Strah po dubini / Kosovo i Metohija – razmere jednog zločina

Povodom decenije od samoproglašenja nezavisnosti Kosova za Pečat govore: Danica Marinković (sudija u penziji), Živojin Rakočević (pisac i novinar) i Mitra Reljić (profesor Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici)

Danica Marinković, sudija u penziji

KOFER ISTINE O STRADANJU SRBA

Približavajući se ulazu u logor Klečka nailazili smo na delove odeće razbacane svuda unaokolo. I ne samo odeće već i kostiju, za koje će kasnije Sudska medicina u Prištini utvrditi da su ljudske, neke dečje…

Gotovo ceo radni vek provela sam kao sudija Okružnog suda u Prištini. Ispitujući svedoke u slučajevima otmica, silovanja i ubistava, i sama sam postala svedok jednog vremena koje su obeležila stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Pripadnici terorističke bande koji su sebe nazivali članovima OVK tada su izvodili kontinuirane akcije na celoj teritoriji Kosova i Metohije, ubijajući civile srpske i nealbanske nacionalnosti, pripadnike naše vojske i policije… Ideja je bila da se stvori atmosfera straha, te da se kroz eliminaciju srpskog faktora i svega što srpski diše i razmišlja postavi temelj buduće nezavisne države. Separatističke akcije etničkog čišćenja bile su uvod u kasnije nasilno otcepljenje dela srpske teritorije. Međutim, te 1999, dok su naše institucije još uvek bile prisutne na Kosovu, bilo je teško pretpostaviti šta će se desiti 2004, i kasnije 2008. Imala sam utisak da dokle god pronalazimo i procesuiramo izvršioce krivičnih dela, ma koliko ih bilo, a to smo radili do 9. juna 1999, Srbija postoji u svojoj južnoj pokrajini. Prevarili smo se u procenama, kaže u razgovoru za „Pečat“ sudija u penziji Danica Marinković.

Radili ste na slučaju Klečka 1998. To je bio prvi lociran logor za Srbe na teritoriji Kosova i Metohije. Šta ste zatekli na uviđaju?

Pratili smo trag anonimne prijave. Logor Klečka u opštini Lipljan bio je ukopan u jedno brdo. Kako smo se približavali ulazu, vratima koja su bila prekrivena lancima, nailazili smo na delove odeće razbacane po travi. I ne samo odeće već i kostiju, za koje će kasnije Sudska medicina u Prištini utvrditi da su ljudske, neke dečje… Srbi, muškarci, žene i deca oteti u Orahovcu i okolnim selima najpre su prebačeni u Mališevo, gde se nalazio glavni štab komandanta UČK Fatmira Ljimaja, a odatle, u grupama odvezeni u logor smrti. Ubijali bi ih tek nakon zlostavljanja i mučenja. Tela su bacali u krečanu. Toga dana kada sam došla na uviđaj, iz krečane se još uvek izvijao dim, a svuda oko nas širio se strašan miris spaljenog ljudskog tela. Nismo saznali imena tih nesrećnih ljudi, ali nije bilo teško pretpostaviti kroz šta su prolazili – u logoru smo pronašli i sprave za mučenje. Braća Mazreku, učesnici u otimanju, i kasnije mučenju i ubijanju Srba u Klečki, u istrazi su detaljno ispričali gde se sve nalaze zatvori za srpske civile, ko i kada je čuvao stražu, te koje su komande dobijali i način na koji su ih sprovodili. Bila je to jeziva priča. Jedan od braće Mazreku tom prilikom ispričao je kako su se satima iživljavali nad malom Jovanom koja je tada imala 11 godina. Pošto sam ga upitala kako zna da se devojčica koju su silovali zove tako, odgovorio je: „Kada sam istrgao devojčicu iz ruke majke, ta žena je kukala do svoje smrti, izgovarajući samo to ime. Baka je umrla odmah.“ U krečani smo zatekli malu dečju šaku koja se još dimila. Ne znam da li je ta ručica pripadala maloj Jovani. Braća Mazreku su kasnije osuđeni  na po 20 godina zatvora, ali je presuda ukinuta od strane Vrhovnog suda i vraćena na ponovni postupak. U međuvremenu, 2003. naša vlada donela je odluku o razmeni zatvorenika. Svi Albanci su iz niškog zatvora prebačeni u Prištinu, a nijedan Srbin nije iz zatvora u Prištini prebačen u Srbiju.

