Tramp je fatalna bolest Amerike

Francuski filozof Bernar-Anri Levi u autorskom tekstu naveo je da je američki predsednik Donald Tramp „uskraćujući podršku Kurdima u pokušaju da proglase nezavisnost od Iraka, počinio ne samo moralnu nego i nepopravljivu političku grešku“: „Izdao je svog kurdskog saveznika. Ojačao je svog iranskog protivnika.“ Tramp je, kako tvrdi Levi, time „(još jednom) žrtvovao ključni američki interes, ovog puta odbacujući jedinu silu na Bliskom istoku (osim Izraela) na koju bi se Amerika mogla sigurno i ozbiljno osloniti“

Operacije turske armije protiv kurdskih formacija u sirijskoj oblasti Afrin, kao i prethodno proglašenje nezavisnog Iračkog Kurdistana, skrenuli su ponovo pažnju svetskih medija na „kurdsko pitanje“. Kurdske formacije su se najpre suprotstavljale odredima Islamske države, s kojom su vodili upornu i dugotrajnu borbu. Potom su se okrenule protiv vlade u Damasku, pokazujući nizom praktičnih poteza da su njihove ambicije daleko veće od autonomije. Konačno, pod pritiskom turskih snaga, prema izjavi kurdskih zvaničnika postignut je vojni sporazum sa vladom u Damasku koji uključuje ulazak sirijske armije u kurdsku enklavu, dok bi politički sporazum trebalo da bude postignut „u kasnijim fazama i u direktnim pregovorima“. Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov je za novu eskalaciju u Siriji optužio SAD: „Već odavno obraćamo pažnju na činjenicu da SAD vode politiku stvaranja alternativnih vlasti na značajnom delu sirijske teritorije. Vašington sprovodi otvorene i skrivene isporuke oružja u Siriju… pre svega ’Sirijskim demokratskim snagama’, koje se oslanjaju na kurdske odrede.“ Istovremeno, prema rečima Lavrova, „SAD Kurde, sa kojima sarađuju, već dugo odvraćaju od dijaloga sa Damaskom. Vašington je aktivno podsticao i nastavlja da podstiče separatistička raspoloženja među Kurdima, potpuno ignorišući delikatnu prirodu i regionalne dimenzije kurdskog problema“.

Ambasador Francuske u UN Fransoa Delatr je tim povodom upozorio da se Sirija nalazi na raskrsnici, i da „najgori scenario vodi ka rasparčavanju zemlje i etničkom čišćenju“. Reakcije iz Bele kuće na tursku intervenciju bile su uzdržane i oprezne. Američki državni sekretar Reks Tilerson pokazao je razumevanje za „legitimnu zabrinutost Turske“, priznajući njeno „legitimno pravo da se brani od terorista“. Odbijanjem da podrži Kurde Bela kuća je načinila neočekivan zaokret u svojoj spoljnoj politici, a njegove posledice su, prema Anriju Leviju, više nego dalekosežne. Ovaj francuski „novi filozof“ u stvari poziva na uzbunu, ukazujući da je ova promena u politici Bele kuće strateški značajna.

Nezavisnost (iračkog) Kurdistana blokirale su snažnim protivljenjem četiri regionalne sile – Iran, Irak, Turska i Sirija – koje francuski filozof-publicista naziva „četvoročlanom bandom“. U tekstu „Kurdi, Tramp i pad američke moći“ Anri Levi je još jasniji: „Za vođe ove četvoročlane bande, za ovu gomilu životinja pijanih od sopstvene nekažnjivosti, drskosti i, bez sumnje, osvetničke mržnje prema američkom gospodaru koga su se tako dugo plašili, to je značilo da se kula od karata, kakva je bila Pax Americana, iznenada srušila, otvarajući im put u beskrajnu avanturu.“

„A to je geopolitički ekvivalent krahu berze.“

Donald Tramp – simptom ili bolest? „

Car je go“, zaključuje Anri Levi, „njegove hartije od vrednosti više nisu vredne ni papira na kome su štampane, a američki kolos se srušio pod hrpom diplomatskih menica bez pokrića.“

Korak u sličnom smeru predstavljala je i Trampova odluka da prekine nuklearni sporazum s Iranom, na kome je insistirala prethodna američka administracija. Ovaj plan bio je sračunat na podršku reformističkom krilu u Islamskoj Republici i trebalo je da postupno dovede do „iranske perestrojke“ koja bi trajno oslabila Iran, pretvarajući ga u sumnjivog saveznika Zapada.

