REKVIJEM ZA SRPSKI FILM?

Nacionalna kinematografija u 2017. godini

I godina za nama, kao i brojne prethodne, neće istoriji srpske kinematografije ostaviti mnogo toga što bi vredelo pamtiti. Protekla je u nesistemskom radu, jadnoj produkcijskoj podršci, slaboj logistici i generalno prepuštanju sudbine naše kinematografije entuzijazmu i snalažljivosti pojedinaca

Dvostruko je žalosno što poslednjih godina srpsku kinematografsku godinu obeležavaju smrti legendi iz tog posla, a ne nova dela njihovih naslednika koja bi vredelo pamtiti. Dvostruko jer je, naravno, žalosan sam gubitak takvih imena kao što su prošle godine bili Velimir Bata Živojinović ili Dragan Nikolić, a ove koja je upravo minula Ljubiše Samardžića. Ali osim te žalosti postoji i ona s kojom se ponovo suočavaju ljubitelji filma, a odnosi se na kvalitet, pa čak i kvantitet ponude ovdašnje kinematografije. Čak i ako uzmemo u obzir takozvane manjinske koprodukcije u kojima je srpski film delimično prisutan u saradnji sa uglavnom komšijskim produkcijama, ovogodišnja ponuda je bila razočaravajuće mršava. U svakom smislu za zaborav. Taj se zaborav uostalom i desio jer naših filmova skoro da i nema na top-listama gledanosti ili bilo kakvog godišnjeg vrednovanja kada je reč o ovdašnjoj bioskopskoj ponudi. Televizija je ponovo malo popravila ovaj utisak (trend produkcijske i kreativne superiornosti televizije u odnosu na filmski rad se inače primećuje i širom sveta) zahvaljujući komercijalnim serijama „Senke nad Balkanom“ i upravo pridošlom nastavku prošlogodišnje hit serije „Ubice mog oca“ koja je ušla u svoju drugu sezonu.

[restrict]

Produkcija se svela na jedno slovo I dok neki naslednici pomenutih legendi koje su nas napustile dokazuju da je danas moguće biti zvezda i uz pomoć krajnjeg primitivizma, prostakluka i njima uslovljenog lošeg rada, odnosno otaljavanja posla, pa i nerada, publika se radije vraća reprizama u kojima se pojavljuju davno ili skoro preminule zvezde pokazujući da i pored svog toksičnog delovanja aktuelnih „velikih imena“, najpre na takozvanim društvenim mrežama, nisu zaboravili šta se zaista mora podrazumevati i poštovati kada je reč o istinskim vrednostima umetnika i čoveka. Sumiranje ovogodišnje filmske produkcije je otuda i teško i veoma lagano. Teško jer je osrednjost obesmislila bilo kakav vrednosni izbor, a lagano jer se priča svela na jedno slovo. To je film „Rekvijem za gospođu J.“ Bojana Vuletića koji je, iako je bio pred publikom pre bezmalo godinu dana, ostao upamćen sve do danas i pominje se kao kvalitetni beleg čitave sezone. Ovaj teški crnohumorni komentar na račun srpske svakodnevice „običnog čoveka“ u kome je humor skoro odstranjen, a crnilo prilično potencirano, bavi se krajem potrošene i razočarane sredovečne žene koja se s pravom osetila kao višak u sopstvenoj porodici i društvu uopšte. Odlučuje da se ubije, ali je u tome sasvim nenadano i nehotično sprečava rigidnost i apsurdnost birokratije. Realistična slika našeg društva u kojoj je socijalno-politički komentar skoro dokumentaristički prisutan u prvom planu, otuda provokativan i surov, potresan svakako. Naša Akademija za filmsku umetnost i nauku je pokušala da jedini pažnje vredan film iz ovogodišnje srpske ponude ubaci u trku za nominacije za predstojeću dodelu Oskara u kategoriji najbolji strani film. Izabran od nas da pojuri ovu nominaciju u rekordnoj konkurenciji od više od devedeset filmova „Rekvijem za gospođu J.“ na kraju ipak nije uspeo da se izbori za kandidaturu za ovo priznanje.

