U ime Oca, i Sina, i pranja novca

VATIKANSKO BANKARSTVO

Malo ko zna da na jugu Evrope postoji banka koja ne podleže nijednom običnom zakonu o finansijama, već ima sopstvena pravila i tradiciju. Zaposlene u banci ne mogu da ispituju organi bezbednosti, niti inspekcije, čak ni poreske službe. Ime joj je Vatikanska banka

Vatikanska banka je institucija koja vanredno godi svima koji se „kupaju u milionima“ i koji ne žele da državi plate ni evro poreza. Za neke ljude ova banka radi po principu „Sezame, otvori se!“, a ko u njoj dobije kredit, taj podatak se čuva kao najstroža vojna tajna. Ne mogu se dobiti podaci o njenim klijentima, ni o njihovom novcu, a do današnjih dana Vatikanska banka unutar glavne centrale ne koristi kompjutere za svoj rad, sve se radi „ručno“, kao pre više vekova, tako da nije podložna hakerskim napadima. Vlasnik banke je papa, što znači da je ona istovremeno i privatna i „sveta“, iako njeni poslovi liče na sve samo ne na sveta dela.
[restrict]

Da podsetimo da je tokom srednjeg veka Vatikan bio najbogatija institucija, što je uvećavalo ogromni autoritet pape. Reformacija je udarila po imidžu Vatikana, pa je papa postao dostupan samo izabranom krugu ljudi. U XIX veku papa Lav XIII napisao je na ulazu iznad vrata tajnog arhiva: „Ako ovde ulaziš bez specijalne dozvole svetog oca, podležeš anatemi“. Upravo ovaj „tajni arhiv“ 1942. godine postaje banka, premda specifična. Zvanični naziv Vatikanske banke je Institut religioznih poslova (Istituto per le Opere di Religione – IOR), a glavni cilj joj je bio upravljanje finansijama različitih religioznih organizacija Rimokatoličke crkve iz celog sveta. Investicije, štednja, krediti, sve je to prijatno verujućoj duši, uz poštovanje pravnih normi. No, prema nedavnom istraživanju lista London telegraf, ispostavilo se da nije baš sve tako. Naime, Vatikanska banka je krila novac od oporezivanja (poreska oaza). Ovakva njena praksa dala je šansu italijanskoj mafiji. Roberto Kalvi i Pol Marčinkus (bivši rukovodioci Vatikanske banke) počeli su da u njoj „peru novac“: bankar je davao kredite „na papiru“, a biskup ih je overavao ličnim pečatom pape. Zbog toga se postavlja pitanje da li je papa znao za ovo?

SLUČAJ KALVI Osnaženi uspehom, ljudi iz Vatikanske banke su rešili da izađu na međunarodnu arenu, pa su pokrenuli Banco Ambrosiano Holding, „ćerku banku“ preko koje su otvorili kompanije i organizacije u različitim delovima sveta. Biskup je već bio član saveta direktora registrovanog na Bahamima – Ambrosiano Overseas. Većina ovih firmi bila je fiktivna, što je 1978. zainteresovalo i Centralnu banku Italije. Posle istrage objavljeno je da će Banco Ambrosiano propasti, a to je izazvalo paniku među njenim klijentima. Godine 1981. Kalvija su uhapsili u kancelariji P-2 (Propaganda Due, tajna masonska loža povezanom sa italijanskom mafijom), ali je uspeo da se oslobodi i ode u London, gde je potom pronađen mrtav. Biskup Pol Marčinkus, inače direktor Vatikanske banke, bio je prvoosumnjičeni za ubistvo Kalvija. Da skandal bude veći, sve se nadovezalo na smrt novoizabranog pape Jovana Pavla I, koji je iznenada umro 1978, samo 33 dana posle rukopoloženja, a po hodnicima apostolskog dvora šaputalo se da je to delo „moćnih čuvara vatikanskih finansija“.

„Vaša svetosti, upravo sam preuzeo na sebe teško breme promašaja i grešaka koje su napravili bivši i sadašnji rukovodioci…“, ovako je počinjalo pismo koje se nalazilo u sobi Roberta Kalvija, predsednika Banco Ambrosiano, dok mu je telo pronađeno ispod londonskog mosta, gde se obesio 17. juna 1982. Za njegovu smrt londonska policija optužuje tzv. crne monahe. Kalvi je u Vatikanu imao otvorena sva vrata i zbog toga je bio prozvan „bankar Gospoda Boga“. Marčinkus smatra da je upravo u Vatikanu našao nekoga s kim je zaključio posao koji mu je došao glave.

