SAMO RANJENA ŠKOLJKA RAĐA BISER

Prilog za biografiju Marine Abramović

Za razliku od mnogih mojih sugrađana, čak i umetnika, ja uvažavam lik i delo Marine Abramović. Mnogi od njih ne priznaju bodi-art kao umetnost. Istine radi, teško se danas može reći da je M. A. jedna od najvećih savremenih srpskih umetnika. Kao što se teško može reći da je Srbija zapostavila Marinu Abramović, da joj nije pružila šansu i podršku

Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, u novogodišnjem intervjuu listu „Politika“, najavljujući bolji odnos države prema kulturi, objavila je da će čuvena Marina Abramović konačno 2019. godine, na kraju svoje evropske turneje, organizovati veliku retrospektivnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Posle seansi širom zemljinog šara, poznata umetnica, „baka performansa“, vratiće se u svoj rodni grad, posle više od četrdeset godina, kako bi predstavila prvu retrospektivnu izložbu.

Kako saznajemo iz tog intervjua, to je državni projekat, već dogovoren, a kojim će se obezbediti: „Nadam se, veliko pomirenje i građenje mosta između Srbije i Marine Abramović, jedne od naših najvećih savremenih umetnika, ako ne i najveće. Srbija je nju nepravedno zapostavila i nismo joj pružili dovoljno podrške…“, naglasila je Ana Brnabić.

Za razliku od mnogih mojih sugrađana, čak i umetnika, ja uvažavam lik i delo Marine Abramović. Mnogi od njih ne priznaju bodi-art kao umetnost. Istine radi, teško se danas može reći da je M. A. jedna od najvećih savremenih srpskih umetnika. Kao što se teško može reći da je Srbija zapostavila Marinu Abramović, da joj nije pružila šansu i podršku. Za ljubav, kao i za mržnju, potrebno je dvoje. Ekscentrična umetnica, heroina narcističke kulture, nije bila nimalo nežna prema Srbiji o kojoj je u javnosti često govorila sa potcenjivanjem. Čas joj je „stalo do Srbije…“, a čas „neće da kroči na srpsku zemlju…“. Može joj se.!!! Ipak moram da kažem da je Marina Abramović danas, sasvim sigurno, jedna od najmarkantnijih žena na svetskoj umetničkoj sceni.

I prilikom površnog prelistavanja intervjua Marine Abramović i tekstova o njoj koje sam objavila u knjizi „Marina Abramović – heroina narcističke kulture“ („Plavi jahač“, 2011) upadljivo je njeno stalno kukumavčenje na njen status u Srbiji. Ali treba reći javnosti, koliko je meni poznato, da su mnoge kulturne institucije, proteklih deset godina, pozivale M. A. da dođe u Srbiju. Ne tako davno, kada je Nebojša Bradić bio ministar kulture Srbije, nudio je Marini Abramović da predstavlja Srbiju na Venecijanskom bijenalu 2011. godine. Najpre je prihvatila, a zatim je odbila ponudu. U to vreme ona je očijukala sa Crnogorcima, jer su joj obećali akademiju, MACO centar na Cetinju, od koga nije bilo ništa. Te godine ona je predstavljala Crnu Goru na Bijenalu u Veneciji. Kako nezvanično saznajem, za taj angažman dobila je pedeset hiljada evra. U svim tekstovima od 2012. godine, širom sveta, govorilo se o njoj kao o crnogorskoj umetnici, rođenoj u Beogradu. Iste godine došla je u Beograd i primila Nagradu „Braća Karić“.

Beogradski nedeljnik „Vreme“ objavio je 30. novembra 2006. godine intervju u kome Marina Abramović između ostalog kaže: „Moj utisak je da svi koji su uspeli, morali su da odu iz ove sredine, jer nisu dobili podršku koja im je bila potrebna. A najveća tragedija je da ima toliko talentovanih ljudi koji ne mogu da se razviju. Što se tiče mog dela, mogu samo da kažem da ne postoji nijedna publikacija na našem jeziku koja govori o mom tridesetpetogodišnjem opusu. Niko se nije potrudio da prevede neku od mojih knjiga i objavi je na srpskom jeziku. Ja sada imam šezdeset godina i nikada nisam imala retrospektivu u mojoj zemlji…“

