Učitavanje mogućeg smisla – UGLEDNA LIČNOST

Gostoprimljiv i izdašan, angažovani jurišnik, dao bi sve što mu se lepo zatraži, od Kosova do Republike Srpske, samo da se i on pita i da mu ustupci donesu porast važnosti, a, usput, i kakvu materijalnu vajdicu, na šta su sinovi naših nerazvijenih krajeva, ko manje ko više, uvek osetljivi

Veoma vidljiva, istaknuta ličnost naše javne scene. Angažovani jurišnik, mada je teško reći protiv čega, i za šta. Idejni začetnik političke stranke, ili pokreta čije su odlike uopšten program, i rešenost da se po svaku cenu održi u vetrovitom podneblju. Početni nastup je obećavao oživljavanje izvesnih društvenih i nacionalnih vrednosti, u maglovitom obliku, u duhu rehabilitovanja svega i svačega što je sistematski zapostavljeno, pa mu je jedan deo javnosti dao podršku, a potom se, bez vidnog razloga, talas razlio i vatra izdimila, da na poprištu ostane usamljeni vođa, koji predvodi samog sebe, sam sebi nadahnuće i vrhovni cilj.

Pojavio se u prestonici onako kako naši Rastinjaci u njoj obično iskrsavaju, sa željom da što pre uspe, nije važno u čemu. Kažu da se dvoumio između košarke, televizijskog novinarstva, šaha, književnosti i politike, što će reći u oblastima koje ne iziskuju određenu školsku spremu. Što se idejnih opredeljenja tiče, nije bio izbirljiv: uzimao je kako na šta naiđe, s leva i zdesna, sa Istoka i Zapada, od klasika i usputnih sagovornika – sve se za nj lako hvatalo, lepilo i otpadalo, ništa se trajno nije učvršćivalo. Tako je i pristalice dobijao i gubio, kako je kad i gde nastupao. Bez čvrste podloge, bez nepomične osovine, bez uporišta, a prijemčiv za svakovrsna strujanja, on i da je hteo drukčije nije mogao ni znao. Petljanac i prevrtljivac, divlje ambiciozan, karijeru je mogao graditi sa onim čime je raspolagao, čime ga je majka Priroda u trenutku sanjive zlovolje obdarila. Pravu odgovornost za njegov uspon snosi društvena sredina voljna da, makar i za časak, krene za njim, mada su, opet, i javno mnjenje i on, žrtve nastale konfuzije krajem prošlog veka, i klonuća što je zahvatilo naš životni prostor.

Bačen u bokserski ring u kome su se i sposobniji teško snalazili, morao je proći kroz niz glavolomnih preobražaja, svaki čas skačući sebi u usta, što je dobro podneo, pošto se čovek ne grozi sopstvenih gadosti, kao što se grozi tuđih, a narcisoidnim osobama ta vrsta gorkih poslastica i prija. Glavni cilj – biti i ostati na sceni prema datim okolnostima – nije gubio iz vida. Opozicionar ako se mora, sa vlašću ako se može, glasan kad se dohvati mikrofona, ćutljiv u koalicijama, nacionalista po inerciji, mondijalista po preovlađujućem duhu vremena, gostoljubiv, otvorena srca, spreman da svakog primi i ugosti, pa su mu dobrodošli postali i NATO, i Monsanto, i genetski modifikovana semena. Gostoprimljiv i izdašan, dao bi sve što mu se lepo zatraži, od Kosova do Republike Srpske, samo da se i on pita i da mu ustupci donesu porast važnosti, a, usput, i kakvu materijalnu vajdicu, na šta su sinovi naših nerazvijenih krajeva, ko manje ko više, uvek osetljivi.

Te, i tolike druge protivrečnosti, on nosi istovremeno ili naizmenično, a kako nijedno opredeljenje ne uzima odveć ozbiljno, s lakoćom ih miri, prima i odbacuje, ukršta i zamenjuje. Takva je opšta atmosfera, ni drugi ne pate od doslednosti, samo što se ne razgolićuju do te mere. A narod kao narod, niti u šta veruje, niti je s raskida da i ovo odgleda. Uostalom, publici nije mnogo trebalo da se opasulji, ali je samozvani spasilac u međuvremenu uknjižio lepo bogatstvo, stekao ime, postao faktor s kojim se računa; jedno vreme je čak sedeo na važnom mestu u nekom ministarstvu. I onda su ga počeli tiho potiskivati, unutrašnji saputnici kao i spoljašnji pokrovitelji, dok ga ne skrajnuše u zapećak, otkuda se i dalje, povremeno, oglašava. Nema bogzna šta da kaže, ali govori, a govor je, u politici, potvrda prisutnosti, ako ne i njen bitni sadržaj.

