Evropski teatar apsurda

Kako će špansko protivljenje evrointegracijama Kosova sa zvezdicom i fusnotom uticati na dijalog Beograda i Prištine?

U novembru 2011. godine – 22. novembra, preciznosti radi – u Vašingtonu je održana konferencija „Vreme za promenu: Novi transatlantski pristup Zapadnom Balkanu“, u organizaciji uticajnog Centra za strateške i međunarodne studije koji je još tada predložio Evropskoj uniji da sa Kosovom potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, pa se to i dogodilo nepune četiri godine kasnije, 27. oktobra 2015.

LAJČAKOVA PREPORUKA Vašingtonskom skupu tada se obratio i Slovak Miroslav Lajčak, u to vreme izvršni direktor Odeljenja za Evropu i Centralnu Aziju u Spoljnopolitičkoj službi Evropske unije, objašnjavajući da je dijalog Beograda i Prištine za Evropsku uniju izuzetno važan i zato što će Uniji olakšati život tako što će joj pomoći da prevaziđe unutrašnje nesporazume: „Rekao sam da je realnost to da nisu sve zemlje EU priznale Kosovo. To ne olakšava život Evropske unije, ali ako želite da čujete moje lično mišljenje, onda ću vam kazati da je to jedan od razloga zbog kojih ovoliko verujem u dijalog i ohrabrujem obe strane da učestvuju u njemu. Naime, ako želite da zemlje koje nisu priznale Kosovo tu svoju politiku preispitaju, morate im dati razlog za to. Nacionalne pozicije država temelje se na odlukama njihovih skupština. A ne možete se tek tako pojaviti u skupštini i reći da sad treba nešto da se preispita. U skupštinu možete doći samo da kažete da se situacija na terenu promenila, da je realnost sada drugačija. Oni sada razgovaraju jedni sa drugima, prihvataju isprave, slobodno se kreću, podržavaju jedni druge na regionalnim forumima, što znači da postoji nova situaciju u poređenju sa situacijom koja je postojala ranije, kada je bila doneta odluka nacionalne skupštine. To znači da je sada možda nastupio trenutak da mi preispitamo svoju poziciju.“
Kraće (i jednostavnije) rečeno, dokumentovani američki pritisak na članice EU da priznaju nezavisnost Kosova nije bio dovoljan tada, kao što nije ni sada, nego je potreban i srpski pristanak na kosovsku nezavisnost da bi Evropska unija konačno usaglasila svoj stav. Pristanak u vidu saglasnosti s ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije, o kome se sada napokon govori i javno a spomenuo ga je još 2011. uticajni vašingtonski insajder Danijel Server: „Potpuno prihvatam da Beograd nikad neće bilateralno priznati Kosovo – tamošnji političari toliko puta su to ponovili da ne mogu nazad. Srećom, i ne moraju. Oni samo treba da zatraže od Rusije da prestane da blokira članstvo Kosova u UN, koje zahteva pozitivnu preporuku Saveta bezbednosti UN.“

ŠPANSKI NON-PEJPER Citirane Lajčakove reči, izgovorene pre više od šest godina, aktuelne su i danas, a naročito snažno odjekuju u svetlu španskog non-pejpera koji je pušten u javnost uoči usvajanja Strategije proširenja Evropske unije koju Evropska komisija treba formalno da usvoji i objavi kroz nekoliko dana, 6. februara.
U prošlom broju „Pečata“ detaljno smo pisali o ovoj strategiji koju su nazvali „Verodostojnom perspektivom proširenja za Zapadni Balkan“, a koja Srbiji nagoveštava, ali ne i obećava, mogućnost učlanjenja u Evropsku uniju 2025. godine, a zauzvrat je obavezuje da do kraja 2019. godine s Kosovom potpiše pravno-obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa s Kosovom koji podrazumeva ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, „što bi trebalo da otvori put za dalji suštinski napredak Kosova na putu evropskih integracija“.
Usledio je, međutim, odgovor Španije u vidu non-pejpera u kome ona protestuje zbog toga što Evropska komisija, u okviru strategije, Kosovo tretira kao normalnu državu, ravnopravnu sa ostalim kandidatima za članstvo.
Kako piše prištinska „Koha ditore“ pozivajući se na ne-papir u koji je imala uvid, Španija se naročito protivi upotrebi termina WB6 što je skraćenica za zapadnobalkansku šestorku (Srbija, Kosovo, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Albanija), zato što termin implicira da Kosovo, koje Španija ne priznaje kao nezavisnu državu, ima jednak status kao i ostalih pet.
„U diplomatskim krugovima se pominje da Španija misli da se suprotstavi i učešću Kosova na Samitu EU i zemalja Zapadnog Balkana u Sofiji (17. i 18. maja)“, navodi dalje „Koha“, dok američka Slobodna Evropa ocenjuje i da je sve ovo „indikacija da će zvanični Madrid i u narednim briselskim koracima oko Kosova stvarati prepreke“ budući da su Španci na stanovištu da „Kosovo nije deo procesa proširenja“.

