STRATEGIJA BESNOG PSA

Nova američka odbrambena strategija povećava opasnost od nuklearnog sukoba

Pentagon je objavio novu američku strategiju za koju prve procene ukazuju da je isuviše ofanzivna. Njene smernice neočekivano jasno definišu ono što smo svi znali – ko su pravi „neprijatelji“ Amerike, iako ih u samom tekstu zovu „suparnicima“. To su Rusija, Kina, Severna Koreja i Iran. Novu strategiju, s obzirom na njenu agresivnost, objavila je sasvim primerena ličnost, penzionisani general američke vojske i ministar odbrane Džejms Matis, koji je tokom svoje vojne karijere dobio nadimak „Besni Pas“.

REVIZIONISTIČKE SILE U novom dokumentu, životno važnom za mnoge države sveta, među kojima je i Srbija, Rusija i Kina označene su kao „revizionističke sile“ koje podrivaju međunarodni poredak. Naravno da je u pitanju zamena teza jer svi znamo ko u stvari konstantno i uporno narušava pomenuti poredak, ali moramo biti svesni da pod tim terminom Amerika podrazumeva narušavanje njihove vizije sveta koju su zamislili i projektovali prema svojim interesima.

Za Srbiju je posebno važna konstatacija u novoj strategiji, da Rusija zloupotrebljava pravo veta u Savetu bezbednosti UN kako bi promenila strukturu bezbednosti i ekonomije u Evropi i na Bliskom istoku. Iz toga se nazire glavni akter u novom američkom sučeljavanju, svakako će to biti Rusija, a jasno su definisani i regioni u kojima će se odigravati glavna i zabrinjavajuća zbivanja. Prilično je jasno da će se sučeljavanje prvenstveno realizovati metodama specijalnog rata i specijalnih dejstava, gde treba imati u vidu da ta vrsta rata kod velikih sila može podrazumevati i manje kontrolisane oružane sukobe, pa i lokalni rat. Nije isključeno da nova američka strategija predstavlja uvertiru za novi hladni rat, koji će oni relativno lako prihvatiti pod utiskom činjenice da su prethodni dobili i ostvarili ciljeve o kojima svojevremeno nisu mogli ni sanjati – razbili su Varšavski pakt kao suparnički vojni savez, i SSSR kao državu.

[restrict]

OPASNOST OD NUKLEARNOG RATA Rusija još nije odgovorila na novu američku strategiju, sem što je ruski predsednik Putin ukazao da je agresivna. Konkretan odgovor nije mogao stići u tako kratkom vremenu, ali ga sigurno treba očekivati. Svestan povećanog nuklearnog rizika, svet se pita da li će 2018. biti godina nuklearnog rata. Jer dok se na sva zvona potencira opasnost od nuklearnog potencijala Severne Koreje, glavna opasnost od sučeljavanja dve najveće nuklearne sile se zanemaruje.

Međusobne optužbe SAD i Rusije o drastičnom kršenju sporazuma o nuklearnim raketama malog i srednjeg dometa ostaju u senci ekscesa koji predstavljaju daleko manju nuklearnu opasnost. Oštra upozorenja ruskog predsednika na Zapadu se ignorišu i ne pridaje im se značaj koji zaslužuju. I za staru američku strategiju Putin je svojevremeno govorio da „dokazuje agresivne namere SAD. Raspoređivanje NATO snaga blizu ruskih granica je pretnja bezbednosti Rusije. Neko stvara iluziju da se nekažnjeno može napasti“. A nova strategija je agresivnija od stare.

Amerikanci su sve to ignorisali uz tvrdnju da u stvari Rusi krše sporazum jer već proizvode zabranjene rakete. I tako ukrug. Ništa ne pomaže, pa ni mehanizam međusobnih inspekcija ustanovljen još u vreme potpisivanja sporazuma, jer i jedna i druga strana znaju da se inspektori mogu prevariti. Interesantno je da se nedavno o tom pitanju novinarima obratio i papa Francisko na svojoj južnoameričkoj turneji, rekavši da se doista plaši nuklearnog rata i da se svet sada nalazi na samom rubu, a u njegovu obaveštenost ne treba sumnjati.

NARUŠENA RAVNOTEŽA STRAHA Još od Kubanske raketne krize 1962. svet živi u strahu od nuklearne kataklizme koju može pokrenuti ludački um ili obična greška i nesporazum. Sprečavanje mogućnosti da poremećeni um dođe u posed nuklearnog tastera sve vreme je unutrašnja stvar država koje poseduju nuklearni potencijal, na koju se ne može uticati spolja. Zato su aktivnosti bile usmerene na eliminaciju nesporazuma i grešaka koje bi proizvele masovna lansiranja raketa sa nuklearnom bojevom glavom. Jer incidenata je bilo na obe strane i oni samo pukim slučajem i prisebnošću pojedinaca nisu prerasli u kataklizmu. Na ljudsku prisebnost i razboritost ne može se računati ako nema dovoljno vremena za analizu i proveru sistema. Sem toga, i jedna i druga strana kod selekcije kadrova što treba da realizuju protivudar traže psihološki profil ličnosti koji ima petlju da lansira nuklearne rakete, a ne one koji će se uspaničiti ili dvoumiti.