Odluka američkog predsednika da prizna Jerusalim za prestonicu Izraela imala je slične efekte: ujedinila je islamski svet (sa izuzetkom Saudijske Arabije), ne jačajući pri tome Ameriku, i zauzvrat osnažila pozicije Rusije, Irana i Turske, ponovo podelivši Zapad.

„Jednog dana“, zaključuje francuski mislilac, „Sjedinjene Države će završiti sa Trampom. Ali Amerika se nikada neće sasvim oporaviti od rana koje je njenoj kulturi i međunarodnom položaju nanelo njegovo nedostojno predsednikovanje, od njegove tvrdoglave gluposti i od zbunjujuće pasivnosti u suočavanju sa kineskim ambicijama. Da li je Tramp samo simptom? Ili je on fatalna bolest?“

„Stručnjaci iz bioloških nauka kažu da niko nikad nije potpuno izlečen od neke povrede ili bolesti, jer naše ćelije uvek zadržavaju tragove, sećanje čak i na najmanje povrede njihovog integriteta. Tako će biti sa Sjedinjenim Državama.“ Lek koji predlaže Bernar-Anri Levi protiv bolesti zvane Tramp zove se Emanuel Makron, koga je „magazin ’Tajm’ već krunisao za novog kralja Evrope“. Na mesto Amerike, koja pod Trampom uporno sabotira svoju glavnu misiju, treba da stupi Evropa, kao novi motor globalizacije. Drugim rečima, Trampova Amerika je izdala svoj globalistički projekat.

Nove krvave granice Bliskog istoka

O čemu zapravo govori francuski mislilac i zašto bi pitanje kurdske nezavisnosti izazivalo toliku uznemirenost u krugovima globalističkih elita? 

Odustajući od realizacije nezavisnog Kurdistana, smatra Levi, Tramp je odustao od američkog projekta „Velikog Bliskog istoka“. Bez hegemonije nad Bliskim istokom (čije glavne strateške smernice nalazimo u dokumentu poznatom kao „Plan Inona“), SAD više ne mogu da pretenduju na status globalnog hegemona, a svi snovi o unipolarnom svetu padaju u vodu. Podsetimo, stvaranje „Novog Bliskog istoka“ najavila je još 2006. državna sekretarka Kondoliza Rajs: „Mi prisustvujemo porođajnim bolovima koji će poroditi ’Novi Bliski istok’.“ Plan se otada ostvaruje s promenljivim uspehom, iscrtavajući nove „krvave granice“ bliskoistočnog regiona. Ruski angažman u Siriji je na njega stavio tačku. Posle poraza Islamske države i takozvane „sirijske umerene opozicije“, Americi je na Bliskom istoku preostalo još samo da igra na kurdsku kartu, što podrazumeva podelu Iraka i Sirije, duboko destabilizuje Tursku i Iran i ozbiljno preti njihovom teritorijalnom integritetu.

Projekat nezavisnog Kurdistana očigledno je dugo i pažljivo pripreman od strane američkih stratega. Prema mapi „Novog Bliskog istoka“, koju je navodno izradio penzionisani pukovnik Ralf Piters, a objavio je 2006. godine američki magazin „Armd forses džornal“, planom „Novog Bliskog istoka“ predviđeno je razbijanje Turske, Sirije, Iraka i Irana na niz novih, uslovno nezavisnih država – zapravo američkih i izraelskih protektorata, i formiranje nezavisnog „Velikog Kurdistana“.

Godine 2016. na filmskom festivalu u Kanu glamurozno je predstavljen dokumentarni film Bernar-Anrija Levija „Pešmerga“. Reč „Pešmerga“, što na farsi jeziku znači „oni koji se sreću sa smrću“, naziv je za kurdske vojnike. Da bi snimio ovaj film, Levi je, kako se navodi u reklamnim materijalima, „svakodnevno živeo s kurdskim vojnicima i delio sa njima život, žudnje, borbe…“ Domaća publika imala je priliku da se s ovim ostvarenjem francuskog mislioca upozna prošle godine, na festivalu dokumentarnog filma „Beldoks“, a njegovo gostovanje je tada okončano skandalom: tortom koja mu je, tokom razgovora s rediteljem Goranom Markovićem, bačena u lice. Uticajni ideolog globalizma je tada bio prinuđen da zaključi kako se „Srbija nije promenila“ i da „demokratija još nije pobedila u Beogradu“.

Maneken liberalizma

Zašto je, međutim, uopšte važna činjenica da ovaj „medijski filozof“ vatreno podržava Kurde? I zašto se njegov glas širom sveta osluškuje s tako pomnom pažnjom?

