Strategija (za) magarca

Evropska komisija poručila je Srbiji da u Evropsku uniju sigurno neće biti primljena ni u narednom njenom mandatu

Nakon što je, ovog utorka 6. februara, Evropska komisija napokon objavila svoju dugo najavljivanu, pa zato i nestrpljivo iščekivanu „Verodostojnu perspektivu proširenja za i povećano angažovanje sa Zapadnim Balkanom“, deo srpske javnosti izgubio se u ovom birokratski rogobatnom naslovu koji prenosimo doslovce i prevodu perspektive na naš jezik, pa je zaključio da predsednik Komisije Žan-Klod Junker i njegovi komesari od Srbije traže da prizna nezavisnost Kosova i Metohije i da uvede sankcije Rusiji u zamenu za članstvo Srbije u Evropskoj uniji 2025. godine. Grdna greška. I Kosovo i Metohiju i sankcije Rusiji, i još štošta, Evropska komisija od nas traži, a zauzvrat nam obećava samo da u Evropsku uniju sigurno nećemo ući do 2025. godine, a posle toga, eh, ko to može da zna a ne može da garantuje niko. Pa zato nikakvu garanciju nikada nismo ni dobili da ćemo (ikada) postati punopravna članica Evropske unije. Što ovu perspektivu, žrtvovanja svega bitnog za ništa konkretno, čini uistinu primamljivom…

[restrict]

BIROKRATSKO SPINOVANJE Komesarska strategija, elem, najavljivana je kao bezmalo revolucionarna, kao važan podsticaj srpskim EU integracijama i početak novog pristupa Evropske unije Zapadnom Balkanu uopšte i Srbiji pojedinačno. Dobili smo, međutim, 19 stranica papira na kojima u suštini nije rečeno ništa što već nismo imali prilike da pročitamo, što će reći da je sve što je tamo napisano, napisano uglavnom u propagandne svrhe, to jest da je poznatom stanju stvari i očekivanjima pridodat nešto pozitivniji spin od dosadašnjeg koji se već izanđao od prekomerne upotrebe.

Ova je namera tekstopisaca – propagandno spinovanje umesto nekakvog, zaista novog pristupa i namere – uočljiva već u samoj činjenici da su Srbija i Crna Gora proglašene za regionalne lidere u evrointegracijama.

Nije ovde, naime, reč o neočekivanom priznanju zasluga i uspeha kao što bi evroentuzijasti možda želeli da bude, nije ovo odličje kojim bi iz nekog razloga sad trebalo da se podičimo jer nas je vrhovni arbitar iz Brisela tako lepo pohvalio – uzgred budi rečeno, još i manje koristi od ovih reči imamo svi mi, obični građani Srbije koliko i Crne Gore – već je reč o pukom, sasvim birokratskom konstatovanju uveliko poznate činjenice da su Srbija i Crna Gora na putu EU integracija odmakle dalje od ostalih zapadnobalkanskih kandidata i potencijalnih kandidata za članstvo, od Bosne i Hercegovine preko Albanije i Makedonije do takozvanog Kosova. Da bude još jasnije: samo su Srbija i Crna Gora otvorile pregovore o pristupanju Evropskoj uniji, to je onaj famozni „datum“, ako ga se sećate – u slučaju Srbije 21. januar 2014, Crna Gora je svoje pregovore otvorila još 29. juna 2012. godine – a kako u međuvremenu nikoga drugog iz regiona nije snašla slična radost, naravno da niko drugi nije ni mogao da bude proglašen za regionalnog lidera. A uz to i lepo zvuči.

2025 GODINA Sve ovo, pa i još više, važi i za 2025. godinu koja je, kako rekosmo, uglavnom shvaćena, i to potpuno pogrešno, kao godina u kojoj će Srbija postati članica Evropske unije. Neće. Pri čemu čak ni profesionalni evropropagandisti iz Evropske komisije, kojima je u opisu radnog mesta da budu optimisti, ne tvrde da hoće.

Srbija i Crna Gora, piše u verodostojnoj perspektivi, „potencijalno bi mogle da budu spremne za članstvo u perspektivi 2025. godine. Ova perspektiva ekstremno je ambiciozna“.