Pratili ste tragove nestanka Srba. Da li ste mogli da utvrdite ko je i na koji način organizovao i izvršavao otmice?

Najviše otmica zabeleženo je od dolaska međunarodnih snaga na Kosovo, od 10. juna 1999, kada je ustanovljena privremena uprava Ujedinjenih nacija (UNMIK), iako se njihov mandat odnosio na poštovanje „međunarodno priznatih standarda ljudskih prava“. Po nekim procenama za dva meseca kidnapovano je 584 i ubijeno preko 660 ljudi, mahom Srba. Za ova zlodela ne samo da niko nije odgovarao već u najvećem broju slučajeva UNMIK nije preduzimao bilo kakvu istražnu radnju. U mojim rukama je bio predmet iz 1999. kada je Okružni sud iz Prištine bio već izmešten u Niš. Tada sam po zahtevu tužioca sprovodila istragu protiv Agima Čekua, Hašima Tačija i Bernara Kušnera, šefa UMNIK-ove administracije. Saslušala sam preko 200 svedoka, očevidaca ubistva ili otmice užeg člana porodice, ali, začudo, nikada nisu pronađeni direktni izvršioci, niti su zločinci privedeni pravdi. Dve žene koje sam saslušavala uspele su da pobegnu od otmičara. Njihove ispovesti su stravične, opis tih žena, posle zlostavljanja i silovanja kojima su bile izložene, bio je promenjen do neprepoznavanja. Imala sam i slučaj žene koja je otišla u Istok da traži svoje roditelje. U demoliranoj praznoj kući nikog nije zatekla, ali kada je otvorila rernu, videla je ugljenisanu očevu glavu. Druga žena je pak svedočila kako su joj Albanci na njene oči silovali ćerku, da bi je na kraju i ubili. Svaki Srbin bio je potencijalna žrtva.

Noć pre nego što ćete napustiti Prištinu fotokopirate svu dokumentaciju vezanu za istrage koje ste vodili. Šta se nalazilo u toj dokumentaciji, budući da je pripadnik UČK sutradan u zgradi suda izgovorio: Živu ćemo je odrati?

Naši državni organi upozorili su me da odmah posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma napustim Kosovo jer su imali informacije da će sa stranom misijom u Prištinu doći i pripadnici UČK. Sutradan po mom odlasku, u zgradu suda gde sam radila došli su vojnici KFOR-a i pripadnici UČK. Tražili su me. Iz moje kancelarije i pisarnice odneli su svu dokumentaciju u vezi sa istragama koje sam sprovodila. Nisu se osvrtali na primedbu predsednika Suda da je neophodno napraviti popis dokumenata. Jedan od njih je zapretio da će me živu odrati kada me uhvate. U tom trenutku oni nisu znali da je moja putna torba puna fotokopirane dokumentacije bila na putu ka Srbiji. To je bio ceo moj prtljag. Ništa više nisam ponela iz stana. Tragom tih dokumenata nastao je istorijski roman „Sudija u ratu i miru“ u kome su opisane i dokumentovane sve terorističke akcije koje su pripadnici UČK vršili na Kosmetu.

Pošlo vam je za rukom ono što nikome nije uspelo. Zahvaljujući sačuvanoj dokumentaciji, oborili ste slučaj Račak. Tek 2008. za pravo će vam dati i Helena Renta u svojoj autobiografskoj knjizi. Ali u trenutku kada iznosite činjenice, čini se, delujete prilično usamljeno?

