Rodno osetljivi

Analizirajući dokumentarni film o EUropskom „rodno neutralnom“ vaspitanju, Slobodan Antonić opisuje scene iz jednog vrtića – umesto lutkama, deca se igraju „rodno neutralnim“ figurama životinja, a slikovnice i bojanke koje prikazuju junake bajki ili superheroje su specifične: Spajdermen sedi spuštenih gaća na toaletnoj šolji, Betmen igra balet sa bebom u kengur-nosiljki, Žena-mačka je partnerka muškarca obučenog u kostim Snežane, Uspavana lepotica rukom odguruje princa koji je došao da je probudi poljupcem, zla veštica Grdana i Snežanina zla maćeha lezbejski su par koji gaji dvoje đavolčadi. Pošto građani Srbije i ne shvataju šta im se sprema, Antonić ih upozorava: „Ma pustite šašave Šveđane, sve to daleko je od Srbije i naše realnosti – reći ćete. Mnogi su čuli za naš Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti iz 2017. godine, po tome što čl. 61 st. 10 predviđa kaznu od 1.500.000 dinara za prosvetne ustanove koje nisu obezbedile ’korišćenje rodno osetljivog jezika u udžbenicima i nastavnom materijalu’ (čl. 35, 4.2). ’Rodno osetljivi jezik’ na politkorektnom novogovoru podrazumeva obavezu da govorite i pišete: ’školska redarka’, ’davačica krvi’, ’vršilica dužnosti’, ’vlastodržačica’, ’drvosečica’, ’mašinovođica’ i slično.“

Jovan Pejin, istoričar, arhivista

IZLAZAK IZ SOPSTVENOG CIVILIZACIJSKOG KRUGA

Problematični pokret „rodne ravnopravnosti“ treba u našoj lokalnoj sredini i ovako gledati – kao sprdnju sa zdravim razumom. Uz to, „rodni“ pokret je izraz želje da se bude podložan, da se bude in. On u suštini predstavlja najprimitivniji deo naše elite i tako ga treba gledati. U stvari, podrška ovom međunarodnom pokretu je pokazatelj želje za ropstvom, nestanka morala i izlaska iz sopstvenog civilizacijskog kruga. U svakom slučaju treba pružiti otpor, odbaciti navodnu „rodnu ravnopravnost“ i nastaviti učvršćenje odnosa muškarca i žene u okviru porodice. Prostitucije muške i ženske je uvek bilo – to je u glavi pojedinca – a razlozi takvog ponašanja mogu da, pored pohote, budu ekonomski i ambicioni. „Rodnu ravnopravnost“ treba prepustiti tom delu društva koje je otpalo iz celine, a na drugoj strani negovati tradiciju porodice sa više dece. Ne bih više o sramnoj „rodnoj ravnopravnosti“ koju su smislili gradonačelnici u Kaliforniji i prvo manifestovali ružičastom rasvetom gradova.

