša sudbina. „Mitovi su tako puni značenja da po njima živimo i umiremo. Oni su mape po kojima kulture plove kroz vreme“ (Ronald Rajt, Oteti kontinenti, „Geopoetika“, Beograd, 1995, str. 6).

Mit je svojstvo ljudskog duha, a ne niži stepen u njegovom razvoju. Zato je smrt mita moguća samo kao smrt čoveka: ovo je prosta antropološka činjenica koja stoji iznad i izvan svih istorijskih uslovljenosti. Mitsko vreme ne prolazi, ne dopušta da se meri časovnikom (nigde se ne pominje datum), što znači da istorije još nije bilo: „Za sam kraj mita i pred početak istorije vođen je Trojanski rat“ (str. 42 u rukopisu). Ovaj događaj nagovestio je mogućnost drukčijeg računanja vremena – istoriju sa Herodotom na čelu. „Prorečen za slavu vekova i nazvan ocem istorije… Svojim koracima premerio je stari svet i verujući u snove i proročanstva ispitivao je događaje i ispisao konačne istine kojima nas istorija prepočinje“ (str. 74).

Milovan Vitezović započinje svoju priču sa vrhovnim bogom grčkog sveta Zevsom. „Od njega je bila sva vlast grčkog sveta. Niko kao on nije umeo sa svojima. Bezpogovoran u svemu, kad je morao da progovori, grmeo je. Jedino ko mu je u njegovo vreme mogao išta prigovoriti bio je Homer“ (str. 12). Odnosi moći i nadmoći bili su osnovni oblici odnosa među ljudima tokom istorije, pa nije čudno što su ljudi i svoje bogove razumeli kao najviše, vrhovne moći. U uređenoj zajednici postojala je podela rada i specijalizacija funkcija i među bogovima. Zevs je bio vrhovni bog ili „bog opšte prakse“, koji je simbolizovao celovit vrednosni sistem. Ostali bogovi predstavljali su posebne delatnosti i vrednosti vezane uz njih: bog pravde, ljubavi, vina, rata, zemlje, mora itd. Diveći se grčkim bogovima i mitskim herojima, mi se u stvari divimo grčkoj kulturi: u svoje bogove i heroje oni su položili sve što je bilo etički i estetički vredno. Niko ne može biti muško u svako doba i na svakom mestu, pa ni bog. Gde ima žena, ima i boginja, sa izuzetkom judaizma i islama. Svako ljudsko biće je složeno, jer svako ima i muških i ženskih obeležja. Antički svet bio je božanstven i boženstven: pored muških bogova bilo je i boginja! Ovo se slaže sa simboličkim načelom suprotnosti koje važi u celom kosmosu.

* * *

U pesmi Silazak sa Olimpa Milovan veli: „Kad su bogovi počeli da žive sa ljudima, začela se filozofija i književnost“ (str. 36). U to vreme javio se Homer. „Kad je on pevao na Olimpu je bio tajac. Da ništa iz pevanja ne promakne, i bogovi su strahovali mogu li postupati po pevanju njegovom“ (str. 14). „Njihove postupke određivala je Zevsova volja i Homerova mašta“ (str. 16). Volter je pogodio kada je rekao: „Ko nije čitao Homera liči na čoveka koji nije video okean!“ I Orfej je izgovarao prve, nevine i najstarije reči, pune lepote, svežine i smisla. Možda se i danas ptice sporazumevaju jezikom davno izumrlih pesnika-pevača, rapsoda: to je jezik radosti, krikova, uzdaha. „Živeo je kad su mitovi pevani. Za njegovom pesmom ide sve živo“ (str. 16–17). Reč ne ukazuje samo na jednu vidljivu stvar, već upućuje na niz nevidljivih značenja: veći broj značenja povezan je sa jednom rečju! „Kad je nit postala mit, ona je od jednog klupka isplela ceo život“ – tako je pisac ovih pesama opisao Arijadnu.