Utvrdila sam da se u Račku nije desio masakr albanskog stanovništva kako je Vilijam Voker lažno predstavio. Kada sam izašla na uviđaj, prisutni su bili brojni domaći i svetski mediji, tri Vokerova saradnika, posmatrača. Svaku stopu terena zajedno smo pregledali. Prvog dana pronašli smo veliku količinu naoružanja i uniforme koja je ostala iza terorističke OVK. Sve smo to na licu mesta popisali, fotografisali i izdali nalog da se prebaci u stanicu milicije u Štimlju, to jest u SUP Uroševac. Zaključak je glasio da su nastradali bili žrtve vatrenog obračuna policije sa teroristima i da nad njima nije bilo nikakvog dejstva i tragova mučenja. Prosek životne dobi ubijenih je bio oko 45 godina. Nije bilo pogubljenja, sakaćenja tela, bilo kakvog mučenja, ni pucnjave iz neposredne blizine. Iako se i finski tim složio sa rezultatom obdukcije, njihov vođa Helena Renta odbila je tada da ga potpiše i rekla da će to uraditi kada se ponovo vrati u Prištinu. Dva meseca kasnije, 17. marta 1999, Renta je u Prištini održala konferenciju za medije. Ubistva etničkih Albanaca nazvala je „zločinom protiv čovečnosti“. Negirala je srpske izveštaje da se radilo o borcima, i tvrdila je da su svi bili u civilnim odelima. „Verovatno“ i „najverovatnije“ bile su česte reči tokom njenog izlaganja. Osam dana kasnije počelo je NATO bombardovanje SRJ. Kasnije sam u Hagu kao svedok odbrane svedočila o slučaju Račak. I oborila ga. Nakon mog svedočenja tužilac je bio prinuđen da odustane od optužnice. Nikada više niko nije pominjao Račak.

Spremali ste odbranu s predsednikom Slobodanom Miloševićem. Kakav utisak je ostavio na vas?

Prvi put sam ga videla u Hagu. Soba u koju me je primio bila je zatrpana knjigama i papirima. Kasnije sam shvatila da se on odlično snalazi u to metežu, i da u svakom trenutku zna gde se koji dokument nalazi. Sačekao me je rečima: Dobro ti meni došla, Dano, hvala što si smela da dođeš, jer samo uz pomoć vas koji imate hrabrosti da svedočite istinu ja ću uspeti da dokažem da srpski narod nije genocidan. Bila sam ganuta ovim rečima. Preda mnom je bio jednostavan, hrabar i odvažan čovek.   

Živojin Rakočević, pisac i novinar

Strah, nada i miris paljevine

Sedamnaesti mart se može ponoviti za manje od sat i uz nekoliko dobro plasiranih medijskih laži. Može se ponoviti i u obliku podele koja se sve češće pominje, i s jedne i s druge strane, kao rešenje kosovskog čvora

Evropa u doba mira, posle Drugog svetskog rata, nije doživela tako savršeno izveden zločin sa stotinama hiljada izvršilaca kao 17. marta 2004. a bez ijednog poznatog organizatora. Žalili su stranci tada što nisu isključili mobilnu telefoniju, a komandant Južnog krila NATO-a Gregori Džonson jadao se, uprkos dobrim vezama, da tri dana nije mogao da dobije i nađe Ramuša Hradinaja. Kad je dogorela poslednja srpska kuća i crkva, pojavili su se i iznenađeni lokalni vatrogasci, ali nije im bilo prvi put da prespavaju planiranu vatru, vežbali su to još od paljevine Pećke patrijaršije 1981, kaže u razgovoru za „Pečat“ Živojin Rakočević, pisac i novinar.

Znamo li danas koliko je fresaka, knjiga, ikona uništeno, koliko je zvona nestalo? Da li je ikada do kraja urađen popis kulturne baštine posle 2004?

Brižljivo sakupljano blago crkava, gradova, slike, biblioteke, freske – njihov miris i duh grada zamenio je miris paljevine. Trebalo bi osnovati institut za proučavanje pogroma, muzej ili makar kuću sećanja… Još vidim sveštenika Miroslava Popadića kako iz oltara prištinske crkve iznosi jevanđelja, dar ruskih careva i carica ovdašnjim Srbima. Bila su starija od crkve, zapravo na njima je sagrađen taj hram. Ruke oca Miroslava su se, u tim trenucima, uvek pomalo tresle, jer je držao vekove nade i slobode, a njegova nesloboda je bila gotovo savršena. Sakupljao je pored crkvenog zida gomile kamenja kojim su ga gađali, a u pogromu su ga iz parohijskog doma koji je goreo nad njim izvukli neki američki policajci. Kamenje kojim je sveštenik gađan kasnije su, tokom obnove, prištinski Srbi polagali u stubove crkve dok se obnavljala, mislim da je ono danas njena najveća svetinja.