Aleksandar Gajić, stručnjak za međunarodne odnose i kulturolog

PREUMLJENJE

Nasuprot zakonski i faktički ravnopravnom tretmanu ljudi sa različitim datostima, kao polazištima za slobodni razvoj, zastupnici „rodne ravnopravnosti“ sve ove datosti negiraju i smatraju isključivim posledicama društvenih „igara moći“, diskurzivnih manipulacija kroz nametanja uloga nadređenih i potčinjenih. Sve razlike i sve različite uloge vide se kao oblici nejednakosti, a sve datosti kao nesloboda od koje se treba emancipovati. Zbog toga, zagovornici „džender“ ideologije teže da sve vrednosti i sve razlike koje se na osnovu njih uočavaju prvo relativizuju, a potom i ponište. Krajnji cilj je da nametnuto jednačenje dovede do jednoobraznosti, do poništavanja bogatstva različitosti i potpunog jednoumlja koje treba da vlada u sivom, „raspolarizovanom“ čovečanstvu. Zakon za rodnu ravnopravnost ne uvodi samo načelne okvire „džender“ ideologije u Srbiju (to je već učinio NVO sektor), nego teži da je praktično unese u čitav niz stvarnih društvenih odnosa. To se ne čini kako bi se pospešila zakonska jednakost polova (koja je ustavno garantovana) već kako bi se „preumilo“ društvo i preobrazili svi odnosi koji u njemu postoje, od škole i kuće do posla i javnog delovanja. Pomislimo samo u šta će se pretvoriti ionako nestabilno srpsko društvo sa ozbiljnim socijalnim, ekonomskim i demografskim problemima ako se u njega praktično umešaju „džender“ dekonstrukcionisti: kada NVO komisije u oblasti obrazovanja i nauke počnu da „glajhšaltuju“ dečje udžbenike i školske programe, kada počnu da ocenjuju naučne projekte i konferencije, kada „antidiskriminacione“ mere prodru u domove građana i javnu sferu – od rodno ravnopravnih kvota u svim institucijama, preko javnog informisanja, do politike i sporta, i tamo prouzrokuju sve suprotno od onoga što navodno proklamuju. Jedino što mogu da postignu je da nanesu ozbiljnu štetu za sve iole jače društvene veze i stvore mase obogaljenih, otuđenih „konstrukata“ od ljudi koji se diče svojom praznom slobodom.

Mošo Odalović, dečji pesnik

KUPANJE U DESETICI

Neoliberalni konci i konopci pritežu sa svih strana, gustinom paučine. Predvođeni NVO komesarima i drugosrbijanskim četovođama, srljamo u paučinu kao mušice. Potrošili smo šerpe, lonce, poklopce, bubnjeve i zvečke. Naždrali se na petooktobarskoj gozbi; prepoznajemo se i dozivamo demokratskim podrigivanjem. Srljamo na brze kurseve o Rodnoj ravnopravnosti i el-dži-bitisanju. Može se bez uličarenja i mitingovanja, to je, većma, istrošena priča. Sada se opušteno ide na prave, pouzdane adrese, jasnog ishoda, jer se država ne bavi sićom koja se zove veleizdaja. Jesmo nebeski narod, te se konačno dosetismo nebeskog vođenja politike. Iz aviona u avion, svim nebesima, svud po svetu, a otud donesemo divljenje – koliko je Srbija zrela i prezrela za EU! Novinari čekaju na aerodromu, a ONAJ, ushićen, upravo priča – „kao da je pao s neba!“ (tako se u narodu kaže za lupetanja).
Dečji sam pesnik, a ima ih koji pridodaju „i mamski“, valjda zbog pesme „Mama je glagol od glagola raditi“… Samim naslovom – gde je ovde rodna ravnopravnost!? Još bolnije: „Posoli, dosoli, zamesi, podmesi, / dobar dan, izvoli, pobogu – gde si!?“… Koje zlostavljanje, koje nasilje, nehumanost… Bolje biste me razumeli da odmah saopštih najlepši podatak u biografiji! Rođen sam u desetici; u mojih roditelja pet kćeri, pet sinova! Čim se probudim, već sam u vrtiću!!! Kad smo već tu, dozvolite da ovo slovce dovršim veselije. Zamislite kupanje u desetici i strofu, zbog koje bi me EUropejci oteli majci mojoj: Ruke joj kao mikser / od mene pravi penu / zar tata nije mogao / da nađe nežniju ženu!?
Ovakav kakav sam, u vremenima koja nadolaze, ne bih da sam dečji pesnik. Kako reče Danojlić: Mogao bih da zatvorim radnju…

