Totalna konfrontacija

Ako Vladimir Putin prebrodi oluju, učvrstiće se na duži rok, kao i globalna alijansa Moskve i Pekinga – za Zapad opasna kombinacija znanja, teritorije, tehnologije, novca, ljudskog kapitala i vojne moći

Amerika i Rusija ulaze u fazu totalne konfrontacije, sa sve manje nade da odnosi dve supersile budu makar vraćeni u normalu. Iako su mnogi očekivali da će izbor predsednika Donalda Trampa doneti više saradnje na globalnoj areni, obračun Vašingtona i Moskve poprimio je takve razmere da Hladni rat iz druge polovine 20. veka uskoro može da se učini kao naivna dečja igra u poređenju sa onim što može da usledi. Poslednji u nizu antiruskih koraka američke vlade jeste dalje pooštravanje sankcija prema Rusiji, njenim državljanima i kompanijama, sa osnovnim ciljem – što jače udariti protivnika, naneti mu štetu od koje neće moći da se oporavi. Vašington je prošle sedmice uveo kaznene mere protiv 21 državljanina Rusije i Ukrajine, kao i protiv devet kompanija registrovanih u Donbasu i Rusiji. Ako se zna da su nove američke sankcije usledile samo nedelju dana nakon što je ukrajinski parlament usvojio zakon o „reintegraciji“ Donbasa, onda se vidi sinhronizacija ovih poteza. Jasno je ko podstiče nasilno vraćanje Donjecka i Luganska u ustavno-pravni okvir Kijeva, bez davanja suštinske autonomije garantovane mirovnim sporazumima iz Minska.

NEMOĆ VAŠINGTONA Ministarstvo inostranih poslova RF poručilo je da nove sankcije demonstriraju „nemoć državnog vrha SAD“. „Vašingtonskim stratezima vreme je da shvate da sankcijama nisu ništa postigli i neće“, ističe se u saopštenju sa Smoljenskog trga. I potpredsednik ruske vlade Dmitrij Rogozin prokomentarisao je poslednji potez Vašingtona. „SAD uvode nezakonito sankcije protiv gotovo svih preduzeća odbrambene industrije i finansijskih i kreditnih institucija koje s njom sarađuju, ali Vlada Rusije pripremila je mere koje će nas potpuno zaštititi od ove pošasti“, objasnio je Rogozin, ističući da će Moskva povećavati vojnu i civilnu proizvodnju u fabrikama odbrambene industrije, u funkciji eventualnih potreba ratnog vremena.

Prema rečima zamenika Franca Klinceviča, predsednika Komiteta za odbranu i bezbednost Saveta Federacije, „Amerikanci su prešli na globalnu konfrontaciju sa Rusijom na svim pravcima“, a odgovor Moskve će biti još veće jačanje ruske moći. Suština problema se krije negde između ove dve ocene – Rogozina i Klinceviča. S jedne strane, Zapad, a pre svega SAD, zabrinuti su zbog konstantnog uvećanja ruskih vojnih potencijala i neprestane modernizacije Oružanih snaga RF, dok s druge strane svojim antiruskim činjenjem svakodnevno provociraju takav odgovor ruske strane. Ako NATO baze niču na svega nekoliko desetina kilometara od ruskih granica, onda samo nerazumna vlast ne bi na takve poteze odgovorila izgradnjom sopstvenih odbrambenih kapaciteta. I to, po mogućstvu, toliko jakih da preventivno odvrate svaku pomisao na eventualnu agresiju.

Međutim, takvi planovi svakako postoje i o njima sve češće i otvorenije govori američki ministar odbrane u administraciji Baraka Obame Ešton Karter. Poručio je prošle nedelje na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu da NATO „mora da izradi plan vojnih dejstava za slučaj izbijanja konflikta s Rusijom“, navodno strahujući od ruskog upada u Litvaniju, Estoniju i Letoniju, gde postoje mnogobrojni pripadnici ruske nacionalne manjine koju, prema Karterovim rečima, Moskva može da upotrebi u svojim agresivnim planovima, po modelu viđenom pre četiri godine na Krimu i u Donbasu.

 

RATNI PLAN ODAVNO SPREMAN U Karterovim rečima postoje nelogičnosti. Najpre, ako NATO i Vašington zaista smatraju da su baltičke zemlje ugrožene zbog „ruske pretnje“, onda se postavlja pitanje – zašto takvi „planovi odbrane“ nisu izrađeni mnogo ranije? Ali tu dolazimo do drugog logičkog problema: imajući u vidu da je Vašington prošle godine u Poljsku i baltičke NATO republike prebacio oko 9.000 vagona naoružanja i vojne opreme, da li je moguće da je to učinjeno bez ikakvog plana i stihijski? Ili će pre biti da je ova obimna misija, koja je trajala mesecima, bila upravo u funkciji priprema za ratne operacije? I da li to onda znači da je bivši šef Pentagona, zapravo, samo pozvao svoje kolege da počnu da obelodanjuju delove ratnog plana koji je odavno spreman?