Kakvo mesto u životima Srba koji su bili svedoci pogroma zauzima strah od stihije?

Pečat straha je dobio novi oblik: u njemu su, u prisustvu desetina hiljada stranih vojnika, policajaca, civilnih misija, obnovljene sve one velike stihije iz 1968, 1981, 1999… Jednostavno se, iz naizgled mirnog mora, podigne ogroman talas i zbriše sve pred sobom i od njega vas niko ne može zaštiti. Kasnije se javlja strah po dubini: od upotrebe maternjeg jezika, do granica sopstvenog geta, pa do svesti da vam se dete samo vraća iz škole i da ga stihija može stići na ulici.

Albanci su pogrom nad Srbima pravdali svetskoj javnosti navodnom torturom koju su trpeli od strane naših institucija. Zanimljivo da se nikad i nigde nisu pominjala aškalijska naselja koja su praktično nestala u ovoj stihiji…

Svako uspostavljanje ravnoteže u zločinu je samo priprema nove nesreće i tu kraja nema: jedni nanose zlo, drugi trpe – a onda se u sledećem ciklusu uloge zamene. Oni koji nikome ne pripadaju stradaju gotovo bez ostatka, kao i Aškalije koje pominjete, njih su u Vučitrnu gotovo istrebili. Došla je jedna delegacija sa Zapada koja je usput pitala za njihovu sudbinu i uzroke nasilja koje je okrenuto prema toj zajednici.

„Nasilje prema njima je sasvim opravdano, jer vi ne poznajete istoriju i strašni period kada su oni držali vlast, kada nas je terorisala aškalijska policija, kada su uveli aškalijski jezik, aškalijske tajne službe, pa diplomatija… Bio je to crni period u istoriji Kosova“, glasio je cinični apsurdni odgovor.

Kakve posledice sa sobom nosi činjenica da je ubijen duh gradskog života na KiM?

Grad je bio svedok razvoja i mogućnosti slobode i tog svedoka je trebalo eliminisati. Ubistvo Prizrena kao grada izvedeno je savršeno 17. marta, a njegovi srpski građani završili su u nemačkoj bazi KFOR-a. U velikoj sali bili su logorski poređani gvozdeni kreveti. Isprebijana učiteljica Dobrila Dolašević nije žalila kuću, žalila je svoju mačku koja je u kući izgorela, na jastuku je stajala knjiga Milorada Pavića „Poslednja ljubav u Carigradu“. Sada od geta moramo praviti grad, to je nada, misija i istinska obnova koja će nas vraćati normalnom životu.

Ako je 17. mart izvesno bio pucanj u ideju povratka Srba na Kosovo i Metohiju, šta bi u simboličkom smislu značio pucanj u Olivera Ivanovića?

Taj zlokobni metak u leđa pogodio je građanina i njegov svet, nadu u slobodu, osmeh upućen drugima, zaustavio je rušenje granica, unizio hrabrost i ohrabrio kukavičluk… Udario je on i u povratak, danas se sećamo da je Oliver Ivanović toliko uradio da se Srbi vrate u Osojane, zalagao se za sela Sinaje, Dragoljevac, da su svi mislili da je on rođen tamo. Znao je svaki detalj oko povratka u Metohiju i radovao se kao dete svakom poslu, napretku, boljitku.

Posle svega što se dogodilo, a s obzirom na to da živite u Gračanici, da li je Srbima bilo teže 1999, 2004. ili danas posle ubistva Olivera Ivanovića?

Onda smo zlo gledali licem u lice, danas nam je pucano u leđa. Nikad se ljudi u Kosovskoj Mitrovici nisu više osvrtali za sobom, ovo je udar na ličnost, a ono je više kolektivni udes.

Kako Srbi na Kosovu i Metohiji razumeju poruke mira koje dolaze sa obe strane, pozivanje na realnost, odbacivanje mitova i brigu za budućnost naše dece?