Od Banco Ambrosiano klijenti su tražili odštetu od pola milijarde dolara, iako su uložili samo 240 miliona. Banka je uspela da opstane jer nije potpadala pod nadležnost Italije (niti bilo čiju drugo). Marčinkus je rukovodio Vatikanskom bankom do 1986. i do tog vremena uspeo je da privuče najveći ulog ikada donesen, a čije povlačenje je moglo da dovede „do kraha finansijske institucije Vatikana“. Ulagač je bila poznata mati Tereza. Po mišljenju Đanluiđija Nucija, italijanskog novinara koji kao niko drugi poznaje vatikansku „kuhinju“ iznutra, majka Tereza je u banku „ušla na pomoćni ulaz“ i srela se direktno sa Marčinkusom. Smatra se da je baš zbog bliskih odnosa s monahinjom Marčinkus uspeo da „obradi“ grupu uticajnih kardinala da ne dozvole reformu finansijskih struktura Vatikana.

PARE NE SMRDE Iako se pričalo da bi trebalo zatvoriti Vatikansku banku zbog pomenutih događaja, pobedilo je mišljenje koje se oslanjalo na staru latinsku poslovicu „pare ne smrde“.

Novi skandali koji su počeli 2010. opet su doveli Vatikansku banku na naslovne strane svetskih novina. Naime, šef banke Etore Tedeski je uhapšen po optužnici „za pranje novca“. Zbog toga je papa Francisko 2013. godine preduzeo revolucionarnu meru, prvi put u istoriji Vatikana je uspostavio spoljašnju kontrolu ove banke, kako bi popravio imidž Rimokatoličke crkve i Svete stolice. Ali posle toga štediše su počele da povlače novac, pa je septembra 2017. grupa uglednih rimokatoličkih teologa i sveštenika predložila da se zbog reformi banke, kao i drugih reformi, papa Francisko smeni. Dokument sa zahtevom za smenu pape potpisao je i Tedeski. U hodnicima Vatikana kardinali govore da papa nije shvatio suštinu: novac Vatikanske banke voli tišinu i nikome nije dozvoljeno da je narušava, čak ni zameniku Boga na Zemlji.

U ovoj banci su računi bezbroj biskupija, crkvenih saveta, crkvenih redova, manastira i crkava, fondova, ali i italijanske mafije i korumpiranih političara iz rimokatoličkih zemalja, najviše Nemačke. Iako je u novembru 2009. godine Vatikan potpisao ugovor sa Evropskom unijom o pitanju „pranja novca“, on nije uplašio vlasnike sumnjivog kapitala u Vatikanskoj banci, jer se radilo samo o kozmetičko-propagandnim merama koje je trebalo da smire one koji su ukazivali da delatnost Vatikanske banke nema dodirnih tačka sa hrišćanskim moralom. Kritičari rada ove banke ističu da bi crkvenim kanonima institucija morala da bira klijente, koji treba da budu i verujući ljudi, pobožni i moralni, te da slede uputstva pape i Crkve, kako bi na nebesima stekli večno blaženstvo. Ali praksa je sasvim suprotna. Banka Vatikana se ponaša kao „međunarodni oligarh“, o čemu opširnim tekstom izveštava portal iov75.livejournal.com.

„Ogroman novac. Kod nas novac čuvaju najuticajniji ljudi. Apsolutna anonimnost“, slogani su kojim bi Vatikanska banka mogla da se reklamira. A kako kaže discred.ru Antona Skripunova, „novac voli tišinu. Veliki novac voli mrtvu tišinu“. Zato Vatikanska banka i jeste jedna od najzatvorenijih svetskih finansijskih struktura.

Prema zvaničnim podacima ona raspolaže sa 3,3 milijarde evra (nezvanično – sa čak šest), što je trećina nekadašnjeg bogatstva ove viševekovne finansijske organizacije. Podaci o novcu prvi put su objavljeni 2014, kada je postalo jasno da je banka za samo 12 meseci uvećala profit 26 puta. Banka Vatikana se oslanja na novac 1,5 milijarde rimokatolika u svetu, zatim investicija banke Rotšilda, Britanije i SAD. Pored toga, novac Vatikana je uložen u mnoštvo transnacionalnih korporacija poput Šela i Dženeral elektrika, čija se godišnja dobit meri milijardama dolara. Koliko od tih zarada odlazi Vatikanskoj banci je tajna. Naravno, teško je reći koliko je bilo novca na računima tokom „tajnog perioda“, o kojem se počelo govoriti tek posle senzacionalnih izjava Đanluiđija Nucija.

„U Vatikanu postoji grupa ljudi koja ometa reforme pape Franciska, kao što je bilo i u vreme Benedikta XVI. Ovom grupom ranije je rukovodio biskup Pol Marčinkus“, tvrdi Nucija. Američkog biskupa Pola Marčinkusa smatraju jednim od najmoćnijih rimokatoličkih biskupa tokom prošlog i početkom ovog veka, jer iako je umro 2006. godine, njegovo delo, kako tvrde u Italiji, živi i danas.   
[/restrict]