Oligarhija caruje, raja gladuje

Najnovija istraživanja otkrivaju zašto najveće neje dnakosti u svetu prizivaju revoluciju u SAD i EU

Odgovor na pitanje u kakvom je stanju naš svet danas, bezmalo deset godina od početka globalne ekonomske krize, nudi nam poslednje istraživanje banke „Kredi Svis“. Podaci pokazuju da je jaz između bogatih i siromašnih veći nego ikada, jer najbogatiji, koji čine jedan odsto društva, kontrolišu polovinu bogatstva ovog sveta. Samo u prošloj godini zabeleženo je novih 2,3 miliona „dolarskih milionera“, tako da ih sada ima više od 36 miliona.

BOGATI SVE BOGATIJI Raskorak između bogatih i siromašnih se od 2008. naovamo povećao za desetinu, sa 42,5 odsto na 50,1 posto u 2017. godini, što znači da bogati danas kontrolišu više bogatstava nego ikada pre, dok se „ceh dolarskih milionera“, koji je opao 2008, brzo oporavio i sada takvih bogataša ima čak tri puta više nego na prelomu milenijuma, 2000. godine. Iako rečeni „soj“ milionera predstavlja tek 0,7 odsto svetske populacije odraslih, oni danas kontrolišu čak 46 posto svetskog bogatstva, čija vrednost se procenjuje na 280 triliona dolara. S druge strane je armija najsiromašnijih, koju čini 3,5 milijarde odraslih. Svi siromašni ljudi predstavljaju 70 odsto svetske populacije, a kontrolišu tek 2,7 posto svetskog bogatstva. U vrhu „svetske piramide bogatstva“ nalazi se Amerika – dve petine bogataša živi u SAD, dok ih je u Japanu sedam odsto, a u Velikoj Britaniji šest procenata.

[restrict]

Još brži je porast „ultrabogatih“ sa imetkom teškim više od 50 miliona dolara. Ultrabogati su se od 2000. godine višestruko „namnožili“, tačnije, za više od 170 odsto. U takvom svetu su najveći gubitnici mladi koji ne mogu da očekuju da će tako brzo postati bogati, kao što je to bilo moguće u prošlosti. Navedeni statistički podaci nisu tek puki pokazatelj već poznatog jednosmernog opšteg trenda, jer i druga istraživanja opominju da velika nejednakost u društvu po pravilu vodi u nestabilnost, pobune, pa čak i revoluciju.

Američki časopis „Nejčr“ objavio je nedavno istraživanje koje dokazuje da su teorije koje povezuju izbijanje revolucija sa velikim razlikama u društvu više nego tačne. Najopsežniju studiju na tu temu, od kada je sveta i veka, izradili su naučnici američkog državnog univerziteta u Vašingtonu u saradnji s još 13 institucija. Analizirali su ekonomsku nejednakost u ljudskim zajednicama kroz istoriju čovečanstva, koristeći najrazličitije arheološke podatke i dokumente, i pomoću Džini koeficijenta merili raspodelu bogatstva u različitim društvima, rangirajući ih od koeficijenta 0 (označava potpuno egalitarna društva) do zajednica koje su blizu vrednosti 1, što je oznaka za društva sa visokim stepenom nejednakosti. Istraživanje otkriva da civilizacije imaju tendenciju kretanja ka sve većoj nejednakosti, jer u tom procesu uzak deo populacije mic po mic prisvaja povlašćeni položaj vlasnika sredstava koja im omogućavaju (pre)raspodelu dohotka, pa postaju sve bogatiji, a sirotinja raja – sve siromašnija. Ovo istraživanje šokiralo je američke naučnike: „Veoma smo zabrinuti zbog stanja u SAD, jer ako se vrednosti ’Džini’ popnu suviše visoko, to priziva revoluciju ili nagoveštava kolaps države. Nadohvat je tek skroman broj mera koje bi mogle da snize nivo Džini koeficijenta“, upozorava dr Tim Kohler, vodeći autor projekta i profesor arheologije i evolucionarne antropologije.