Jer stanovnicima istoka Evrope, a pogotovo Poljskoj i Baltiku, najbolje bi bilo da počnu da se navikavaju na ozbiljnu ratnu pretnju koja se nadvila nad njihovim regionom. Nisu slučajno već stotine tenkova i aviona prebačene na taj deo ruske granice, dok se mnogo ozbiljnija sila gomila u Ukrajini, a sve više i na Balkanu – prvenstveno u Rumuniji, ali u Bugarskoj. U takvoj situaciji, kada je okružuju sa zapadnog pravca, Moskva nema drugog izbora nego da se naoružava i povećava borbenu gotovost, ali bi samo nerazuman čovek izdao naređenje za napad na neku NATO članicu, što bi dalo formalan razlog za aktiviranje famoznog člana 5 Povelje NATO, o kolektivnoj samoodbrani. Poslednje decenije pokazale su ubedljivo – u Kremlju ne sede ludi ljudi već stratezi i pragmatičari, sposobni da pobeđuju i u situacijama kada im okolnosti ne idu naruku.

Međutim, približavanje predsedničkih izbora u Rusiji u martu, a zatim i fudbalskog Svetskog prvenstva u junu 2018, navodi na strahovanje da bi ovi osetljivi momenti mogli da budu iskorišćeni za provokativna dejstva protiv ruske strane. Ako se setimo da je Gruzija započela rat protiv Rusije na Kavkazu na dan početka olimpijskih igara u Pekingu, 8. avgusta 2008, a da je kulminacija protesta na kijevskom Majdanu i svrgavanje predsednika Viktora Janukoviča usledilo tokom zimske olimpijade u Sočiju, onda nije neosnovana pomisao da bi najveći sportski događaj godine, u koji je Moskva uložila 10 milijardi dolara, mogao da bude zloupotrebljen.

Isto tako, u zapadnim medijima već se uveliko podgreva atmosfera pred ruske predsedničke izbore, gde je aktuelni šef države Vladimir Putin više nego ubedljivi favorit naroda. Favorit Zapada Aleksej Navaljni, pravosnažno osuđen zbog finansijskih malverzacija (zbog čega mu po zakonu, u narednih 10 godina nije dopušteno učešće na izborima), pokrenuo je akciju „Štrajk birača“, kojom poziva ljude širom Rusije da bojkotuju izbore. Nije problem da on to čini u svoje ime nego što poziva ljude u sto gradova Rusije da izađu na ulice i organizuju protestne akcije – jer očekuju da će „izbori biti pokradeni“! Navaljni, bez ikakvih dokaza, protestuje zbog krađe koja se još nije desila, iako je više nego jasno da je Putin, koga podržava oko 80 odsto građana, poslednji čovek na planeti kome bi bilo u interesu da na izborni proces padne bilo kakva senka.

 

POSLEDNJA ŠANSA ZAPADA Ruski analitičari zato upozoravaju da bi predstojeći period mogao da bude veoma buran, jer je to među poslednjim šansama Zapada za zaustavljanje Putina, ali i sopstvenog pada uticaja u svetu koji više nije moguće sakriti. Ako Putin prebrodi oluju, učvrstiće se na duži rok, a zajedno s njim i Rusija, kao i sve prisutnija globalna alijansa Moskve i Pekinga. Upravo to najviše brine zapadne stratege, koji žele da osujete ovu po njih opasnu kombinaciju znanja, teritorije, tehnologije, novca, ljudskog kapitala i vojne moći – kojoj se, manje ili više otvoreno, priklanja sve više država. Za ostvarenje ovog cilja, svakako, jedan od „najboljih“ instrumenata bio bi da se Rusija i Ukrajina nahuškaju jedna na drugu, što bi stvorilo ogromno žarište nestabilnosti u Evropi. U takvom scenariju bilo bi očigledno da samo Amerika može da „pomogne“ – kako u zaustavljanju sukoba, tako i u zbrinjavanju ugroženog evropskog kapitala na „sigurnom američkom tlu“.

Nema sumnje da se svi ovi planovi vrte u glavama NATO rukovodilaca i da je poziv bivšeg američkog ministra vojnog trebalo da ukaže na neophodnost da se pripreme za rat ubrzaju. Treba biti spreman u trenutku kada dođe do nestabilnosti, a po mogućstvu i da se pomogne ukrajinskim kolegama da odbiju „rusku agresiju“ – ako se za to ukaže dobra prilika. Najcrnji scenario bio bi da se provokacija prenese na sever kontinenta, gde bi najmanje važno bilo to – ko je prvi povukao oroz. Krim i Kalinjingrad, dve dobro utvrđene isturene ruske enklave duboko u „interesnoj zoni NATO-a“, najvažnije su vojne mete Zapada. One su kost u grlu Vašingtona, koji dobro zna da sa ovih pozicija Moskva može da vojno ugrozi čitavu NATO konstrukciju. Tek sada se dobro vidi koliko je postsovjetska Rusija planirala daleko unapred, kada ni u jednom trenutku nije pristala da se vojno povuče iz Kalinjingrada i Sevastopolja. Ova dva grada danas predstavljaju zalog budućnosti i bezbednosti Rusije. I izvor stalne frustracije njenih protivnika. Zato će provokacije sigurno biti.