MRTVO SLOVO NA PAPIRU Sa ovakvim španskim stavom, kao i bez njega, Evropska komisija će svoju strategiju usvojiti kako je i isplanirala. Međutim, ona ostaje samo poslovično mrtvo slovo na papiru dok svoju saglasnost ne daju i sve zemlje članica. To priznaje i „Slobodna Evropa“: „I tekst Strategije i izveštaji o napretku koji će biti objavljeni u aprilu biće kasnije tema rasprave u državama članicama Evropske unije i tu ponovo može da bude aktuelizovan stav Španije da Kosovo ne pripada bloku za proširenje… Na EU samitu u junu Evropska unija bi trebalo da usaglasi zajednički stav o proširenju prema zemljama Zapadnog Balkana, a za konačne zaključke je neophodna saglasnost svih zemalja članica. Bez jednoglasnog stava neće biti ni zaključaka.“
I eto nas usred evropskog teatra apsurda u kome Evropska unija od Srbije traži normalizaciju odnosa sa Kosovom kako bi Kosovu omogućila nastavak EU integracija, istovremeno poručujući da od kosovskih EU integracija nema ništa zato što Kosovo nije država kao i sve ostale.
Važnije od toga, kao što konstatuje „Koha ditore“, „Španija je dovela u pitanje ne samo strategiju već i ceo proces zbog oštrog suprotstavljanja uključivanju Kosova u bilo koji proces koji ostavlja utisak da se Kosovo tretira kao država“. Ovakav razvoj događaja, suvišno je možda to i spominjati, imao bi i krupne geopolitičke posledice, budući da navodna EU perspektiva za čitavo ovo parče sveta zapravo predstavlja oruđe za njegovo držanje u evroatlantističkoj orbiti. Drugim rečima, propast EU perspektive značila bi i otvoreno priznanje da je Balkan otvoren za nepoželjne ruske i druge maligne uticaje, pa zato Evropska unija i mora da nastavi da se pravi da nas hoće u svojim redovima sve i ako joj ne pada na kraj pameti da nas ikada primi u svoje članstvo. Da li je taj proces sada udario u španski zid?
Pri čemu je, naravno, sasvim jasno da sve ovo Španija ne radi zato što je naročito privržena Kosovu i Metohiji kao srcu Srbije, već zbog sopstvenih problema sa katalonskim separatizmom, a javlja joj se ponovo i problem Baskije, čiji je premijer Inigo Urkulu ovih dana od evropskih ambasadora u Madridu zatražio da omoguće pravnu podlogu „kako bi Baskija i Katalonija mogle da organizuju referendume o svojoj budućnosti ako se na to odluče njihovi parlamenti“. Tako da je razložno očekivati da će, kako vreme bude odmicalo, španski stav u odnosu na Kosovo postajati sve tvrđi, uostalom, kao što je vidno očvrsnuo otkako je latentni katalonski problem počeo da postaje sve otvoreniji.

NOVI KRUG PRITISKA NA SRBIJU Čime god bilo motivisano, ovakvo špansko stanovište ne može a da ne obraduje sve kojima je na srcu srpsko stanovište da Kosovo i Metohija jesu srce Srbije. Nažalost, nije tako jednostavno, štaviše, naizgled paradoksalno – sve ovo i jeste teatar apsurda mnogo veći nego što se vidi na prvi pogled – ali špansko protivljenje nezavisnom Kosovu može da izazove neželjenu posledicu u vidu pojačanog pritiska na Srbiju da prihvati nezavisnost Kosova.
I sam španski ne-dokument koji izražava protivljenje proširenju EU na Kosovo, kako prenose „Novosti“, navodi i da je „neophodno napraviti razliku između procesa proširenja EU i procedura i strategija za Zapadni Balkan koje su deo zajedničke spoljne i bezbednosne politike i koja prati svoju logiku. Takođe“, pišu dalje „Novosti“, „Španija smatra da proširenje ne treba posmatrati kao direktno sredstvo za rešavanje političkih problema u regionu Zapadnog Balkana. ’Treba da se dogodi suprotno, neophodno je da se prethodno prevaziđu svi ovi sukobi kako bi se omogućio proces proširenja’, naveli su predstavnici Španije.“
Šta je ovime rečeno? Isto ono što je još pre šest godina poručio i Miroslav Lajčak. Da najpre Srbija mora da formalizuje svoje prihvatanje nezavisnosti Kosova, kako bi potom i čitava Evropska unija, poštujući ovakav srpski stav, Kosovo mogla da tretira kao nezavisnu državu. Ili, rečima španskog non-pejpera, najpre da se „prevaziđu svi ovi sukobi“, a onda nastavi proces proširenja.
U svetlu španskog stava, zapravo, situacija je krajnje jednostavna. Postoje, naime, samo tri mogućnosti: pritisak na Španiju da se predomisli, da se predomisle svi koji su priznali kosovsku nezavisnost, ili da se Srbija natera da se predomisli. Nema sumnje koja se karika u ovom lancu smatra najslabijom, pa otuda i bojazan da će pritisak na Srbiju u narednom periodu biti samo ojačan zbog španskog protivljenja nezavisnosti Kosova. Uostalom, i sami su Španci preporučili ovakav redosled poteza.
A da je zaista tako potvrdio je ove srede i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, izjavivši posle sastanka s predsednikom Evropskog parlamenta Antoniom Tajanijem da Evropska unija očekuje od Srbije pravno-obavezujući dokument s Prištinom posle koga bismo mogli da postanemo članica EU, što je potom potvrdio i Tajani. Tako da nam sada samo preostaje da vidimo kako će na ova očekivanja Evropske unije, da se sami odreknemo sebe u njenu korist, odgovoriti Vučić. A zatim i građani Srbije na referendumu koji je predsednik Srbije već neformalno najavio.