Malo sutra?

Amerika želi da se istorijski pomiri sa Srbijom tako što će je trajno okupirati. Da li će Aleksandar Vučić postupiti kao Vojislav Koštunica, ili kao Boris Tadić?

Američka ambasada u Beogradu naročito se potrudila ovog utorka u večernjim satima da (pokuša da) umiri ovdašnju javnost, svega nekoliko sati pošto je u javnosti objavljen izveštaj Atlantskog saveta iz Vašingtona pod naslovom „Balkan napred: Nova strategija SAD za region“. Atlantski savet je, objasnila je američka ambasada, samo jedna od „akademskih i istraživačkih institucija u SAD“ koje „svakodnevno učestvuju u javnim raspravama o spoljnopolitičkim pitanjima i to je važan deo demokratskog procesa. Rasprave i debate o idejama pomažu javnosti i kreatorima politike da bolje shvate važna pitanja sa kojima se suočavamo mi i svet, ali te akademske i istraživačke institucije nemaju formalnu“ – važna reč – „ulogu u kreiranju zvanične američke politike“.

 

ATLANTSKI SAVET Tačno je sve ovo što je saopštila američka ambasada. Ali je to, istovremeno, samo deo istine, na šta već ukazuje i usputna napomena na koju smo ukazali, da Atlantski savet nema formalnu ulogu u kreiranju zvanične američke politike. On zaista i nema formalnu ulogu, ali to ne znači da je nema uopšte. Naprotiv.

Tako da ćemo, pre nego što se udubimo u analizu njihove preporuke američkim zvaničnicima, razmotriti koliku težinu ima ta preporuka. Težina je, odmah to da kažemo, poprilična, zapravo tolika da sa izuzetno visokim stepenom sigurnosti možemo da najavimo da će preporuke Atlantskog saveta veoma uskoro početi da se sprovode u delo, a neke su već i počele.

O težini Atlantskog saveta, i njegovoj organskoj povezanosti s donosiocima odluka u Vašingtonu, sasvim uverljivo svedoči njegov sastav. Odakle krenuti s nabrajanjem i dokazivanjem? S mesta predsednika Atlantskog saveta Džejms Džons je 2009. postao savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika SAD, Džonsa je u Atlantskom savetu nasledio Čak Hejgel, koji je s te funkcije postao američki ministar odbrane, Suzan Rajs je iz Atlantskog saveta takođe otišla na mesto savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika SAD, četiri godine posle Džonsa; među direktorima Atlantskog saveta su i nekadašnji nacionalni savetnik za bezbednost Henri Kisindžer, Vesli Klark, vrhovni zapovednik NATO snaga u Evropi kada su nas bombardovali, i njegov kolega Džejms Stavridis koji je tu funkciju zauzeo desetak godina kasnije, a tu je i zloglasna Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara koja je režirala kijevski Majdan; među počasnim su direktorima Atlantskog saveta bivši državni sekretari SAD Madlen Olbrajt, Kolin Pauel i Kondoliza Rajs, sekretari odbrane Robert Gejts i Vilijam Peri, bivši načelnik Generalštaba američke vojske Majkl Malen, bivši direktori CIA Dejvid Petreus i Leon Paneta i bivši direktor CIA i NSA Majkl Hejden…

Dodajmo ovom impresivnom spisku – ako spisak zločinaca može da impresionira – i da iz sličnog miljea dolazi i koautor izveštaja o kome govorimo, izvršni potpredsednik Atlantskog saveta Dejmon Vilson. On je svoju karijeru započeo u Stejt departmentu, u Odeljenju za evropska i bezbednosna pitanja, bio je zamenik direktora Privatne kancelarije generalnog sekretara NATO-a, direktor za pitanja Centralne, Istočne i Severne Evrope u Nacionalnom savetu za bezbednost, specijalni savetnik predsednika SAD i viši direktor za evropske poslove u Nacionalnom savetu za bezbednost koji je „imao vodeću ulogu u razvoju i koordinisanju napora Vlade SAD u saradnji sa Evropom o pitanju globalnih izazova. Rukovodio je međuagencijskom saradnjom u vezi sa NATO-om, Evropskom unijom, Gruzijom, Ukrajinom, Balkanom, evroazijskom energetskom bezbednošću i Turskom“…

Konačno, i sam Vilson ovih dana reče, u intervjuu „Glasu Amerike“, da je izveštaj Atlantskog saveta „rezultat više od godinu dana rada, uključujući i saradnju sa kampanjama tokom izbora i sa administracijom tokom tranzicije i prve godine mandata predsednika Trampa. O ovom pitanju smo vodili razgovore i na Kapitol hilu (američki Kongres), sa agencijama ovde i potpredsednikovim timom u okviru priprema za njegovu posetu regionu“.

