Miloš Jovanović: Hoćemo da Beograd postane metropola kakvu zaslužujemo

Umesto u nekakvoj cenzus koaliciji, na ove izbore idemo muški, sami

Radni sto Miloša Jovanovića, predsednika Demokratske stranke Srbije i kandidata za gradonačelnika Beograda na izborima 4. marta, zatrpan je s deset-petnaest fascikli u kojima su analize gradskog budžeta, zagađenosti vazduha, uporednih iskustava u organizaciji javnog gradskog prevoza u različitim evropskim gradovima… Skraćena verzija DSS-ovog programa za Beograd ispisana je na 61 stranici.

Razgovaramo o predstojećim gradskim izborima, kampanji koja je za nama, koalicijama, programima…

 

Vaš slogan je „Novo lice Beograda“, kampanja koju ste vodili bila je prilično personalizovana. Zašto ste se odlučili za takav pristup?

Zato što smo izvršili smenu generacija u Demokratskoj stranci Srbije i otvorili novo poglavlje u stranačkoj istoriji, te se u izvesnom smislu sada nalazimo na novom početku.

Otuda je ideja bila da se, pošto već nismo prisutni u medijima, uz ozbiljan i koherentan program za Beograd s kojim izlazimo na gradske izbore, poradi i na vidljivosti i prepoznatljivosti, a za to nema boljeg načina nego da istaknete predsednika stranke, kome i pripada da stane na čelo i bude prvi na listi.

Najzad, naš slogan je i tačan. Ja jesam bio potpredsednik DSS-a tri i po godine, ali zapravo nikad nisam bio na funkcijama, i ako postoji sveža snaga na političkoj sceni, a mnogi se izdaju za sveže snage iako zapravo to nisu – neki se izdaju za nove, a bili su ministri u vladi Aleksandra Vučića – onda sam to ja, i jedan sam od retkih političara u Srbiji koji ne živi od politike.

U kampanji za ove lokalne izbore klonili ste se krupnijih političkih tema, za razliku od većine vaših opozicionih kolega koje tvrde da je, primera radi, ovo prilika za smenu Vučićevog režima…

Ne volim da mešam teme, i ne volim politikantstvo. Niti mogu da lažem ljude, niti da se pravim da znam manje nego što znam: formalno-pravno, ne možete da rušite predsednika republike na beogradskim izborima. Niti oni služe za to.

A drugo, bilo bi nepošteno prema Beograđanima da se pravite da ne postoje problemi u Beogradu. Zato smo se za beogradsku kampanju i usredsredili na Beograd, definisali program za Beograd…

U krajnjoj liniji, mi imamo ideje za Beograd, a ima mnogo stranaka koje nemaju nikakvu viziju za Beograd, neki lideri koji učestvuju na beogradskim izborima uopšte i ne žive u Beogradu, pa možda nije ni logično da imaju konkretnih ideja za grad u kome i ne žive… Tu svoju bezidejnost sakrivaju iza druge vrste kampanje i poruka, praveći veštačku polarizaciju jer nemamo ovde dve kolone, već vlast koja i sama ide u dve kolone i opoziciju koja se pokazala nesposobnom da se dogovori čak i oko izbornih uslova.

U takvim okolnostima učinili smo jedino logično: bavimo se sobom i svojom vizijom razvoja grada.

Da li biste uopšte videli sebe u jednoj koloni sa Sašom Jankovićem, Vukom Jeremićem, Sašom Radulovićem…?

Više puta sam rekao da smo otvoreni samo za prirodne koalicije, odnosno za koalicije politički srodnih stranaka. Pokušavali smo da se dogovorimo oko koalicije sa „Dverima“ i Milanom Stamatovićem iz „Zdrave Srbije“, međutim, „Dveri“ su odlučile da idu s pokretom „Dosta je bilo“, koji je za nas bio neprihvatljiv iz nekoliko razloga.

Koji su to razlozi?