Ne mogu da odolim, a da ovde ne navedem kako je Milovan, u malo reči, prikazao i druge umetnike reči. Vergilije: „Samo je jednom sanjao Homerov san. Otad je stalno žalio što je oči otvorio“ (str. 16). Ovidije: „Iz Rima, prestonice Vaseljene, imperator Avgust ga je kroz svoju Trijumfalnu kapiju proterao u svetsku književnost“ (str. 117). Pindar: „Mislilo se da nema heroja ako ga Pindar ne opeva… Zato su mu pesme bile pune etike i politike… Dok je on odama odan slavio druge, one su slavile njega“ (str. 58). Sofokle: „Kad ih je on pisao tragedije su bile suv život“ (str. 64). Euripid: „Samo je on mogao da se ne složi sa bogovima… Gnev bogova stišavalo je divljenje njegovom daru“ (str. 67).

Od kada čovek živi i pati na zemlji, pesnici mu otkrivaju ono što je značajno i što znači za njegov život i njegovu smrt. Oni su najstarije sećanje i najmlađe iskustvo koje počiva u slavi i zaboravu. U pesničkom jeziku čuvaju se uspomene na potisnutu, izgubljenu i zaboravljenu stvarnost, a ova pokazuje znakove života još samo u jezičkim igrama. Samo neko uzvišeno osećanje, neka mudra misao i neki herojski čin mogu doći u sukob sa uhodanim, uspavanim ili umornim načinom života u kome su na snazi obična osećanja, okamenjene misli, prosečno ponašanje. Stari pesnici su za svoje čitaoce uvek novi.

* * *

Ovde nećemo govoriti (iako Milovan to čini) o počecima grčke filozofije, to jest o prvih sedam mudraca, već ćemo pažnju usmeriti na tri glavna mudraca, koji čine umni sliv. „Sa Sokrata na Platona, sa Platona na Aristotela, slivao se najveći vodopad ljudskih misli“ (str. 94). „Istorija se deli na pre i posle naše ere, a filozofija na pre i posle Sokrata. I pre se mislilo, ali je od njega mišljenje postalo opasno po život“ (str. 77). Sokrat – Poneki čovek među ljudima posveti ceo svoj život izgradnji samoga sebe: radi i gradi, od sebe pravi hram, nikad dovršen, ali veličanstven u svojoj zamisli i izvođenju. Takav čovek teži da svom životu i smrti da savršen oblik. Zar Pitija nije svedočila: „Mudar je Sofokle, mudriji je Euripid, a od svih ljudi najmudriji je Sokrat.“ Sokrat se preselio u legendu, postao je simbol, a simbol je stvaran koliko i mudrac: sličan bogu ili ravan božanstvu! Da je bio velik znamo po tome što ga sledi malo ljudi. Svojom smrću upozorio je svet koliko je misao opasna. To je posvedočio Antifon Atinjanin: „Kad je govorio ječala je Agora. Tražio je Atinjane da čuju ono što ne žele… Smrt ga je zbratimila sa Sokratom“ (str. 72). Život mislioca i opasnost životu uvek idu zajedno. Uzvodni plivač, protiv struje, rugao se javnosti zbog prosečnosti, „osrednjeg duhovnog stanja“. I naš princ poezije Branko Miljković ističe: „Srećan ko svoju pesmu ne plati glavom.“

Sve ono lepo, istinito, dobro i sveto (a ovo su zamenljivi pojmovi, pa je dovoljno navesti samo jedan), što jedno veliko vreme sabere u svom moralnom životu, umetnosti, filozofiji i religiji, otelovi se u jednoj velikoj ličnosti, koju to vreme uzme za svoj znak: ona sada stoji umesto duha vremena i u isto vreme ga nadmašuje! On se ne bi ubrajao među izabrane da je govorio samo sa stanovišta svoga vremena: on je nadvremen i svevremen! Ne kaže se uzalud da je za glavu bio viši od Atine. Kroz usta ovog vrsnog stvaraoca progovarala je cela kultura: sudbina je sve što ona kaže!

