Đavo i njegovi pomoćnici

Silni su na sve spremni dok ne ojačaju. Kad ojačaju, onda na Boga ne misle. Kad njihova sila prođe, krenu sa kuknjavom, kako su bili dobri, ali su neki zli volšebnici njihove namere u prah pretvorili

Nema razloga da zaboravimo. NATO  je zločinac. Mi Srbi smo ga na svojoj koži osetili. Vreme prolazi, rane se ne zaceljuju. Posledice njihovih genocidnih zločina su svuda oko nas. Mi Srbi smo žrtve. Ko drugačije kaže – laže!

 

BOŽIĆ U OKUPIRANOJ SRBIJI Gospodu hvala što Božić dočekasmo u miru. Dan kada bi svi pravoslavni valjalo da se raduju, nekima su lične neprilike ili sećanja na ružne događaje iz prošlosti pomutile. Takav je ovozemaljski život. Na nama je da živimo, da se rađamo, kako nam u božićnoj besedi reče patrijarh srpski. Svaki novorođeni život je radost za majku i oca, ali i pobeda nad onima koji bi hteli da Srbi biološki nestanu ili da se, bar za početak, imena, vere i pisma odreknu. Večni, ali, Bogu hvala, neostvarljiv san Vatikana i umnožene rimske kurije kojoj nije dovoljan jedan poglavar, te ih mora imati dvojicu. Kako su počeli, napraviće predsedništvo od stotinu papa, ali jedan je Gospod, jedan je Sveti duh i jedan Hristos Spasitelj.

Pre stotinu godina, 7. januara 1918. godine, u Beogradu koji je tad bio pod okupacijom slavljen je Božić. O tome je ostavila zabelešku dr Slavka Mihajlović u svom dnevniku naslovljenom Oblaci nad gradom. Citiraću njen zapis u celini.

„U poslednje vreme okupatori su postali mnogo popustljiviji u odnosu na naše narodne običaje. Tako su dozvolili da se na Božić obave narodne i verske svečanosti po školama, dečijim zabavištima, u Domu staraca i siročadi, kao i u sirotinjskom domu u Topčideru. Deca su pevala božićne pesme, izvedeni su dečiji koncerti sa prigodnim deklamacijama. Prisutnima su navirale suze, jer su to bile prve proslave od kada je Srbija okupirana. Ove godine prvi put je dozvoljeno da se u svim pravoslavnim crkvama održe na Božić svečana bogosluženja uz pratnju pevačkih društava.“

Tako je sa silnicima. Kad osete da njihova sila prolazi, rđe žele da se pokažu kao dobronamerni ljudi. „Vuk dlaku menja, ali ćud nikad“ – zapisali su naši mudri preci. U nasleđe ostavili. Da znamo s kim imamo posla.

Dvadesetak godina kasnije isti su 1941. godine zločine ponovili. Što nisu pobili Srba u Prvom, učinili su u Drugom svetskom ratu. Komunisti koji su došli kao oslobodioci, prve godine svoje vlasti su javno slavili pravoslavni Božić. Badnjak u Skupštinu unosili. Zatim su veru odstranili iz javnog života. Silni su na sve spremni dok ne ojačaju. Kad ojačaju, onda na Boga ne misle. Kad njihova sila prođe, krenu sa kuknjavom, kako su bili dobri, ali su neki zli volšebnici njihove namere u prah pretvorili. Da se pokaju za grehe ni danas im nije na pameti.

 

ARHETIP SVIH NEPRIJATELJA Posle Drugog svetskog rata CIA je mehanizam propagandnog rata protiv komunizma, pre svega sovjetskog, objasnila: „Način da se obavi dobar propagandni rad jeste u tome da se nikako ne vidi da se on uopšte i obavlja“ (Fransis Saunders: Hladni rat u kulturi, str. 17, Dosije studio, Beograd, 2013).

Danas se mnogo toga promenilo. Amerikanci se valjaju u sopstvenim problemima za koje su ranije verovali da mogu postojati samo kod drugih. NATO pokušava sebe da sačuva, a zato mu je potreban neprijatelj. Stvarni ili izmišljeni. Nevažno. Ko je završio etnologiju zna da je arhetip svih izmišljenih neprijatelja đavo sa pomoćnicima. Ima ga kod svih naroda sveta. Služi da plaši decu i odrasle. Oproban način da ljudska zajednica počev od najmanje, do najveće – funkcioniše. Arhetip se ne menja, jer je potrebno dugo vremena da bi se novi neprijatelj stvorio. Zato su se Amerikanci ponovo vratili neprijatelju koga su pre stotinu godina izmislili, a možda i sami stvorili. Umesto ruskog komunizma sad su u pitanju „ruski hakeri“ i lično Vladimir Vladimirovič Putin. On, po mišljenju sukobljenih strana u Americi, vlada Amerikom, bira predsednike, vodi televizijske emisije, raznim virusima zbunjuje korisnike interneta, namešta izbore, a sad je, kao u bajci Vuk i tri praseta – kad vuk dune vatru i vetar sune, počeo da duva ciklone, ledi Kaliforniju i Floridu. Deluje smešno, ali mnogi Amerikanci veruju da su u zimske nepogode umešani ruski prsti.

U Srbiji napadoše mitropolita Amfilohija što je Apel za čuvanje Kosova i Metohije potpisao. Potpisali su ga i drugi, ali je on glavni krivac. Sa apelom ili bez njega Kosovo i Metohija su Srbija. Naša braća i sestre koji na Kosovu i Metohiji žive su istinski junaci našeg doba. Oko toga nema rasprave.

Napadoše i vladiku Vasilija Kačavendu. Zamislite, vladika služio Svetu liturgiju na Božić u svom manastiru!? Svešteno lice služi liturgiju o praznicima. Nezamisliv zločin! Američki i NATO stipendisti dobili su nalog da napadnu srpske vladike koje im nisu po volji. Moraju se novci opravdati.

Srećna vam Srpska nova godina.