Bernar-Anri Levi je, sudeći prema zapadnim medijima, intelektualac koji uživa nesumnjivu svetsku reputaciju. Direktor „Monda“ ga je svojevremeno nazvao „intelektualcem koji se nikad nije prevario“, za španski „Pais“ on je „jedan od najlucidnijih, najjeretičkijih i najkontroverznijih evropskih mislilaca“. Američka revija „Forin polisi“ uvrstila ga je 2009. na listu sto najznačajnijih međunarodnih mislilaca.

Ne dele baš svi oduševljenje liberalnih medija za francuskog „novog filozofa“. Prema opasci jednog francuskog novinara, on je neka vrsta manekena liberalizma, „filozof koji jednom rukom piše knjige, dok se drugom fenira“. Ali „bilo da se bavi istorijom Biblije, starom Grčkom ili savremenim problemima“, konstatovao je još 1979. ugledni istoričar Pjer Vidal-Nakel, „Levi u svakoj oblasti pokazuje isto užasavajuće neznanje i neverovatnu drskost“. Ovaj skoro nepregledni niz omaški i gafova, koji ga diskvalifikuje kao ozbiljnog autora, kako izgleda, uopšte ne smeta njegovoj 30 godina dugoj karijeri „jeretičkog mislioca i provokativnog publiciste“.

U Srbiji Levi je ostao upamćen po krajnje pristrasnom filmu o Bosni, snimljenom 1993, kada je bezrezervno podržavao bosanske muslimane, a Bosnu predstavljao kao uzorno evropsko i multikulturno društvo. Za ovaj period ga veže jedna sentimentalna uspomena: „beretka s belim ljiljanima, koju je nosio Izetbegović“ i koja u njegovoj kolekciji i danas „ima neotuđivo mesto“. Alija Izetbegović je za njega bio i ostao kosmopolita i dosledni branilac „evropskih vrednosti“, a „Armija BiH branila je čast Evrope“.

Za ove napore odlikovan je medaljom koju mu je 1993. uručio upravo Alija Izetbegović.

Filozof naoružan kamerom, kompjuterom i automatom

Godine 2003. zalaže se za rat u Iraku, za koji pronalazi „moralno opravdanje“, osuđujući „sovjetsku Francusku“ i njen antiamerikanizam. Godine 2008, tokom sukoba u Južnoj Osetiji, izveštava o tome kako su Rusi spalili Gori, ali ga demantuju francuski novinari, svedočeći kako Levi nikad nije kročio u taj grad. Svoj angažman nastavio je u Libiji, na strani libijske opozicije, gde ga zatičemo na pramcu broda, u raskopčanoj beloj košulji, sa satelitskim telefonom u ruci, dok pokušava da organizuje puč u Tripoliju. U Siriji Levi se smesta svrstava uz džihadiste, protivnike predsednika Asada i legitimne sirijske vlade.

Na trgu Majdan u Kijevu Levi 2014. drži vatreni govor u kome poredi Putina sa Hitlerom (formulacija koju će za samo nekoliko dana ponoviti Hilari Klinton). Prijatelj je Karle Bruni (supruge bivšeg predsednika Sarkozija) i ukrajinskog predsednika Petra Porošenka, s kojim se redovno sastaje u njegovom „pomalo kičerskom kabinetu“, a poznat je i kao neko ko je „instruisao“ Sarkozija, Olanda i Makrona. Njegov glas se pažljivo sluša, svakako ne zbog značaja i dubine njegovih filozofskih dela. Za one koji ga osporavaju, on ostaje „neznalica“ ili „veliki glupan“ (Peri Anderson), „dokazano nesposoban da pravilno shvati neku činjenicu ili ideju“. Ipak, s one strane akademskih rasprava i faktografske pedanterije, prema kojima ovaj mislilac obično iskazuje prezrivu ravnodušnost, značaj fenomena zvanog Bernar-Anri Levi leži u tome što je on jedan od najuticajnijih ideologa globalizma i pravi glasnogovornik nezvanične svetske vlade. „Ali on ne pripada štreberima koje niko ne čita i na koje se niko ne obazire. On pripada grupi mislilaca-praktičara koji u nekim trenucima, kada to smatraju istorijski nužnim, uzimaju kameru, kompjuter i automat, i kreću ka vrućim tačkama da se bore za svoje ideje“ (Aleksandar Dugin).