Mladi Platon – „Slušao je Sokrata jer mu je imao šta reći. Shvatao je Sokratove sudije jer su ga morale osuditi“ (str. 81). „I Platon je želeo da bude Homer. Ali nije bio dovoljno slep. Posle je ostao Platon, našavši u sebi pravog sabesednika za dijalog“ (str. 82). „Onako širok i suzdržan u svemu, Platon se borio sa sobom“ (str. 87). „Puštao je tirane da govore da bi se u neznanju do kraja iskazali“ (str. 85). Platon je zahtevao da najumniji vladaju svetom. I po toj osnovi se vidi da je bio idealista. Govorio je da je ljubav naša želja da budemo potpuni. „Oblikovan u svoj mit o misliocu skamenio se na Agori“ (str. 89). Postalo je očigledno da je misao o ljubavi prešla u ljubav prema misli.

Platon i Aristotel – „Došli su jedan za drugim i ukrstili misli. Da Platon nije prvi počeo, kome bi Aristotel protivrečio. Komentarima njihovih misli smenjuju se epohe“ (str. 91). I danas ima onih koji veruju da postoje samo dve vrste filozofa – platonovci i aristotelovci. Aristotelovo vreme – „ Vreme ga je verno pratilo kao odan pas. I u onaj čas kad je iz Atine prognan, u progonstvo je pošlo njegovo vreme, šeneći pred njim“ (str. 96). Rafael, za koga se kaže da bi slikao i da je rođen bez ruku, u svojoj slici Atinska škola, prikazao je Platona sa prstom uprtim u nebo, a Aristotela sa otvorenom šakom usmerenom prema zemlji, što simbolizuje odnos ideala i stvarnosti.

                Iz recenzije

Duško M. Petrović:

Tragom znanja i radoznalosti

Kad se s vrha Zvezdare, kao s beogradskog Olimpa, silazi prema Dunavu, naiđe se i na ulicu koja Ulicu Čika Miše Đurića preseca na dva dela, a u svaki deo se samo odatle može ući i na tom mestu se iz oba izlazi. Srpski klasični filolog, ugledni profesor univerziteta, prevodilac, filozof i helenista, akademik Miloš N. Đurić dobio je, eto, ulicu u Beogradu, ulicu imenovanu onako kako su ga i ovaj grad, i sva učena Srbija i njoj naklonjen svet s ljubavlju i poštovanjem zvali: Čika Miša Đurić. U januaru 2017. navršava se 125 godina od rođenja, a u decembru i pola veka od smrti najvoljenijeg profesora Beogradskog univerziteta, profesora koji je i svojim studentima bio i ostao: Čika Miša Đurić.

Ugledni srpski pesnik Milovan Vitezović, koji je šezdesetih godina 20. veka bio student profesora Đurića, krenuo je – kad je sve ispite položio, pa potom i sam profesor univerziteta bio – na jednu stranu u pesnički dijalog sa istorijom Helade i sa onima koji su nam je ostavili kao možda najznačajniji deo u istoriji kulture i umetnosti uopšte, a na drugu stranu tragom svog profesora Đurića, njegovih predavanja, beseda i razgovora, pa se sa obe strane vratio na pegazu s bisagama punim stihova koje je na mestu ponovnog susreta otvorio kao knjigu pesama shvaćenih i priloženih kao pesme-ispit.

Ova knjiga pesama, koje su, sve zajedno i svaka posebno, i zaista mogle biti ispit kod profesora Đurića, otvara se pesničkim slikama anegdotskog mirisa i čitalac lepo vidi kako Čika Miša izlazi iz prošlosti i kroz Vitezovićevu knjigu kao kroz Trijumfalnu kapiju ponovo ulazi u Beograd, u Filozofski fakultet, u Kolarčevu zadužbinu, u izdavačke kuće, u ovovremeni splet poezije i istorije….