Slobodan Vladušić, univerzitetski profesor, književnik i književni kritičar

VASPITAVANI KAO JANIČARI

Procesom koji uvećava napetost unutar društva (po liniji heteroseksualci/homoseksualci) to društvo prestaje da bude u stanju da se odbrani od nekog spoljašnjeg pritiska. Pošto se ta napetost svesno politički kreira, ona se mora na svakom mestu i u svakom trenutku uvećati. To se dešava i promenom definicije nasilja. Nasilje nije sada nešto što je egzaktno odredivo već spada u domen doživljaja žrtve. To znači da svaki kontakt između dve osobe može biti proglašen nasiljem, ako jedna osoba taj kontakt doživi kao nasilje. Tako polako ulazimo u doba kada će jedini siguran način da čovek izbegne ulogu nasilnika biti taj da ni na koji način ne reaguje (pa čak ni pogledom!) na bilo šta što se oko njega zbiva. I, naravno, da nema porodicu, odnosno da živi sam.
Proces vaspitanja dece u školama u kojima se ohrabruje njihova homoseksualizacija ima strukturu ,,vaspitanja janičara“. Podsetimo se: janičari su bili hrišćanska deca koju su Turci nasilno uzimali od njihovih roditelja, pokrštavali su ih u islam, a zatim obrazovali kao turske vojnike. Drugim rečima, janičari su bili deca vaspitavana i obrazovana u suprotnosti sa kulturnim i nacionalnim obrascima porodica u kojima su rođena. Isto se dešava i sada: deca rođena u heteroseksualnim porodicama biće vaspitavana u srpskim školama kao ,,janičari“, odnosno u skladu sa kulturnim obrascima suprotnim onima koji su prisutni u njihovim porodicama. Stoga, mama i tata neće više biti uzori za devojčice i dečake. Oni će postati ,,nasilnik“ i „robinja“ koje treba izbrisati iz sećanja. Isto tako, porodica u očima dece neće biti predstavljena kao mesto u kome su nastala kao plod ljubavi muškarca i žene, već suprotno – kao zatvor iz koga treba pobeći.
Prava LGBT populacije se moraju rešavati u skladu sa demokratskim procedurama: manjina mora da ima pravo na zaštitu, ali nema pravo da nameće svoj kulturni obrazac većini. U idealnom slučaju, bilo bi važno da se i heteroseksualnost i homoseksualnost učine politički neutralnim pojmovima, te da se deci ponudi kulturni obrazac humanističke provenijencije – na primer ideal da postanu ličnosti – kojim bi se deca mogla integrisati u zajednicu ne narušavajući njihovu individualnost, pa samim tim ni njihovu polnu orijentaciju.

Miša Đurković, filozof, analitičar, Institut za evropske studije

SISTEMATSKO PODRIVANJE PORODICE

Posle 2000. Srbija je kao neka vrsta poluprotektorata počela da prepisuje i preuzima zakonska rešenja i običaje od tzv. zapadnog sveta koja su potekla upravo iz ove nove leve totalitarističke kuhinje. Zapad je preko svojih agenata uticaja, koji su lepo raspoređeni po NVO sektoru, državnoj administraciji, sudovima i političkim partijama uspeo da preuzme ceo ovaj sektor i da sistematski podrije ne samo položaj porodice, vezu roditelja i dece već i elementarne ljudske slobode, koje su uvek vezane za autonomni položaj porodice i privatne sfere u nekom društvu. Država koja je danas u službi novog zapadnog totalitarizma meša se u sve, ne poštuje privatnost itd. Danas su i u Srbiji privatnost i porodica daleko više ugroženi nego u doba formalne komunističke diktature.
Treba istaći da je Srbija trenutno vodeća u Evropi po broju dodela dece samo majkama. U skoro 80 odsto slučajeva deca se dodeljuju majkama. Izuzeci su uglavnom samo kad su osuđene, narkomani ili mentalno bolesne. Cela sfera porodičnih odnosa je tako „reformisana“ da se svake godine sklapa sve manje brakova i razvodi sve više. Mladi ljudi su demotivisani da stupaju u brakove, prave decu od koje će ih sutra odvajati država, koja će ih terati iz sopstvenih stanova itd. Rezultati su očigledni: u 2016. rođeno je najmanje beba od ratne 1918. godine.
Javna sfera je obeležena feminističkim diskursom, podsticanjem mržnje prema muškarcima i očevima, promocijom LGBT prava kao važnijih od prava tradicionalnih porodica i svim oblicima diskursa i praksi koje vode ka odumiranju i samouništenju ovog društva i države. Najavljeni Zakon o navodnoj „rodnoj“ ravnopravnosti predstavlja još jedan radikalan korak dalje u promociji ovog suicidnog ludila.