Posle više od četrdeset godina umetničkog rada poznate umetnice prvi put sam u Srbiji i regionu objavila dve knjige o Marini Abramović. Želela sam kulturnoj javnosti da približim, iz raznih uglova, fenomen umetnosti performansa. Za taj angažman Marina Abramović nikada mi nije rekla – hvala!? Naprotiv, obmanula me je, nije došla na promociju njene biografije u Beograd, kako mi je obećala!!! Biografije koju je napisao njen nekadašnji asistent Džejms Vestkot, „Kad Marina Abramović umre“ („Plavi jahač“, 2013), u izvanrednom prevodu Vesne i Draška Roganovića. Uglednoj izdavačkoj kući „MIT pres“ iz Njujorka i autoru Veskotu platila sam 1.000 evra na ime autorskih prava za tu sjajnu knjigu. Godinu dana kasnije Marina mi je poslala račun na 3.500 evra, na ime saglasnosti za njene fotografije u knjizi.

Posle trideset godina izdavačkog posla veoma sam ponosna na ovaj poduhvat, koji je za mene bio preskup i koji me je uvalio u velike neprijatnosti i dugove… Taj projekat je podržalo Ministarstvo kulture Srbije, Narodna biblioteka Srbije, „M magazin“, Vlada Vojvodine, Ambasada Holandije, „Parobrod.“ Organizovala sam najmanje pet prezentacija knjige, sa najeminentnijim stručnjacima iz sveta umetnosti od profesora Ješe Denegrija do Miška Šuvakovića… U trideset godina izdavačkog posla ovo je za mene bio najteži i najskuplji projekat i nikada ga više ne bih ponovila. Iz te velike avanture naučila sam da mnogi umetnici svoju najbolju energiju daruju samo umetnosti, a kao ljudi koji hodaju zemljom najčešće ruše mitove o sebi…

Marina Abramović, koja, kako sam pomenula, nije došla na promociju Vestkotove knjige, dovela me je u veoma neugodnu situaciju pred sponzorima ovog projekta. „Parobrod“, koji je bio jedan od sponzora, i Opština Stari grad tužili su me sudu. Oktobra 2017. godine blokirali su mi račun na milion i sedamsto hiljada dinara!?! Na osnovu odluke Privrednog suda, koji me nije ni saslušao!? Uništili su mi izdavačku kuću! Uništili su mi egzistenciju! Nemam tatu u Americi, muža tajkuna… Sve što imam i što sam stvorila, stvorila sam sopstvenim rukama… Sa minimalnom penzijom ne mogu da preživim… I umesto da posle trideset godina rada u izdavaštvu (posle Slobodana Mašića bila sam prvi privatni izdavač u Jugoslaviji i prva žena izdavač u Srbiji, osnovala sam prvu izdavačku kuću „Plavi jahač“, koja je objavljivala ženski rukopis sa svih meridijana sveta, jedinu takvu kuću u regionu) dobijem neku pohvalu, nagradu, orden, nacionalnu penziju – mene su ubili u mraku!!! To vam je sudbina žena u Srbiji i na Balkanu. Književnoj javnosti je poznato da sam za trideset godina objavila više od 200 naslova, u milion primeraka knjiga!!!! To je moj skromni doprinos pismenosti i prosvećenosti Beograda i Srbije.

Tražila sam prijem kod predsednika Opštine Stari grad Marka Bastaća. Nije me primio… Javila mi se Mila Popović, predsednica Skupštine opštine… Otišla sam na razgovor. Rekla sam joj da smo mala, siromašna, neprofitna organizacija, posvećena ženama… Imala sam dobru nameru, nisam ja tražila „Parobrod“, nego su oni mene jurili po gradu i molili da se priključe tom projektu. Bila sam mnogo naivna, neoprostivo za moje godine i moje iskustvo. Pristala sam da u ugovor uđe rečenica da će M. A. doći na promociju biografije Džejmsa Vestkota i priložila mejl koji mi je poslala. Moj jedini greh je, rekla sam gospođi Popović, što sam verovala Marini Abramović, koja nije održala reč! Učinite nešto…

U sekundi mi je bilo jasno da govorim u vetar… Ja sam niko i ništa! U ovom gradu, u ovoj opštini, gde živim i radim više od pedeset godina. Rešili su da me ubiju u mraku! Izlazeći iz njene kancelarije, bila sam tužna. Mislila sam, to je sudbina žena u Srbiji i na Balkanu. Tog trenutka spasavala me je misao – da samo ranjena školjka rađa biser…

 

(Potpisnik je izdavač i pisac iz Beograda)