REVOLUCIJA ILI KOLAPS? SAD trenutno beleže visoku vrednost Džini koeficijenta, čak 0,81. Znači nadomak 1, zbog čega je Amerika i prema „Allianz Global Wealth“ izveštaju o svetskom bogatstvu za 2016. godinu jedna od najneuralgičnijih država u svetu. Zanimljivi su podaci i o drugim zemljama; Srbija, na primer, ima Džini koeficijent 0,64. U poređenju sa zemljama koje su iskoračile iz istog društvenog i socijalnog miljea, dakle iz nekadašnje države SFRJ, Srbija je društvo izražene nejednakosti i lošija je, na primer, od Slovenije, čiji je Džini koeficijent 0,54. I sve to uprkos značajnoj razlici u visini dostignutog bruto društvenog proizvoda (BDP) u korist Slovenije.

U Srbiji je jaz između bogatih i siromašnih u 2016. godini bio veći nego u nekim državama EU, recimo u Poljskoj (gde je Džini koeficijent bio 0,62), Portugaliji (0,63), Rumuniji (0,62), Španiji (0,53), Slovačkoj (0,42)… Srbija je mnogo „nejednakija“ i u poređenju s drugim zemljama, poput Južne Koreje (gde je „Džini“ 0,53), Švajcarske (0,62) Tajvana (0,63), Ukrajine (0,6). Veća nejednakost nego što je to slučaj u Srbiji prisutna je, na primer, u Peruu (0,69), Rusiji (0,68), Južnoj Africi (0,78), Švedskoj (0,79), Tajlandu (0,67), Turskoj (0,67), Velikoj Britaniji (0,75) i SAD (0,81). U najnovijem izveštaju za 2017. godinu podaci su još alarmantniji, jer je nejednakost u Srbiji skočila sa 0,64 na 0,65.

Da bi poredili bogatstvo ljudi u različitim periodima naše istorije, naučnici su pored podataka o neto zaradama i kupovnoj moći, koji su nam danas dostupni, primenjivali i druge podatke, na primer veličinu kuća i slično. Analizu su potkrepili podacima sa 63 arheoloških nalazišta. Zaključci do kojih je došao tim američkih stručnjaka pokazuju da su ljudske zajednice u početku živele i rasle u relativnoj jednakosti, uz minimalne razlike koje je Džini koeficijent izmerio na svega 0,17. Razlike su uočljivije s počecima uzgoja stoke i poljoprivrede. Sve to je povezano i s konceptom vlasništva, jer ljudi više nisu živeli kao nomadi, a vlasništvo nad zemljom prenosilo se s kolena na koleno. Na taj način se iz roda u rod prenosilo i akumulirano bogatstvo. U to vreme nejednakost je na „Džini“ skali u zemljoradničkim društvima porasla na 0,27 dok je u razvijenijim ratarskim zajednicama dostizala i 0,35. Nejednakost se tokom vekova širom Evrope sve do novog veka samo povećavala, dok razlike u Americi, u doba Kolumbovog otkrića, i nisu bile naročite, pre svega zato što su tamošnji starosedeoci imali mnogo manje pripitomljenih (domaćih) životinja, plus što su uslovi za zemljoradnju i njenu ekspanziju bili u to doba veoma teški u poređenju s drugim regijama na kugli zemaljskoj. Ukratko, najveće razlike u društvima prošlosti bile su zabeležene u patricijskom Rimu, gde je nejednakost dostigla bum, tačnije „Džini“ nivo od 0,59.