Ako već i iz ove, višestruke i gotovo vratolomne upotrebe kondicionala nije jasno šta je pisac hteo da kaže, pojasnio je sam Žan-Klod Junker: „Pogrešno je predstaviti da smo ja i Evropska komisija rekli da Srbija i Crna Gora moraju biti u EU do 2025. godine. Ne, to je indikativni datum i ohrabrenje, tako da ove zemlje rade snažno i prate taj put.“

I dalje nije jasno? Nemac Dejvid Mekalister, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, takođe je izjavio, prenosi „Dojče vele“, da „2025. godina, koju je Evropska komisija navela kao mogući termin pristupanja Srbije i Crne Gore, zapravo predstavlja ’indikativni’, neobavezni termin koji treba da konkretizuje pristupnu perspektivu i pruži pristupnom procesu novu dinamiku. ’Konkretni termin pristupa nove članice EU zavisiće isključivo od toga kada svaka zemlja ponaosob potpuno ispuni stroge pravne, političke i ekonomske preduslove’, ponovio je Mekalister dobro poznatu briselsku formulu“.

A još je eksplicitniji, da ne kažemo brutalniji, ali hvala mu na iskrenosti, bio portparol nemačke vlade Štefan Zajbert, koji je „Handelsblatu“ bez pardona rekao da „nema ništa od unapred određenog datuma za automatski ulazak“, a i insajderski izvor vodećih nemačkih poslovnih novina navodi da je reč samo o „simboličkom podsticaju“, te da „nema skraćivanja tunela za ove kandidate“. Na srpskom se to kaže: Ne lipši magare do zelene trave.

Dodajmo svemu ovome, najzad, i da je istovetan i ton koalicionog sporazuma o sklapanju velike koalicije u Nemačkoj između CDU/CSU-a i SPD-a koji je objavljen ove srede: „Politika proširenja EU ostaje važna za promovisanje mira, stabilnosti i saradnje. Istovremeno, EU mora kroz unutrašnje reforme da ojača svoj kapacitet za delovanje. Sve zemlje Zapadnog Balkana imaju pristupnu perspektivu. Podržavamo njihovo približavanje EU, i posebnu pažnju posvećujemo razvoju demokratije i vladavine prava. Preduslov za napredak u približavanju (EU) predstavlja potpuno ispunjavanje kriterijuma za to.“

Sve u svemu, ne samo da nije garantovano da ćemo u EU ući 2025. (ili bilo koje druge) godine već ćemo u EU ući tek kada (ako) se ispune svi potrebni uslovi za to. Drugim rečima, apsolutno ništa novo pod kapom nebeskom; sve što je sada rečeno, rečeno je i nebrojeno puta do sada, i ne dozvolite da vas iko ubeđuje u suprotno.

A ipak, nije ova 2025. ni sasvim beznačajna. Ako ovaj daleki datum predstavlja „perspektivu (koja) je ekstremno ambiciozna“, to znači da se raniji prijem smatra i potpuno nemogućim. A to pak znači, imajući u vidu da se mandat sadašnjeg saziva Evropske komisije okončava 31. oktobra 2019. godine i da će je naslediti Komisija sa novim petogodišnjim mandatom koji će se okončati do te 2025, ovo dakle znači da niko i ne pomišlja da bismo u EU mogli da budemo primljeni čak ni tokom mandata narednog saziva Evropske komisije. A kako već rekosmo, sve iza toga je toliko daleka budućnost da je o njoj zaista nemoguće razmišljati, a kamoli na tome graditi ozbiljnu i promišljenu državnu strategiju.

Ovo tim više što, u svojoj zapadnobalkanskoj strategiji, i sama Evropska komisija poručuje da nikakvih prijema neće biti, sve i ako svi ispostavljeni uslovi nekim čudom budu ispunjeni, dok sama EU ne smisli šta će sa sobom: „Sama EU mora da osigura da će biti institucionalno spremna da dočeka nove članice jednom kada one ispune ispostavljene uslove. Unija mora da postane snažnija i čvršća, pre nego što postane veća.“

GMO I SANKCIJE S druge strane – takva je naime priroda ovog procesa kojim tumaramo – bez obzira na ovakvu perspektivu, a ova koju smo izložili jedina je zaista verodostojna, od Srbije se očekuje da u međuvremenu ispuni sve uslove koji se pred nju stave, počev od usvajanja svakog – do poslednjeg slova – EU paragrafa koje je donosio neko drugi i pri tome nije imao nimalo obzira za naše potrebe i specifičnosti.

Moraćemo uz to, čitaocima „Pečata“ je to već dobro poznato, i da se pre (eventualnog, jer će na kraju odlučivati članice EU, vodeći računa o sopstvenim interesima, a ne o našem) učlanjenja u EU učlanimo i u Svetsku trgovinsku organizaciju. A ključni uslov za to je ukidanje zakonske zabrane prometa GMO hrane u Srbiji.