Iako je istina da se radi o beogradskim izborima, reč je o pokretu čiji lider ima potpuno drugačija ubeđenja od mojih. Za njega je Srebrenica genocid, za mene ona to nije; za njega su gej brakovi i usvajanje dece nešto što može da se dozvoli, a za mene je to potpuno nedopustivo, za njega je Kosovo očigledno nebitna tema pošto je bio ministar u vladi Aleksandra Vučića 2013. koja je imala zadatak da implementira Briselski sporazum, a ja sam zbog tog sporazuma vratio mandat u Narodnoj skupštini i dao ostavku na sve funkcije u stranci zato što se nisam složio sa isuviše blagom reakcijom stranke prema politici tadašnje vlade…

I najzad, iako gospodin Radulović ne deluje neiskreno, u najmanju ruku je čudno nastrojen, jer čovek koji vrlo ozbiljno pozove Belog Preletačevića na saradnju kao što je to on uradio, a Beli Preletačević je fiktivna figura, dakle kada klovna pozovete na saradnju, to mnogo govori o tome koliko ozbiljno shvatate ili ne shvatate politiku i državotvornost…

Zbog svih tih razloga bilo nam je neprihvatljivo da budemo u takvoj koaliciji, što je očigledno bio stav i Milana Stamatovića koji im se takođe nije pridružio. A mislim i da je namera Boška Obradovića od početka bila koalicija DJB–Dveri, očigledno cenzus koalicija, što je i sam Radulović priznao kada ju je nazvao tehničkom. I to se vidi i kroz ovu kampanju, tu nema nikakvog programa i uglavnom su se bavili drugim listama, od Aleksandra Šapića do nas.

Optužili su vas da vam je aktuelna vlast finansirala kampanju.

Kad nemate svoju viziju i svoj program, onda se bavite drugima. To je bila potpuno bestidna optužba, uz nekakve falsifikovane nalepnice koje su kružile društvenim mrežama. A znate šta je rekao Umberto Eko, da su društvene mreže dale glas milionima imbecila…

Ljudi su postali veoma lakoverni, a niko da se zapita odakle sve to dolazi, ko lansira te priče, da li neko ima nekakav cilj… A zašto su tu vrstu priča najviše promovisale „Dveri“? Pa zato što su preko nas tražili svojevrstan izgovor za svoju neprirodnu koaliciju, koju su članovi njihovog Političkog saveta nazvali protivprirodnim bludom. Kao da mi možemo da budemo opravdanje za njihovu koaliciju. Konačno, mogle su „Dveri“ i da idu same kao mi. Nismo mešetarili, a da smo zaista takvi za kakve nas optužuju, pa i mi bismo bili u nekakvoj cenzus koaliciji. A mi muški idemo na ove izbore, sami, i pokušavamo da izgradimo nešto za budućnost.

Reč je o potpunoj zameni teza, i čudi me da je to toliko uzelo maha, makar i na društvenim mrežama.

Dakle, SNS vam ni na koji način nije pomogao?

Naravno da ne. Imamo sve dokaze da su nam računi potpuno čisti, sve je plaćeno našim parama. Ali da se vratimo i logičnom razmišljanju: u medijima bliskim SNS-u skoro nas uopšte nema, ne puštaju se čak ni naši video-materijali… Hoću da kažem, da imamo ikakvu pomoć od njih, ta pomoć bi se videla. Niti je imamo, niti nam je potrebna, niti je logično da pomažu organizaciji koja je verovatno jedina u poslednjih godinu dana uzdrmala, na neki način, njihovu politiku Apelom za odbranu Kosova i Metohije. Jedno je vikati „Vučiću…“, to nije nikakva kritika, to mu čak i odgovara, a drugo je sastaviti apel koji je potpisalo više od 500 vladika Srpske pravoslavne crkve, akademika, profesora, novinara, književnika, istinskih intelektualaca… I u tom smislu je DSS jedina istinska opozicija, jer smo to i u formalnom i u političkom smislu, i zato mnogima u opoziciji i smetamo, a ne samo vlasti. „Dveri“ preko nas, kao što rekoh, pokušavaju da opravdaju svoju cenzus koaliciju, Vuk Jeremić i njegova stranka, sačinjena od niza ljudi različitog mišljenja, stranka koja čak nema ni stav o tome da li treba da budemo članica Evropske unije ili ne, želi da DSS nestane i veoma im smetamo jer bi da zauzmu našu poziciju… Novi DSS gradimo u okolnostima u kojima bi svi želeli da nestanemo, i otuda prljave kampanje i podmetanja. No potpuno sam spokojan jer vreme uvek pokaže ko je ko, i ubeđen sam da radi za nas. A ova kampanja me je u to dodatno uverila, jer je pokazala da u Srbiji danas na političkoj sceni ima vrlo malo kvalitetnih ljudi, i moralno i intelektualno, zbog čega ovo što gradimo ne sme i ne može da nestane, nego ćemo se truditi koliko god možemo da jednog dana preuzmemo odgovornost za vođenje ove države.