Kompletna nuklearna strategija sučeljavanja velikih sila, ranije SAD i SSSR, a sada SAD i Rusije, svela se na puku mogućnost uzvratnog udara. Što znači da, ako jedna strana donese suludu odluku da lansira svoje nuklearne rakete, druga strana treba da ima dovoljno vremena da lansira svoje. To je proizvelo realan strah da u takvom sukobu nema pobednika, i svet je od uništenja čuvala poznata „ravnoteža straha“ na koju smo se silom prilika svi navikli. Poremećaj te ravnoteže, tako što jedna strana misli da može lansirati svoje rakete a da osujeti protivudar protivnika, najveća je zabluda i opasnost.

Brzo je uočeno da je vreme leta rakete do cilja presudno važno za eliminaciju mogućnosti uništenja greškom. Stoga interkontinentalne nuklearne rakete nisu najopasnije po opstanak čovečanstva, nego one kratkog i srednjeg dometa čiji se let u minutima meri na prstima jedne ruke, a to vreme nije dovoljno ni za šta drugo sem za pokretanje protivudara. Shvatilo se da je u interesu sopstvene bezbednosti potrebno protivniku ostaviti dovoljno vremena za obe aktivnosti – da ustanovi eventualne greške i da pokrene protivudar ako nije greška u pitanju. Samo interkontinentalne rakete to omogućavaju, pod uslovom da stvarno lete sa kontinenta na kontinent.

Užasavajuća činjenica da bi svet mogao biti uništen zbog tehničke ili ljudske greške izazvane nervozom i nedostatkom vremena naterala je suprotstavljene strane da sednu za pregovarački sto i da postignu sporazum poznat kao „dupla nula“. To je sporazum o uklanjanju svih raketa kratkog i srednjeg dometa iz Evrope koji su 1987. godine potpisali Mihail Gorbačov i Ronald Regan. Tada su Sovjeti uništili 977 raketa ovog tipa, a Amerikanci 807, što samo na prvi pogled izgleda korektno. Gorbačov je prevaren jer je naseo na prazna obećanja da se NATO neće širiti na istok, i što je pokazao nedopustivu popustljivost sa stanovišta bezbednosti SSSR, jer su iz sporazuma izuzete rakete koje poseduju Velika Britanija i Francuska. Ipak, uz sve nedostake koji su išli na štetu SSSR i kasnije Rusije, ovaj sporazum je omogućio funkcionisanje „ravnoteže straha“.

Postalo je jasno da je svaka ideja o uništenju protivničkog nuklearnog arsenala pre lansiranja, ili u vazduhu nakon lansiranja, obična iluzija i katastrofalna zabluda, bez obzira na dalji tehnološki razvoj. Jer koliko god moderna tehnologija omogućava uspešnije lociranje i presretanje, isto toliko omogućava nove sposobnosti izbegavanja presretanja i uništenja raketa. Već su u operativnoj upotrebi rakete koje „driblaju“ protivraketnu odbranu, a dovoljno je da samo deo njih dođe do cilja da bi proizveo opštu katastrofu. Tako neka nova tehnološka trka o pitanju efikasnosti raketa i protivraketne odbrane gubi smisao jer ne donosi prevlast nego samo veći rizik od uništenja.

ŠIRENJE NATO-a Pa ipak, svedoci smo neprekidnog nastojanja Zapada da, širenjem NATO-a na istok i razvojem efikasnijeg protivraketnog oružja, postigne presudnu prednost. Ignorišu obećanja data Gorbačovu i Borisu Jeljcinu i gomilaju vojne snage na granicama Rusije. Ruske obaveštajne službe odavno su otkrile da NATO baze u ruskom okruženju nisu samo „protivraketni štit“ i defanzivna postrojenja, kako ih na Zapadu predstavljaju, jer se za 15 minuta mogu osposobiti za lansiranje ofanzivnih nuklearnih raketa malog i srednjeg dometa koje su sporazumom zabranjene.

Kod Rusa se javila opravdana sumnja da nova postrojenja u Rumuniji i Poljskoj nisu slučajno prilagođena i za ofanzivna lansiranja, i da SAD tajno proizvode  zabranjene rakete. Da li je to moglo izazvati rusku reakciju da i oni prekrše sporazum? Sasvim moguće, jer Vladimir Putin nije toliko naivan kao njegovi prethodnici. Tako su počele međusobne optužbe o kršenju sporazuma iz 1987. godine, gde sada figuriraju samo dve mogućnosti – da se otvori nova nekontrolisana i još opasnija trka u nuklearnom naoružanju ili novi dijalog i sporazum koji bi eliminisao sporna NATO postrojenja i sporne rakete.

Nije teško proceniti na čijoj strani je odgovornost jer je očito ko pokušava da nuklearni arsenal privuče na granice protivnika, čime remeti „ravnotežu straha“. Takvim suludim postupcima nuklearnim silama ponovo ponestaje vremena za razjašnjavanje eventualnih nesporazuma i grešaka, i ponovo smo u situaciji da je pokretanje protivudara jedini mogući odgovor, pa makar se radilo o grešci. Time opasnost od nuklearnog uništenja postaje još veća nego za vreme Kubanske raketne krize, jer je nuklearni potencijal danas daleko razorniji.

