FEJSBUK ISPORUČUJE LJUDE

ŠPIJUNAŽA U ERI INTERNETA

Fejsbuk je najstrašnija špijunska alatka ikada izmišljena. Pruža najsveobuhvatniju bazu podataka o ljudima, njihovim odnosima, imenima, adresama, lokacijama, međusobnim komunikacijama, bazu dostupnu američkim obaveštajnim službama, izjavio je još maja 2011. osnivač „Vikiliksa“ Džulijan Asanž. Afera oko britanske firme „Kembridž analitika“ i „Fejsbuka“ samo je ponovo direktno u javnosti bacila činjenicu da smo svi pod konstantnom prismotrom

Američki umetnik Ričard Sera još davne 1973. godine napravio je video pod nazivom „Televizija isporučuje ljude“ u kojem je publici jasno poručio da su svi televizijski gledaoci ne potrošači nego proizvod. „U komercijalnim emisijama gledalac plaća da bude prodat. Potrošač je potrošen. Vi ste televizijski proizvod. Vas isporučuju oglašivaču koji je stvarni klijent. Vi ste konačni proizvod“, upozorio je tada on kroz umetnost. Pitanje je koliko je Sera pre više od 40 godina mogao da predvidi na koji nivo će tehnološki razvoj podići „prodaju ljudi“. U njegovo vreme način funkcionisanja televizije nije još bio toliko očigledan, dok je danas jasno da korisnici društvenih mreža i ostalih divnih i korisnih usluga koje nam nude razne firme poput „Fejsbuka“, „Gugla“, „Tvitera“, „Linkd ina“, „Instagrama“ više nisu klijenti, nego roba.

Kao što svaka dobra priča ima svog heroja i antiheroja, junaka i zlikovca, tako ima i ova. Za establišment, glavni zlikovac je Džulijan Asanž, čovek koji je javnosti besplatno dao privatne informacije korporacija i rasvetlio strašne državne tajne, a glavni junak je Mark Zakerberg, koji je u suštini uradio suprotno – korporacijama i oligarhiji za veliki novac dao privatne informacije svih nas. Ironično je da su i jedan i drugi u žižu javnosti došli iste godine. Asanž je 2010. objavio dokumenta o američkim zlodelima u Avganistanu, Iraku i drugde zbog čega je već godinama brutalno progonjen, dok je Zakerberga ugledni magazin „Tajm“ tada proglasio za ličnost godine. Dok je Zakerbergovo bogatstvo 25. marta ove godine procenjeno na 62 milijarde dolara (i to pošto je usled skandala sa „Kembridž analitikom“ izgubio oko devet milijardi), Asanž živi kao pacov sateran uza zid kancelarija ekvadorske ambasade u Londonu.

ŠTO MOŽE OBAMA, NE MOŽE TRAMP Licemerje oligarhije evidentno je i u sadašnjoj aferi oko „Kembridž analitike“. Skandal koji je Zakerberga do sada koštao devet milijardi dolara i koji je do te mere uzdrmao njegovu imperiju da mora da organizuje sastanke sa radnicima kako bi im podigao moral i sprečio nadolazeći „odliv mozgova“ iz sopstvene firme, izbio je kada je ustanovljeno da je ova britanska firma neovlašćeno od „Fejsbuka“ uzimala lične podatke korisnika i upotrebila ih u vođenju kampanje Donalda Trampa i podršci pristalicama bregzita u vreme britanskog referenduma. Ovo je svakako za osudu, ali je problem u tome što kada je isto ovo rađeno 2012. za kampanju američkog predsednika Baraka Obame, ne samo da niko to nije osuđivao nego se o tome i javno govorilo, a sam „Fejsbuk“ je to podržavao. Bivša Obamina direktorka za analizu medija Kerol Dejvidson otvoreno se 2012. hvalila kako je „Fejsbuk“ bio „potpuno kul“ u odnosu na činjenicu da je Obamin tim prikupljao podatke korisnika kako bi pojačao podršku birača i izvojevao pobedu na izborima, a iza ovih navoda stoji i danas, podupirući ih dokazima. „Pošto je ’Fejsbuk’ otkrio našu operaciju prikupljanja podataka, svesno su nas pustili da nastavimo s tim jer su podržavali našu kampanju“, navela je ona. Predstavnici „Fejsbuka“ čak su „došli u naše kancelarije nakon kampanje i bili veoma srećni zbog toga što su nam dozvolili da radimo stvari koje ne bi dozvolili nekom drugom, jer su bili na našoj strani“, dodala je Dejvidsonova.

ŠTA ZNAJU VELIKA BRAĆA Sledeći uputstva Džulijana Asanža o preuzimanju svih pohranjenih podataka na „Fejsbuku“, potpisnik ovih redova je, iako nije baš aktivan na društvenim mrežama, imao prilike da zaviri u svoj dosije i vidi šta sve to Veliki brat zna o njemu. Prvo ćemo obratiti pažnju na stvari koje je sasvim očekivano naći na ovom mestu, poput preciznih podataka o svakoj reklami, odnosno „sponzorisanoj objavi“, koju je korisnik pogledao, što je vrlo korisno za analizu njegovih afiniteta da bi se napravio plan kojim sadržajima koga treba „gađati“. Tu je i čitav spisak interesovanja sa podacima o političkim, muzičkim ili zabavnim sadržajima privlačnim korisniku koji je verovatno jednim delom sastavljen na osnovu „lajkovanih“ stranica, ali i drugim metodama pošto je među njima bilo i stvari koje potpisnik ovih redova pouzdano zna da nikada nije ni posetio, a kamoli da je označio da mu se sviđaju, kao što su, na primer, „Koks komjunikejšns“ ili „Diš netvork“, firme za koje do sada nismo ni znali da postoje. Od ovoga još više uznemirava činjenica da „Fejsbuk“ ima i spisak oglašivača koji poseduju korisnikov kontakt. U slučaju potpisnika ovih redova to je, pored ostalih, banka čiji je klijent bio dok je živeo u Belgiji. Prosta logika sada nalaže da se zapitate koji su sve još podaci došli do „Fejsbuka“, jer je očigledno da je bilo razmene između njih i banke. Da im banka nije dala podatke, kako bi „Fejsbuk“ uopšte znao da je neko bio ili jeste njihov klijent?