U više navrata ste spomenuli svoj program za Beograd. Zašto bi Beograđani glasali baš za vas, a ne za nekog drugog?

Zato što je naš program ozbiljno koncipiran i promišljen, temeljan i konkretan.

Mi živimo u Beogradu – rođen sam ovde, moja deca odrastaju ovde i idu u državne škole, kao što znate, vozim se gradskim prevozom – i kao Beograđani smo, članovi Gradskog odbora i ja, seli i razmislili kakav Beograd želimo, šta nam smeta danas i šta želimo da se promeni. I došli smo do jednostavnih zaključaka, jer život Beograđana je naš život.

Zaključili smo da je Beograd danas zagušen grad u skoro svakom smislu – saobraćajno-ekološki jer je previše automobila, previše zagađenja, zakrčen je i masakriran urbanistički, i zagušen je upravno. Odatle smo i krenuli u razmišljanju.

Prvo, urbanistički – Beograd mora da se razvija u širinu, a ne u visinu. Centralne gradske opštine su prenatrpane i nemaju infrastrukturu; od parking mesta preko trotoara po kojima ne možete da prošetate s dečjim kolicima do vrtića i domova zdravlja. Dakle, Beograd mora da se razvija u širinu, i zbog toga hoćemo da zabranimo nadogradnju u centralnim gradskim opštinama, da izgradimo novo naselje na levoj obali Dunava koja je sada povezanija mostom „Mihajlo Pupin“, da dovedemo u red privatne investitore, da oni ne budu jedini koji oblikuju izgled ovog grada jer je to nedopustivo. U tom smislu se zalažemo i za uvođenje stilskih kriterijuma za novogradnju, drugim rečima, da ne može da se gradi bilo šta, bilo gde i na bilo koji način. Rajićeva, pametna zgrada u Krunskoj, Pariska 8… nedopustivi su u bilo kom ozbiljnom gradu. Hoćemo da zaštitimo urbanističko nasleđe Beograda o kome niko ne vodi računa, i to decenijama unazad.

S tim u vezi, hoćemo i da podignemo Narodnu biblioteku na Kosančićevom vencu, na mestu biblioteke koja je porušena u nacističkom nemačkom bombardovanju 1941, da podignemo onakvu kakva je bila i da joj damo dvostruku namenu. Prva je memorijalna, jer taj zločin mora da se ovekoveči, a druga, kulturna, jer nema boljeg znaka vitalnosti jednog naroda nego da njegova kultura živi, i to tamo gde su naši nekadašnji neprijatelji hteli da je ubiju.

Veoma nam je važan i koridor kulture – hoćemo da pešačkim mostom povežemo Kalemegdan, kao istorijsko-kulturnu celinu gde se nalaze Vojni muzej i Galerija prirodnjačkog muzeja, Paviljon „Cvijeta Zuzorić“, crkve Ružica i Sveta Petka…, sa Ušćem na kome je Muzej savremene umetnosti, i gde bi bila izgrađena nova zgrada Opere i Baleta, koja bi se naravno gradila u saradnji s Republikom jer je to ustanova od nacionalnog značaja, ali i simbol grada. Izgradnjom ovog koridora kulture ujedinili bismo dve šetačke zone, i zone koje obiluju ustanovama kulture.

Rekoste da je Beograd zagušen i u saobraćajnom smislu, to je očigledno svakome. Kako biste rešili problem gradskih saobraćajnih gužvi?

Hoćemo da Beograd prodiše saobraćajno-ekološki, a to će se učiniti tako što će se smanjiti broj automobila, i sugrađani navesti da ih racionalnije koriste. Zato predlažemo žutu traku za automobile s tri i više putnika, ali jedna od glavnih mera, koja je sve samo ne populistička, jeste besplatan gradski prevoz.