AMERIČKI „HIBRIDNI RAT“ Postavlja se ozbiljno pitanje, da li je neko na Zapadu poludeo i da li stvarno sprema nuklearni udar na Rusiju ako bi nekim čudom uspeli da neutrališu njihov protivudar? Naravno da ne, i da globalna NATO strategija ima svoju logiku, ma koliko nama suludo izgledala. Nije u pitanju ideja da se vodi nuklearni rat kao sredstvo za ostvarenje najviših ciljeva Zapada nego specijalni rat što realnijim pretnjama nuklearnim potencijalom. Traži se takva vrsta pretnje na koju Rusija neće imati odgovor, na osnovu čega bi pristala na značajna popuštanja. Čak ni konvencionalni rat protiv Rusije nije realna opcija zbog jasne i objavljene ruske koncepcije da će u svrhu odbrane Rusije upotrebiti nuklearno oružje. Tako bi i konvencionalni rat protiv Rusije bila uvertira u nuklearni.

Znači, „hibridni rat“ ostaje jedina nekataklizmična opcija Zapada za postizanje strateških ciljeva, uprkos sve većoj opasnosti da do nuklearnog sukoba dođe greškom. Odbacuje se opuštenost i relaksacija koju je omogućio sporazum iz 1987. godine računajući da su tehnološke mogućnosti napredovale i da se greške i nesporazumi neće dogoditi. Tačno je da su te mogućnosti veće, ali osloniti se samo na tehnologiju je vrlo pogrešna odluka.

Pod utiskom strateške nuklearne prevare i obmane kojom je Zapad uspeo da slomi SSSR i dobije Hladni rat, sada nešto slično pukušavaju kako bi porazili Rusiju. Prelomna stvar u hladnoratovskom prepucavanju bila je najava američkog strateškog projekta Ronalda Regana „Rat zvezda“, kojim je trebalo da se deo nuklearnog arsenala SAD podigne u svemir. To je zahtevalo hitnu reakciju SSSR i nova ekonomska iscrpljivanja za koja više nije bilo prostora, i došlo je do raspada te moćne države. Pre toga raspao se i Varšavski ugovor kao jedina sila koja je mogla obuzdati ofanzivne namere NATO-a. Danas se zna da je to bila velika i uspešna prevara realizovana metodama specijalnog rata, jer ni SAD nisu imale tehnološke mogućnosti da realizuju najavljeni projekat.

Sada se čini da je obrazac specijalnog rata manipulacijom izmišljenih mogućnosti korišćenja nuklearnog oružja, kojim je razbijen SSSR, poslužio kao etalon za aktuelni strateški plan prema Rusiji. Sada je cilj da se i Rusija dovede u zabludu lažnim mogućnostima koje prikazuju „protivraketni štit“ i „tajne“ nuklearne rakete SAD. Da se i sada isprovociraju veliki i skupi ruski tehnološki zahvati koji bi uništili njihovu ekonomiju, gde očekuju da će uz dodatnu destrukciju ekonomskim sankcijama Rusija upasti u slične probleme koji su rasturili SSSR.

Preuveličavanjem opasnosti od nuklearnog potencijala Severne Koreje, koji je smešno mali i tehnološki inferioran u odnosu na arsenale velikih sila, SAD maskiraju sopstvenu preterano ofanzivnu strategiju. Da bi sve bilo uverljivije, izmišljaju i neke nove nuklearne opasnosti. Sada su usredsređeni na Iran i prete da će jednostrano raskinuti nuklearni sporazum iako iza njega svojim potpisima stoje i Kina, Rusija, Velika Britanija, Francuska i Nemačka. Americi odgovara da se sporazum sa Iranom raskine jer su, svojevremeno, kompletan „protivraketni štit“ na ruskim granicama pravdali zaštitom od iranskih raketa i drsko tvrdili da to s Rusijom nema nikakve veze.

Ulazimo u složenu fazu sučeljavanja velikih sila, gde SAD svoj nuklearni potencijal tretiraju kao osnovni argument u vođenju spoljne politike. U isto vreme Rusija se oseća ugroženom i napadnutom i na svaki potez Zapada odgovara konkretnim kontramerama, što naravno neminovno vodi daljim rizicima od nuklearnog sukoba. Americi nikada nije bilo teže da osmisli novu strategiju, zbog sve većih razmimoilaženja i sukobljavanja sa Turskom koja prete da u Siriji prerastu u vojne sukobe. Praviti strategiju kada vam najpouzdaniji saveznik postaje ljuti protivnik koji time remeti geostratešku ravnotežu sigurno nije lako, i zato ima konfuzije u novom američkom dokumentu. Problem je u tome što svaki gubitak konvencionalne snage velike sile žele da nadoknade postizanjem nekakve nuklearne prednosti, a to je zabluda koja ugrožava čovečanstvo i koja će morati hitno da se otkloni nekim novim sporazumom.               

[/restrict]