Rđavština, neizlečiva hulja, i uza sve to, naše gore list. Prepoznajemo njegovu poročnost, nosimo njene tragove u sebi; i kad je se grozimo, ona je crta zajedničke psihologije, izvire iz naših znanja i iskustava. Ovakvu mutivodu i mutikašu dala je klima u kojoj smo i sami odrastali, živeli sa njom, u godinama kad je mimikrija bila prvi uslov preživljavanja; pratili smo je kod naših bližnjih ćutke, razumevali smo je i kad je nismo upražnjavali. Tim su pečatom overeni geni obrazovani pod tuđinima i okupatorima. Zato je on naš bliži ili dalji srodnik, brat i polubrat. Jer ni u tome nismo izuzetni, u svetu ima većih pokvarenjaka od njega, ali racionalnije ustrojenih, što će reći suvih, hladnih, uspešnijih i opasnijih. Ovo je naš, iracionalni izdanak svetske gadosti, balkanska i slovenska varijanta, draga i ljudevna, milokrvna i slatkorečiva, topla, zamagljena i zagušljiva, puna zapuštene, i dalje žive ljudskosti. Obmanjivač i samoobmanjivač, lažovčina kome se omakne i poneka istinita reč, kukavica koja izigrava junaka. Pokrene li kakvu dobru zamisao, ona se ubrzo izopači i obesmisli. Istina beži od njega kao od kuge, prosto zato što on nije voljan da joj se posveti, da joj služi, nego je drži dok mu je od koristi, kao sluškinju. Uspevanje zarad uspevanja je, i inače, naopako usmerenje, jalov i protivprirodan trud, a rezultati odveć lični da bi bili društveno korisni. Tako se osvaja ugled bez sadržaja i slava bez časti.

Instiktivni kalkulant, čiji su računi sitni i dogledni, a dadu se, delimično, objasniti strahom od ko zna kakve spoljašnje sile koja ga je, možda, i ucenila. Rob-slobodnjak, koji je jučerašnju golu prinudu zamenio karijerističkom samoprinudom, obdaren ćiftinskim oprezom i mišjim mišljenjem, on je, u isto vereme, u jednom sloju bića, sklon živahnim ispadima, i ta prividna paradoksalnost nas zbunjuje.

Sitnosopstvenički dovitljiv, neustrašivi borac za VIP status, za čast i vlast, Zoon Politikon (u toj sintagmi naglasak je na imenici, ne na pridevu!), što će reći, animalno izoštrenog njuha, vešt u korišćenju retoričkih obrazaca epohe, njemu prelazak iz strasnog nacionalizma u voljno služenje okupatoru ne predstavlja problem, niti u tome vidi kakvu protivrečnost. Uostalom, kad se ponavlja na duže staze, i nedoslednost se preobraća u jednu vrstu doslednosti. Trgovački putnik svog ubogog ja, visinu glasa podešava prema slušnoj osetljivosti jakih i bogatih, te po onome što govori, i još više po onome što prećutkuje, otkriva ponor svoje zastrašenosti. Baštinik viševekovnog rajetinskog opreza, dobro je shvatio ko je trenutno gospodar sveta, pa se prema tome upravlja. Iz svog gorskog zavičaja on nije sišao u dolinu da bi ispravljao krive drine, nego da se, prema vladajućim merilima, održava. Da kojim slučajem borba za našu istinu i pravdu, ima podršku svetskih moćnika, on bi u toj borbi, svakako, igrao lepu ulogu. Pošto se veliki svet ne drži nikakvih pravnih, moralnih i religioznih normi, kako bi ih se on, dinaroid žedan uspeha, pridržavao? Za svaki slučaj, on pokornost jačima pokazuje u pobunjeničkom ključu, negodujući, pa dođe kao nekakva nonkonformistička podvrsta ulizištva, kao buntovni poslušnik.

Istinit onoliko koliko je lažan, istinit u lažljivosti, kriv utoliko što se jedino govorenjem može potvrđivati, spoj trgovačke snalažljivosti i seljačke lukavosti, torbar svoje tužne samoživosti, sve se više pokazuje kao tehnološki višak nezrelog i neizgrađenog političkog života. Ono što je u početku prolazilo kao niz dijalektičkih vratolomija, gledano naknadno, liči na pijačnu trgovinu. Odjeci folklornog vaspitanja i epske retorike čine ga bezopasnim i gotovo simpatičnim. Izvorni petljanac, ili, kako neko reče za jednog njegovog saputnika, polutan koji slabost karaktera nadoknađuje manjkom inteligencije, ili obrnuto, što izlazi na isto.