To zaista zvuči isuviše dobro da bi bilo istinito…

O tome su pisane studije, a evo, 13. februara, izašla je vest da Nemačka planira da u pet svojih gradova uvede besplatan gradski prevoz, iz istih razloga – smanjenje broja automobila, smanjenje zagađenja, jer je to danas pitanje javnog zdravlja; 14 odsto astme kod dece je uzrokovano direktno automobilskim saobraćajem. Mi smo sličnih godina – koliko je u naše vreme bilo dece s astmom? Po jedno ili nijedno u razredu, a danas je to opšta pojava. O kancerima i kancerogenosti finih čestica neću ni da raspravljam, to je dokumentovano odavno.

Dakle, reč je o pitanju javnog zdravlja, pitanju filozofije mobilnosti u jednom gradu. Garantujem vam da će se u budućnosti javni prevoz posmatrati kao javni servis, poput zdravstva ili školstva koji su besplatni za njihove korisnike, a ne više kao komercijalna usluga građanima mušterijama.

Ekonomska računica je pri tome kod nas mnogo lakša nego na Zapadu, gde sve više razmišljaju o tome, zato što kod nas najveći teret troškova prevoza već ide na račun poslodavca. Samo kada bi se drugačije transferisao taj novac koji poslodavci plaćaju za oko 650 hiljada zaposlenih na teritoriji Beograda, dobijate sumu od 200 miliona evra. Ta suma pokriva troškove funkcionisanja gradskog prevoza koji su između 130 miliona evra, kako tvrdi grad, i 200 miliona evra po računici Fiskalnog saveta. Kada bi se taj novac drugačije transferisao, mogli bismo da dobijemo računicu koja je povoljna i za grad i za poslodavce i za krajnje korisnike.

Šta je druga varijanta, za koju mislim da je i nelogična i nemoguća i da nema budućnost? To je ono što traži Fiskalni savet – da se osetno pojača kontrola, da se naplata podigne s 55 na 70-80 odsto, da se više niko ne švercuje, da se ukinu povlašćene kategorije i izvrši racionalizacija, odnosno otpuštanja u GSP… Ako je već tako, onda je bolje da imamo besplatan i efikasan gradski prevoz i zdraviju životnu sredinu, i da menjamo navike koje i inače moramo da menjamo. Računica je racionalna i čista.

A opet, protivite se izgradnji metroa.

Ne. Metro bi bio sjajna stvar, i mi u programu imamo izgradnju metroa, i to takozvanog teškog, pravog, a ne onog lakog, šinskog koji je ideja Demokratske stranke i koji još uvek stoji u Generalnom urbanističkom planu, ali on košta četiri i po do pet milijardi evra. I zato smatramo da u ovom trenutku ekonomski, i kao država i kao grad, nismo sposobni za takvu investiciju. Tek su se konsolidovale javne finansije, i na republičkom i na gradskom nivou, a ovde govorimo o opterećenju koje je polovina republičkog budžeta, odnosno šest godišnjih gradskih budžeta. To znači novo zaduživanje ili koncesija, koja bi podrazumevala skupe karte i time ništa nećemo uraditi.

Hoćete da kažete da je nerealno SNS-ovo obećanje da će izgraditi metro?

Da, to je u ovom trenutku nerealno, kao što je bilo i do sada. Siniša Mali je 2014. obećao metro, rekao je da će prva linija biti 2017. Sada je 2018, ima li te prve linije? Nema je. Ima samo novih predizbornih obećanja. Mi takva obećanja ne dajemo zato što se ozbiljno bavimo politikom. Jesmo novi DSS, ali smo podjednako državotvorni kao stari, ovo je DSS, i ne izmišljamo i ne bavimo se marketingom i politikantstvom kao drugi koji sad obećavaju metro, a bili su gradonačelnici i nisu ga izgradili, ne zato što nisu hteli već zato što to nije realno. Mi to kažemo otvoreno, umesto da obećavamo ono što znamo da ne može da se ispuni.

Uz to Beogradu fali 1.600 kilometara kanalizacione i vodovodne mreže, po procenama nadležnih službi. Problem s kanalizacijom postoji skoro u svim gradskim opštinama, naročito obodnim, u Mladenovcu, Sopotu, Kotežu, Ovči, Borči, Krnjači gde imate skoro 10 hiljada septičkih jama… – to su sve problemi koji moraju da se reše. Ta infrastruktura mora da se reši; pričamo o metrou, a nemamo kanalizaciju. A cifre su slične, više milijardi je potrebno da se Beograd uradi kanalizaciono, da se urade kolektori, postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda koja nemamo, kolektori za kišnu kanalizaciju…

Želite da Beograd, kako kažete, prodiše i upravno. Šta to konkretno znači?