EU I SAD, POBUNA ILI (R)EVOLUCIJA Ali čak i najveće društvene nejednakosti zabeležene u istoriji čovečanstva bile su, upozoravaju istraživači, mnogo manje u dalekoj prošlosti nego danas, jer su sada nejednakosti „veće nego ikada u poslednjih hiljadu godina“. Prema nalazima istoričara, društva imaju ograničenu sposobnost funkcionisanja u uslovima velike nejednakosti, što na kraju neminovno vodi do „tačke prevrata“. Neki od prepoznatljivih vidova velike nejednakosti mogu se gotovo svakodnevno uočiti u mnogim delovima sveta, poput društvenih nemira, porasta nasilja i, najpre, drastičnog smanjenja solidarnosti. Dr Kohler navodi da ljudske zajednice nikada nisu bile fer na temu „miroljubivog smanjenja nejednakosti“, pa su se kroz istoriju, kao „jedine efektivne metode za smanjenje nejednakosti potvrdili – kuga, veliki ratovi ili revolucije“.

„Najrazornije revolucije povezuje zajednička nit kroz istoriju, i upravo zato neki naučnici strahuju za usud SAD. Revolucije su bile posledica konflikata nastalih, pre svega, zbog nepromenljive (i neodržive) ekonomske nejednakosti. Istraživanje, objavljeno u časopisu ’Nejčr’ ne otkriva nam samo kako su nastale prve razlike između bogatih i siromašnih, nego i da se istorija uvek ponavlja i da je predodređeno da se opet ponovi – i to možda ranije nego što slutimo“, zaključuje američki portal „Invers“ aludirajući na najvišu zabeleženu nejednakost u SAD od 0,81 po „Džini“ standardu. Uz činjenicu da progresivno raste siromaštvo i u Nemačkoj, kao najbogatijoj ekonomiji EU, uz zabeležen porast nejednakosti i u drugim velikim državama Unije, od Velike Britanije preko Španije do Italije, jasno je zašto analitičari upozoravaju da se i zajednici evropskih naroda sa sedištem u Briselu
loše piše.        

 

Na šta upozorava „Džini“?

Džini koeficijent (engl. Gini index, Gini ratio) predstavlja najčešće korišćenu meru disperzije, a koristi se kao mera nejednakosti prihoda, nejednakosti distribucije ili raspodele bogatstva. Generalno, pokazuje se koncentracija tržišta, a koeficijent je proizašao iz Lorencove krive distribucije. Vrednosti mu se kreću između 0 i 1, gde nizak Džini koeficijent predstavlja jednaku raspodelu prihoda ili bogatstva, a visok „Džini“ predstavlja nejednaku raspodelu. Italijanski statističar i sociolog Korado Džini je izmislio i prvi objavio Džini koeficijent 1912. godine u svom radu „Varijabilnost i promenljivost“.

U slučaju apsolutne jednakosti Džini koeficijent ima vrednost 0 i tada svi imaju tačno isti prihod, dok u slučaju apsolutne nejednakosti „Džini“ ima vrednost 1, odnosno jedna osoba ima sve prihode, a ostali nemaju prihode.

Kako pobeđuje oligarhija?

Ako su zbog nejednakosti u društvu osiromašile velike mase ljudi, nameće se pitanje – zašto obespravljena i ugnjetavana većina ne preuzme vlast i promeni „pravila igre“ pravednijom preraspodelom društvenog bogatstva? Odgovor pronalazimo u knjizi Metjua Simontona „Klasična grčka oligarhija“, kao i u delu „Oligarhija“ koje je napisao Džefri Vinters. Zašto, dakle, oligarhija pobeđuje? Najkraći odgovor je: zbog institucija.