Duhovi imperija

U novembru prošle godine Anri Levi održao je zapaženo predavanje u Amsterdamu, u kome je izrazio svoju zabrinutost zbog opasnosti koje se nadvijaju nad projektom liberalizacije planete. Levi je specijalno za tu priliku doputovao iz Erbila (prestonice Iračkog Kurdistana) kako bi progovorio „o tektonskim pomeranjima koja se dešavaju u istoriji Duha, onako kako ga razumeju teoretičari globalizacije“. Ruski geopolitičar Aleksandar Dugin je predavanju Levija posvetio tekst „Epohalna borba za multipolarni svet“. Takvi govori, primećuje Dugin, „ne drže se svaki dan, kao što ni politički događaji ne traže svake godine od ideologa iz raznih grupa da podsećaju na najosnovnije aspekte borbe koju vode“. Šta se događa sa još aktuelnim projektom globalizacije? Prva i najveća opasnost koja danas preti je, prema njegovom mišljenju, opasnost od „duha imperija“ – ghost of the Empires.

To su, u prvom redu, Ruska imperija, potom Iranska i Osmanska. Rusiju vodi krvožedni diktator, a novo rusko carstvo se zasniva na „žestokom pravoslavlju“. Osmanska imperija predstavlja projekat kome su kumovali Amerikanci, da bi se potom, pod Erdoganom, otrgla kontroli, pretvarajući se iz pukog objekta atlantističke geopolitike u subjekat koji već donosi, ili će to moći da uradi u neposrednoj budućnosti, samostalne odluke. Iran, zahvaljujući u prvom redu Trampu, ne prestaje da jača. Četvrti duh je „duh Kineske imperije“, koja za sad smišljeno balansira između dva pola kako bi učvrstila samu sebe – sopstvenu imperiju u nastajanju. Peta je Saudijska imperija, koja upravo prolazi kroz duboko previranje i nastoji da pronađe puteve za sporazumevanje s Rusijom i Kinom.

Gozba na američkom lešu

Ove „imperije“ su za sada samo potencijalnosti, ali je svet u kome se javljaju već istinski multipolaran. Bauk koji kruži Evropom, tvrdi Levi, više nije bauk komunizma – Ghost of communism (reči koje pripadaju Karlu Marksu, iz uvoda „Komunističkog manifesta“), već bauk ili duh imperija – ghost of the Empires, koje prete da se pretvore u sasvim konkretnu realnost i zauvek onemoguće realizaciju velikog globalističkog projekta. Ova carstva otvoreno prete SAD i njenom „unipolarnom transhumanizmu“: pre ili kasnije, ona će se „pretvoriti ne samo u pravog neprijatelja nego će i postati imperijalne državne tvorevine, što za ’jedino carstvo’ u svetu, SAD, očigledno nije prijatna činjenica“.

„Car je go!“, to su reči kojim francuski ideolog optužuje Trampa, ali i američki establišment, u prvom redu nekonzervativce koji su u međuvremenu prešli na njegovu stranu i koji su u odlučnom momentu rešili da se bave sopstvenim problemima, minirajući tako strategiju prethodnih administracija, najpre na Bliskom istoku, a u budućnosti, po svoj prilici, i na mnogim drugim vrućim geopolitičkim tačkama planete. To je ravno izdaji, ili nešto gore od toga, pošto ove „rane nikad neće moći biti izlečene“. Posle predavanja koje je Levi održao u Amsterdamu, primećuje Dugin u gorepomenutom tekstu, „ceo auditorijum od hiljadu i po Holanđana jasno je iz Levijevog izlaganja izveo sopstveni zaključak, čija je suština: američka hegemonija se završila i potrebno je odmah naći kopču sa Rusima. Možda je neko shvatio nastup ekstravagantnog liberalnog filozofa kao šalu, ali Levi se nije šalio“.

Centar globalizacije sada bi trebalo da postane Evropa. Nemački nedeljnik „Špigl“ je prošle godine za „novog predsednika Zapada“, posle neuspeha Obame, nominovao nemačku kancelarku Angelu Merkel. Ali njen uticaj je u međuvremenu očigledno oslabljen, a Nemačka je, iz niza razloga, nepodobna za ulogu svetskog lidera globalizacije. Levijev izbor je stoga francuski predsednik Emanuel Makron.

Bilo kako bilo, „zahvaljujući Putinu, Si Đinpingu, Erdoganu, Hamneiju i njihovim ortacima, večera je poslužena“, zaključuje Anri Levi. „Velika gozba na američkom lešu možda tek počinje.“