Prosto mi je neverovatno da niko o tome do sada nije ozbiljno razmišljao. Beograd se razvija i urbanistički i demografski, a teritorijalna podela je ostala više-manje ista već decenijama, s izuzetkom 2004. kada je Surčin izdvojen iz Zemuna. Mora da se napravi barem pet novih gradskih opština: Mirijevo, Avala, Batajnica, Bežanijska kosa i Dunavski venac. Znate, građani Mirijeva treba da pređu sedam kilometara kako bi došli do opštine, da ne nabrajam dalje.

Koliko će to povećati birokratiju?

Neće, zato što već imate administrativne radnike za postojeći broj stanovnika, samo ih treba preraspodeliti na drugačiji način. Deo opštinske uprave Zvezdare će preći u Mirijevo, deo opštinske uprave Novog Beograda na Bežanijsku kosu, deo opštinske uprave Palilula, koji već opslužuje taj broj stanovnika, preći će na Dunavski venac…

To, dakle, ne košta ništa, a racionalizuje i približava upravu građanima.

Uz te nove gradske opštine potrebna je, naravno, i decentralizacija, tako što će im biti vraćen deo nadležnosti i svojine koji im je oduzet 2010. i 2013. godine.

Takođe, nekada prigradske a danas gradske opštine, poput Lazarevca, Mladenovca, Obrenovca, Grocke, Barajeva i Sopota, treba da postanu zasebne jedinice lokalne samouprave, jer nema nikakvog razloga da zavise od Beograda, čak će budžetski bolje proći, a za Beograd to neće biti veliki gubitak, to smo podrobno izanalizirali. Ovakvu mogućnost stavili bismo na referendum u tim opštinama, a mislim da je to racionalno rešenje, zato što u tim opštinama, koje sam obišao, postoji toliko problema što se u Starom dvoru uopšte ne vide. Ti ljudi bi morali da dobiju mogućnost da se sami staraju o svojim problemima, i da se razvijaju samostalno.

I najzad, što se uprave tiče, hoćemo da promenimo izborni sistem u Beogradu. Uvereni smo da bi gradska uprava bolje funkcionisala, a to bi bio i najbolji lek protiv partokratije, ako bi se uveli većinski elementi u izborni sistem umesto sadašnjeg integralnog proporcionalnog sistema. To je uzrok partijašenja; ne samo da ne znate za koga glasate nego to stranke čini homogenim, država se shvata kao plen za stranačko zapošljavanje i funkcionisanje… A kada znate za koga glasate, po imenu i prezimenu, to potpuno menja izgled političkog sistema, i već posle jednog ili dva ciklusa gubi se ta partitokratska pošast. To su Francuzi uradili s Petom republikom nakon Četvrte, partitokratske.

Koliko je svim ovim vašim idejama uspelo da dođu do građana? Kakav rezultat očekujete 4. marta?

Do građana je došlo onoliko naših ideja koliko smo mi imali snage da ih promovišemo i koliko je medijska scena otvorena, a ona to nije.

Svoje skromne kapacitete iskoristili smo 120 odsto, reakcije na terenu su vrlo dobre. Uspeh bi bio ako bismo bili u mogućnosti da utičemo na gradsku vlast, i da naše ideje budu realizovane, a ako pređete cenzus, onda ni mesto za koje ste se kandidovali nije onoliko daleko kao što izgleda. Neuspeh bi, s druge strane, bio ako sve ovo za šta smo radili, i ovaj program koji je zaista temeljno urađen, i ova energija i iskrenost koju smo uneli u čitavu ovu priču, ako bi sve to ostalo neprepoznato od strane Beograđana.

Da li ste, u teoriji, otvoreni za saradnju s SNS-om?

Ne, i to smo više puta rekli javno. Nećemo razgovarati sa strankama na vlasti, mi smo opozicija u gradu. Čak smo i gradsku koaliciju raskinuli, pri čemu naša kritika aktuelne vlasti nije lična nego principijelna. Ta vrsta stihijskog delovanja za mene je neprihvatljiva, i ne mogu da prenebregnem činjenicu da ljudi koji danas vode ovaj grad nemaju ni vizije ni gospodštine ni dobrog ukusa da od Beograda naprave metropolu kakvu zaslužujemo.