Dr Zoran Ponjavić, redovni profesor Univerziteta u Kragujevcu

UVOĐENJE „MOGUĆEG POČINIOCA“

U međuvremenu je donet i Zakon za zaštitu od nasilja u porodici kojim se uvode nove mogućnosti za razgradnju porodice. I kao da nam nije dovoljno stvarnih počinilaca nasilja već se njihov broj proširuje uvođenjem „mogućeg počionioca“. Bez institucionalne podrške žrtvama nasilja ali i nasilnicima. Najavom da će Zakon o rodnoj ravnopravnosti uvesti u školske programe nove sadržaje i nova prava čiju zaštitu iniciraju nevladine organizacije pretpostavlja se realnost i, između ostalog, zamagljuje činjenica da su neka druga prava, kao što su prava mnogobrojnih siromašnih građana na „životni standard dovoljan za njega i njegovu porodicu“, ugrožena. Za ova prava garantovana Univerzalnom deklaracijom o pravima čoveka i Paktom o socijalnim, ekonomskim i kulturnim pravima nema dovoljno „borkinja i boraca“, ili se bar njihov glas nedovoljno čuje. Činjenica da se umnožava broj novih prava ne mora uvek da bude znak napretka ako se to radi na silu, bez oslonca na stvarno i moguće. Pogotovu ako se time želi stvoriti utisak da su sva druga dostignuta. Jednom rečju, citirajući jednog francuskog profesora prava, moglo bi se reći da inflacija ljudskih prava preti da uništi čovečanstvo.
Zakon o rodnoj ravnopravnosti, čije se usvajanje najavljuje tokom ove godine, samo je jedna etapa procesa razgradnje porodice koji je, može se reći, započeo donošenjem Porodičnog zakona 2005. U njemu su se, nažalost, iako im tu nije mesto, našle i odredbe kojima se reguliše zaštita od nasilja u porodici. Tako se kao titulari zaštite pominju i lica koja nikako ne mogu biti članovi porodice. Primera radi, to mogu biti i lica koja su bila u emotivnoj vezi, čime se „na mala vrata“ uvodi i mogućnost da se na zaštitu pozovu lica istog pola.

Aleksandar Lipkovski, univerzitetski profesor, predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta

OPET TA ZAMENA TEZA

Ova „genderna“ ili „rodna“ ideologija novog svetskog poretka pogubna je za ljudski rod. Ona vodi razrušavanju njegove osnovne funkcije – reprodukcije, i razrušavanju njegove osnovne socijalne jedinice – porodice. Koliko je „genderna“ ideologija strana ljudima, može se videti i analizom živih jezika. Engleska reč „gender“, kao i u srpskom „rod“, znači osnovni gramatički pojam roda: muškog, ženskog ili srednjeg, a ne neko amorfno „seksualno opredeljenje“. Srpski jezik, kao i drugi slovenski jezici, koren „rod“ vidi još dublje ukorenjen u pojmu roda kao proširene porodice, čije refleksije imamo u mnogim drugim rečima (porodica, rodbina, rodoljub, blagorodan, ali i rodoskrnavljenje). Pitanje je kako nakaradni novokomponovani pojam „roda“ uopšte može biti zakonom definisan. Jer, jedini biološki i socijalno opravdan pojam u odnosima između muškog i ženskog pola (XY i XX polnih hromozoma) je pojam „pol“. Sve ostalo je devijacija, socijalna i medicinska patologija.Ova „genderna“ ili „rodna“ ideologija novog svetskog poretka pogubna je za ljudski rod. Ona vodi razrušavanju njegove osnovne funkcije – reprodukcije, i razrušavanju njegove osnovne socijalne jedinice – porodice. Koliko je „genderna“ ideologija strana ljudima, može se videti i analizom živih jezika. Engleska reč „gender“, kao i u srpskom „rod“, znači osnovni gramatički pojam roda: muškog, ženskog ili srednjeg, a ne neko amorfno „seksualno opredeljenje“. Srpski jezik, kao i drugi slovenski jezici, koren „rod“ vidi još dublje ukorenjen u pojmu roda kao proširene porodice, čije refleksije imamo u mnogim drugim rečima (porodica, rodbina, rodoljub, blagorodan, ali i rodoskrnavljenje). Pitanje je kako nakaradni novokomponovani pojam „roda“ uopšte može biti zakonom definisan. Jer, jedini biološki i socijalno opravdan pojam u odnosima između muškog i ženskog pola (XY i XX polnih hromozoma) je pojam „pol“. Sve ostalo je devijacija, socijalna i medicinska patologija.Novogovor koji nam se nameće, uz pojam „rodne ravnopravnosti“, posebno voli reč „tolerancija“. Ako pogledate pažljivije šta „tolerancija“ znači i do čega dovodi, i uporedite to sa hrišćanskim pogledom na svet, vidite čistu suprotnost. Hrišćanstvo potencira ljubav, razumevanje, saučestvovanje, pomoć bližnjem. Tolerancija potencira ravnodušnost, podnošenje, neučestvovanje, individualizaciju. Individualizaciju čoveka kao jedinke, nepovezane sa drugima, „slobodne“ do te mere da nema nikakvih društvenih obaveza, osim poštovanja zakona, plaćanja poreza i glasanja na izborima. Jedinke kojom se na taj način mnogo lakše upravlja iz misterioznih centara „novus ordo seclorum“. Da li takvo društvo želimo?Ako pogledate mnogobrojna međunarodna dokumenta na temu „rodna ravnopravnost“, vidite da se u stvari radi o pravima žena, koja su u mnogim društvima na ovoj napaćenoj zemaljskoj kugli zaista uskraćena. A nikako ne o pravima istopolno (ili alternativno) orijentisanih ljudskih jedinki (bilo da su muške ili ženske, tj. pederi ili lezbejke ili neki drugi „transseksualci“). Opet ta zamena teza! Naravno, ljudska prava seksualno drugačije opredeljenih moraju biti zaštićena i niko nema prava da ih diskriminiše po osnovu njihove seksualne opredeljenosti, ali to nije i ne može biti centralno društveno pitanje! Sva ljudska prava su, uostalom, i Ustavom Republike Srbije nedvosmisleno potvrđena.Nije naodmet napomenuti da prilikom zabrane diskriminacije, Ustav Republike Srbije ne prepoznaje „rod“ kao posebnu kategoriju. Član 21 Ustava eksplicitno kaže:Zabrana diskriminacijeČlan 21 Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ne smatraju se diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima.
Dakle, pojam „rodne (ne)ravnopravnosti“ nema podlogu u Ustavu. Kako se može zakon uvoditi bez ustavnog osnova?Nažalost, „genderna ideologija“ se našoj deci već sad propoveda iz školskih udžbenika. Evo primera iz udžbenika „Maša i Raša – Priroda i društvo“ za četvrti razred osnovne škole, autora Vinka Kovačevića i Branke Bečanović, izdavača „Klett“, koji u poglavlju o polnim razlikama kažu: „Ljudi se među sobom razlikuju po svom izgledu: visini, uzrastu, boji kose, očiju i kože, obliku lica. Jedna od razlika je i razlika u polu. Razliku u polu uslovljavaju materije koje se luče u našem telu.“U ovoj poslednjoj rečenici koju sam izdvojio, autori sugerišu da se pojam pola (muški ili ženski) opredeljuje ne prilikom začeća, odnosno na rođenju, već kasnije, pod uticajem hormona. A hormone možemo davati i veštački, naknadno… Kakva nakaradna formulacija! I takvi će nam sutradan biti svi udžbenici. Smemo li to dozvoliti? Moramo se ozbiljno, kao društvo odgovorno za svoju budućnost, suprotstaviti ovoj devijaciji proizvedenoj od strane novog svetskog poretka, jer je ona usmerena protiv tradicionalnih pojmova porodice, braka, kao i produženja ljudske vrste.