Kao da ovo već nije dovoljno jezivo, dolazimo do momenta kada stvari postaju još gore. „Fejsbuk“ poseduje i svu prepisku koju ste ikada imali preko njihovog programa za dopisivanje, uključujući i poruke, prepiske i ljude koje ste obrisali, ali i one za koje uopšte niste znali kao što su poruke koje se automatski stavljaju u „nepoželjne poruke“ i o kojim najčešće niste ni obavešteni. Tu su i precizni podaci kada ste se i odakle ulogovali na mrežu. Zastrašujuća je i činjenica da „Fejsbuk“ poseduje i podatke o vašim kontaktima koji ne koriste ovu društvenu mrežu. U slučaju ovog autora, radi se, između ostalog, o kućnom i mobilnom broju telefona njegove majke koja kompjuteru niti bilo kojoj sličnoj spravi i ne prilazi, a da kontakte iz telefona nikada nije sinhronizovao sa „Fejsbukovom“ aplikacijom. Vrhunac je skup podataka za „prepoznavanje lica“ što je nešto od čega „Fejsbuk“ može imati malo koristi, za razliku od obaveštajnih službi.

SVEPRISUTNI GUGL Po privatnost još opasniji je „Gugl“. Informatički konsultant Dilan Karan pored „Fejsbuka“ analizirao je i koje sve podatke o vama poseduje „Gugl“. „Fejsbukov“ dosije o njemu sadržao je oko 600 megabajta podataka (dosije vašeg autora je znatno manji, nešto ispod 300 megabajta), dok podaci koje je o njemu posedovao „Gugl“ zauzimaju čak 5,5 gigabajta, što je prostor dovoljan da se pohrani oko tri miliona „vord“ dokumenata, odnosno oko tri miliona tekstova poput ovog koji sada čitate. Prema njegovom istraživanju, „Gugl“ zna tačno svaku lokaciju i vreme u koje ste na njoj bili, kao i vreme koje vam je bilo potrebno da do nje stignete sa prethodne lokacije, otkako ste počeli da ga koristite, odnosno otkako koristite „pametni telefon“ koji je obavezno povezan sa „Guglom“. „Gugl“, takođe, zna i svaku vašu internet-pretragu čak i u slučaju da ste je obrisali. Ova kompanija ne krije da je u stanju da napravi vaš „reklamni profil“ uključujući lokaciju na kojoj se nalazite, pol, uzrast, hobije, posao, interesovanja, bračni status, moguću težinu i prihode. (Treba li da naglašavamo da svi ovi podaci mogu da se koriste i u druge, a ne samo reklamne svrhe?) „Gugl“ zna i koje sve aplikacije koristite, koliko često ih i odakle koristite i s kim preko njih ulazite u interakciju. Ovo znači da „Gugl“ poseduje i vašu prepisku sa gorepomenutog „Fejsbuka“, ali i u koje vreme idete na spavanje ili koju vrstu pornografskih filmova volite da gledate. Kad smo već kod toga, znaju i šta gledate na „Jutjubu“, na osnovu čega može da se zaključi da li ćete uskoro postati roditelj, da li ste konzervativac, ili liberal, da li ste Jevrejin, hrišćanin, musliman, da li ste depresivni ili anoreksični… U dosijeu od 5,5 gigabajta su i sve fotografije koje ste snimili, svi podaci iz vašeg kalendara, pa čak i broj koraka koje ste napravili u toku dana.

Prema rečima Dilana Karana, „oni mogu pristupiti i vašoj kameri i mikrofonu u bilo koje vreme, spisku vaših kontakata (u šta smo se već uverili), vašoj elektronskoj pošti, kalendaru, istoriji poziva, porukama koje ste poslali i primili, dokumentima koje ste skinuli s interneta, igrama koje igrate, čak i radio-stanicama koje slušate…

Ovako bogata kolekcija informacija može se zloupotrebiti na milion različitih načina. Možete reći da niste kriminalac ili terorista i da nemate šta da krijete, ali ovde se radi o nečemu mnogo ozbiljnijem i većem od, recimo, iskrenosti pred organima bezbednosti. Ovde se radi o tome što vas oligarhija, država i ko god to poželi, a može dovoljno da plati, mogu poznavati ne samo bolje od vaše majke, sestre, žene ili dece nego vas mogu poznavati bolje nego što i vi sami sebe znate. U toj situaciji ni o kakvoj slobodi ne možemo govoriti, jer vam ona može biti oduzeta u bilo kom trenutku iz bilo kog razloga. Najgore od svega je što smo se vekovima unazad borili za to da imamo slobodu, da ne dozvoljavamo vladama ili korporacijama da nam ulaze u privatan život, da nam ne postavljaju kamere i mikrofone u domove i na radna mesta, da nas ne prate, ali smo im na kraju to sve sami omogućili, samo da bismo održali korak s vremenom.