Da je nekome bilo stalo do mira, bila bi primenjena Rezolucija 1244 i na vlasti ne bi bili Tači, Haradinaj, Veselji, Limaj, kao i ostali feudalci po Balkanu. Kada oni pričaju o miru, valja se nadati nesreći. Što se tiče mantri o realnosti koju su nam nametnuli strani mirotvorci, jasno je da nesloboda, nepravda nikada ne mogu da se prihvate kao realnost. Po meri sopstvenog neznanja i interesa, mi često događaje i pojave koje prate brojni izvori, dokumenta, različita i objektivna tumačenja selimo u mit, a našu decu, često, koristimo da bismo opravdali lična nepočinstva ili slabosti.

Šta ako Srbija pristane na nezavisnost „kosovske tvorevine“? Da li je to kraj nesporazumima ?

Ako Srbija pristane na nezavisnost Kosova, znači da je pristala na samoubistvo. Kako posle toga može biti mira, prvo za Srbiju, a onda i za druge?! Odgovor na drugo pitanje je: nije im dovoljno, jer nema nijednog efikasnog mehanizma koji ih može zaštiti, albanska etnokratija u kojoj Srbi žive traži različite modele našeg izbacivanja iz života. Mi moramo zadržati paralelizam, svoju zemlju i svoju autonomiju – Albanci su potrošili pravo da vladaju Srbima.

Da li vam je poznato koliko grobova je preneto sa Kosmeta u centralnu Srbiju?

To niko ne može znati, to su stvari porodičnih bolova i intime. Samo možemo da vidimo prazne humke i prekopanu zemlju. Naviknete se i na tu seobu. Još davno roditelji jednog našeg počivšeg prijatelja premestili su njegove ostatke, a mi to nismo znali. Stajali smo, za zadušnice iznad rake, neko je rekao: ukrali su nam ga.              

Mitra Reljić, profesor Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici

NEMI I KRVAVI

Na dan kada tzv. Vlada Kosova obeležava godišnjicu nezavisnosti, u Lapljem Selu služi se parastos za nastradale u selu Livadice 2001. Bili ste tamo. Šta se tačno desilo?

Bila sam svedok zločina na Livadicama i prvo što mi je u tom strašnom trenutku sinulo kroz glavu jeste, bez imalo patetike, prekor smrti što me iznova ostavlja za svedoka. Znate, kada gledate, gledate, pa onda sanjate i sanjate, osetite da ne možete više. Vraćala sam se s nastave iz Vranja, pa kako su u preševskom kraju u to vreme bili nemiri, autobus je saobraćao do Gračanice preko Niša. Ti vozači „Niš ekspresa“ bili su pravi junaci. Kada smo prošli međuzonu, i kada su nas engleski psi onjušili, u autobus je ušao švedski vojnik da nam pripreti: „Nemojte slučajno da dajete neke znake.“ Pošto su nas usput redovno zasipali kamenjem, a sve češće i puščanim mecima, i za to je trebalo svaliti krivicu na Srbe, jer su navodno „artiljerci“ bili isprovocirani našim „znacima“ iz autobusa. Postrojismo se i krenusmo. Toga dana u koloni je bilo pet autobusa. Teroristi su propustili prateći oklopni transporter koji je bio na čelu kolone i kako je prvi autobus stupio na mostić ispod kog je smešten eksploziv, isti su aktivirali daljinskim upravljačem. Najpre sam imala utisak da po nama udaraju ne kamenjem već stenjem. Činilo se da po celom autobusu odnekud udaraju. Narod je popadao sa sedišta, deca su zapištala. Pridigavši se i pogledavši napred, ugledala sam ogromnu dimnu pečurku. Kako se dim razilazio, pomaljao se stravičan prizor: pola autobusa više nije bilo, a okolo su ležali razbacani delovi ljudskog tela. Preživele i ranjene prebacivali su u naš autobus. Bili su nemi, krvavi od glave do pete, budući da su im delovi tela stradale sabraće padali po glavi. Posle prvog šoka engleski soldati počeše da nas ubeđuju da se vratimo u Niš. Razmišljam: što ne pobiše, to bi da proteraju.