Ko zna, s obzirom na trenutne trendove i društvene „vrednosti“ koje su nametnute kao takve, u zapadnom svetu možda bi nešto bolje prošao „Afterparti“ Luke Bursaća koji se u prvoj ravni (mnogi će reći i jedinoj) bavi Beogradom iz ugla njegove reputacije da je grad za noćne zabave, zapravo da je jedan od ključnih evropskih centara takozvanog „klabinga“ . Ovaj je film neko vreme važio za jedini koji bi mogao da se nametne „Rekvijemu za gospođu J.“  kao neka vrsta rivala za bilo kakva vrednovanja, najpre na internacionalnoj sceni, ali pošto je mnogo slabijeg kvaliteta, on ostaje vrlo daleko od takve pozicije i pored gotovo nepostojeće konkurencije.

Ova će godina biti upamćena i po tome da se u njoj nije oglasio nijedan od naših čuvenih sineasta iz starijih generacija. Nekih desetak naslova koji su se pored pomenuta dva 2017. obreli u domaćim bioskopima su uglavnom autorski potpisali manje iskusni ili potpuno neiskusni autori. I niko se od njih nije ni u čemu istakao. S onim s čim su raspolagali stvorili su osrednja dela slabe upotrebne vrednosti čak i za takozvani festivalski život. Tako, recimo, početkom godine se skoro neprimetno kroz bioskope provukao nastavak velikog hita od pre nekoliko godina „Zona Zamfirova“ . Proletos je pred publikom takođe jedva primetno bila crnohumorna komedija sa željeno ali nedovoljno uverljivo prisutnom društvenom kritikom „Kozje uši“, ostvarenjem za svoje godine (srednje četrdesete) i naše prilike solidno iskusnog Marka Kostića. Za kraj godine je zakazana distribucija prvenca iskusnog televizijskog novinara Dragana Pešikana „Prokleti pas“, kojim je on pokušao da kroz sudbinu jednog psa i devojaka koje ga prihvataju povuče zajednički imenitelj između savremenog sveta i njegovih vrednosti i onoga što dešava na našim koordinatama blago balansirajući između neke vrste komercijalne kritike društva i pokušaja da se dobaci do žanrovskog filma, u ovom slučaju trilera. Ni u čemu od pomenutog, međutim, autor nije uspeo da izađe iz ograničavajućih prosečnih vrednosnih, pa i sadržajnih, domašaja.

Agonija tapkanja u mestu Dakle, bez detaljnijih pominjanja naslova kao što su „Ceo svet u jednoj dolini“ (zamislite, film o domaćim hipicima iz šezdesetih godina prošlog veka) ili „Izgrednici“ godinama solidno u našoj kinematografiji prisutnog Dejana Zečevića, kao i nekoliko drugih minorno značajnih koji su pripali ovogodišnjoj produkciji, ostaje samo da se ponovi utisak da zapravo i nema utiska o srpskom filmu u minuloj godini. Film je izgubio još jednu godinu, a u toj agoniji tapkanja u mestu, pa i nazadovanja, jedina mu je uteha što je to slučaj i sa skoro svim drugim kinematografijama, uključujući i daleko moćnije, poput francuske, nemačke ili italijanske, koje godinama stagniraju ili se opredeljuju za snishodljivo ponavljanje unosnih matrica komercijalnog filma koje nameće Holivud. Srpski su autori doduše manje-više ostali dosledni nekim našim aršinima i kada je reč o takozvanom komercijalnom filmu, a i onom koji bi da bude angažovan, ali je u nesistemskom radu, jadnoj produkcijskoj podršci, vrlo slaboj logistici i generalno prepuštanju čitave sudbine naše kinematografije entuzijazmu i snalažljivosti pojedinaca i ovogodišnja produkcija, kao i brojne prethodne, više delovala kao neka vrsta ekscesa koji je omogućio preživljavanje još jedne godine nego bilo šta što bi makar podsećalo na filmsku proizvodnju ozbiljne zemlje svesne potencijala najunosnijeg i najuticajnijeg ogranka njene kulture. Treba verovati da najbolji domaći film za 2017. godinu, pominjani „Rekvijem za gospođu J.“, neće imati simbolični uticaj iz svog naslova na čitavu našu kinematografiju i njenu neposrednu budućnost. Da neće postati njen rekvijem…     

[/restrict]