Metju Simonton nas vraća u doba antičke Grčke, kada je i nastao termin „oligarhija“. Paradoksalno, najveća opasnost po oligarhiju jeste – sama oligarhija; ukratko, podele i trvenja unutar najbogatijih ljudi na vlasti. Da bi to sprečile, grčke elite su uspostavile institucije i odredile praksu u cilju sprečavanja da se oligarhija otme nadzoru. Usvojeni su i zakoni koji su u antičko vreme zabranjivali demonstraciju ekstravagantnog bogatstva koje može izazvati zavist. Odluke, važne za oligarhiju, usvajane su tajnim glasanjem i konsenzusom. S druge strane, oligarsi su svoju moć jačali ličnim prijateljstvima i vezama, kulturom, svetkovinama, ritualima i zajedničkim vrednostima. Nasuprot su im bile mase, držane u pokornosti taktikom „zavadi pa vladaj“. Sistem je buntovnike i doušnike pacifikovao i nagrađivao učešćem u vlasti; uporniji kritičari vlasti, otporni na mito, bili bi brutalno kažnjeni. Oligarsi ništa nisu prepuštali slučaju, pa su strogo kontrolisali javni prostor kako se narod ne bi organizovao. Proterivanje masa daleko od očiju javnosti i dozvola okupljanja van centara grada kako raja ne bi mogla da demonstrira i svrgne vladu, jedan je od najstarijih metoda za očuvanje vlasti.

Oligarsi su, „poput šefova mafije u novije doba“, odvajkada vezivali sudbinu „običnih malih ljudi“ i njihovu egzistenciju za sopstveni uspeh, pa su i na taj način suzbijali otpor masa. Protok tajnih informacija za povlašćene i (zlo)upotreba „ciljno izabranih“ informacija kojima je „bombardovana javnost“, bili su neki od načina za opstanak oligarha na vlasti. Umesto spomenika u čast demokratije, ustoličavani su kipovi posvećeni liku i delu pojedinih moćnika. Zvuči poznato? Podeljen javni prostor, kontrola medija, posvađani sindikati – sve to su pojave sa kojima se danas, slično kao nekada, suočava savremeni svet. Džefri Vinters opominje da je za oligarhe najvažnija „odbrana bogatstva“, tačnije „odbrana vlasništva“ koje je nekada uključivalo dvorce i druge velike nekretnine, „a danas vladavinu zakona (donetih po volji ’vladajućih’)“, kao i „odbranu sticanja bogatstva“, što se svodi na smanjenje poreza i državnih dažbina za bogataše. U srcu opisanih procesa je „koncentracija ekonomskog bogatstva i njegova upotreba za političke ciljeve“.

Demokratija je prva na meti oligarha zato što demokrate sve svoje snage upiru u osiguranje uslova za političku jednakost građana, a zaboravljaju na temeljnu pretnju demokratiji, oličenu u ekonomskoj nejednakosti, ali i uticaju koji oligarsi ostvaruju putem medija, plaćenih reklama, lobiranja i sličnog. Otuda Vinters razlikuje četiri tipa oligarhija; kao prvo, „ratnu oligarhiju“ u kojoj vladaju oni koji su se vlasti dočepali silom oružja, i „mafijašku oligarhiju“ u kojoj teror u društvu sprovode naoružani pojedinci. Slede „nenaoružane oligarhije“ koje naziva „sultanističkim“ (npr. Suhartova Indonezija), jer vladar opstaje na vlasti pomoću personalnih veza. Najsuptilnije su „civilne oligarhije“ gde se naoko vlast vrši „kolektivno“, a ne silom oružja, iako su na snazi oligarsima prihvatljivi i prikrojeni zakoni. U skladu s tom tipologijom Vinters ubraja SAD u civilnu oligarhiju koja je „prepravila sistem“ kako bi odbranila svoje bogatstvo i uticaj na celokupno društvo. U SAD je to postignuto deregulacijom tržišta rada i smanjivanjem poreza za bogate. I u mnogim drugim državama oligarhije vladaju kombinacijom opisanih metoda. Iz Vintersovih analiza proizlazi da demokratija može da pobedi oligarhiju samo uz uslov podela unutar raznih grupa oligarha, ili, u izuzetnim slučajevima, kada se veći deo naroda organizuje u jedinstven front otpora.

[/restrict] hairy girl denьgi v zaйm dlя sngpolučitь zaйm na kartu bыstrovzяtь zaйm v habarovske