I moraćemo da uvedemo sankcije Rusiji, što se u strategiji EK kaže bezmalo eksplicitno: „Države Zapadnog Balkana takođe moraju da ubrzaju svoje usaglašavanje sa svim spoljnopolitičkim stavovima EU, uključujući restriktivne mere. Pristupanje EU je izbor, koji zahteva usvajanje principa, vrednosti i ciljeva koje Unija nastoji da promoviše u svom okruženju i mimo njega, uključujući puno usaglašavanje sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom.“

Osim što bi uvođenje sankcija Rusiji predstavljalo, jelte, usvajanje evropskih vrednosti, takav potez bio bi i u geostrateškom interesu EU, za razliku od našeg koji se i ne spominje: „Perspektiva EU članstva za Zapadni Balkan je u političkom, bezbednosnom i ekonomskom interesu same Unije. To je geopolitička investicija u stabilnu, snažnu i ujedinjenu Evropu baziranu na zajedničkim vrednostima.“ Kako da ne.

KOSOVSKI USLOV I osim što ćemo morati da se otvorimo za GMO i zatvorimo za Rusiju, razume se, moraćemo i da se rešimo Kosova i Metohije, trajno, jednom zasvagda.

Pri čemu malu (do nikakvu) utehu predstavlja sadašnji otpor Španije tretmanu Kosova sa zvezdicom i fusnotom kao države koja je u procesu EU integracija. Ovaj otpor je, kako smo objasnili prošle nedelje, samo trenutan, odnosno Španija je poručila da će se Kosovu protiviti samo dok mu se i Srbija bude protivila, a to sada potvrđuje i Evropska komisija: „Kosovo će imati značajne koristi od dogovora o konačnoj normalizaciji sa Srbijom.“

A od Srbije se očekuje da od otpora konačnoj normalizaciji odustane pod hitno: „Bez delotvorne i sveobuhvatne normalizacije odnosa Beograda i Prištine u okviru dijaloga kojem posreduje EU ne može biti trajne stabilnosti u regionu. Sveobuhvatan, pravno obavezujući dogovor o normalizaciji hitno je potreban, i od ključnog je značaja kako bi Srbija i Kosovo mogli da napreduju na svojim evropskim putevima.“

Kao što su mnogi već primetili, u ranijim verzijama dokumenta EK koji su doturani javnosti, umesto citiranog i neodređenog „hitno“ u finalnoj verziji, stajala je 2019. godina kao krajnji rok za postizanje sporazuma. Otkud ova promena? Po svoj prilici, u Briselu su zaključili da nije naročito mudro da sami sebe uteraju u vremenski tesnac pa da ispadnu neozbiljni ako rok bude probijen, te su zato u konačnoj formulaciji akcenat i stavili na brzinu umesto na konkretan rok.

Kako god, suština se ne menja – od Srbije neće biti zatraženo da u ovoj fazi prizna nezavisnost Kosova, ali će se tražiti da se saglasi s ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije, što je isto, ako ne i još gore. Zašto? Zato što bi ulaskom u Ujedinjene nacije Kosovo postalo punopravni subjekt međunarodnog prava, posle čega bi pitanje srpskog (ne)priznavanja bilo sasvim irelevantno.

A onda, ako bi se sve ovo dogodilo, šta nas čeka osim neizvesne perspektive učlanjenja u EU? Znamo da nas ne čekaju pristupni fondovi kakvi su svojevremeno bili obezbeđeni za, recimo, Poljsku ili Mađarsku – „Nove zemlje članice ne mogu da očekuju da će dobiti pun iznos EU sredstava odmah po pristupanju“, navodi se u strategiji EK – i znamo da nas umesto novca čeka mogućnost naturanja tuđe volje u okviru EU budući da se EK, zarad povećanja efikasnosti odlučivanja, zalaže za što više odlučivanja kvalifikovanom većinom (najmanje 55 odsto država članica, koje pokrivaju 65 odsto stanovništva Unije) umesto konsenzusom koji, barem u teoriji, garantuje kakvu-takvu zaštitu pojedinačnih nacionalnih interesa.

Ali da ne trčimo pred rudu. Pred Srbijom su pre toga, to jest sada, kako ove srede reče njen predsednik Aleksandar Vučić posle sastanka s EU komesarom za pregovore o proširenju Johanesom Hanom, prepreke visoke „kao Himalaji, ali ne bismo bili prvi koji su se popeli na Mont Everest“.

S tom razlikom što je ovo Mont Everest koji moramo da zaobiđemo umesto da se na njega penjemo. Inače ćemo se kao narod, uspnemo li se na njega gazeći preko kosovsko-metohijske, ruske i svih ostalih prepreka, beznadežno survati u ambis koji je sa one strane…      

[/restrict]