Što sve zajedno znači da nam nema druge nego da zaključimo da nam se, predstavljenim izveštajem o novoj američkoj strategiji za Balkan, obratilo samo srce tame, odnosno bezbednosno-spoljnopolitičkog establišmenta Sjedinjenih Američkih Država.

NOVA-STARA STRATEGIJA Pa, kako će izgledati nova američka strategija na Balkanu? Uglavnom površni srpski mediji u prvi plan su istakli proklamovanu američku želju za istorijskim pomirenjem sa Srbijom. Atlantski savet zaista govori o „istorijskom zbližavanju sa Srbijom“, pa i o „istorijskoj revitalizaciji američko-srpskog savezništva“, ali nemamo prava da budemo naivni i da poverujemo u ovu dijaboličnu, orvelijansku zloupotrebu reči i njihovog značenja. Zato što je pomirenje o kome govori Atlantski savet kao pomirenje sa silovateljem kome opraštamo što nas je silovao, molimo ga da nastavi da nas siluje što on i čini jer baš to i hoće, a mi usput još i teramo one koji bi da nas pomiluju umesto da nas siluju. Drugim rečima, ponuđeno pomirenje isključivo je zasnovano na našoj kapitulaciji i na pristanku na okupaciju, dakle, na potpunom potčinjavanju američkom interesu. I po tome nova američka strategija zapravo uopšte i nije nova, a novost u čitavoj ovoj priči predstavlja samo najavljeno pojačavanje američke agresije u nametanju sopstvenog interesa.

Ukupni cilj nove-stare američke strategije za Balkan, ove „odlučne američke strategije za ostvarenje konačnog cilja“, jeste, sažeo je Dejmon Vilson „Glasu Amerike“, „da se ostvari vizija o tome da će Balkan postati deo Evrope i transatlantske zajednice“ i da se „region integriše u institucije transatlantske zajednice“, što je inače šifra za NATO.

„Zapadni Balkan je trebalo da bude rešen problem… Recept je bio jednostavan: čitav region bio bi stavljen na put ka članstvu u NATO i u EU“, stoji u izveštaju, potvrđujući naše tumačenje njihove šifre. Međutim, „kako su Sjedinjene Države i Evropa fokusirani na unutrašnje probleme, Rusija i druge zemlje preoblikuju geopolitičku sliku širom regiona… Iako region i dalje u načelu čezne da pristupi Zapadu (i njegovim institucijama), konačni ishod više se ne sme uzeti zdravo za gotovo… Pošto su izbori u Nemačkoj okončani“ – iako zapravo još nisu – „Evropska unija sada će pokušati da reši svoje mnogobrojne strukturalne probleme, ali otvorenim ostaje pitanje političke volje za prijem novih članica, čak i ako uspe da se preporodi.“ I zato, stoji u izveštaju, „naročito Sjedinjene Države mogu i moraju da igraju ključnu ulogu“.

Kraće rečeno, da Rusija ne bi proširila svoj uticaj na Balkanu, uz neefikasnu Evropsku uniju, nastupio je trenutak za američku ofanzivu; uzgred budi rečeno, da nam se ovaj trenutak bliži, upravo iz ovih razloga, na stranicama „Pečata“ upozoravamo već više dve godine.

 

OFANZIVA U TAČKAMA Kako će izgledati ova američka ofanziva? Nekoliko je ključnih tačaka.

Pod jedan, „uspostavljanje stalnog vojnog prisustva SAD u Jugoistočnoj Evropi“. Više se čak i ne krije o čemu je zapravo reč, osvežavajuća promena inače: „Najava tog prisustva (…) utvrdila bi dugoročnu sposobnost Sjedinjenih Država da utiču na razvoj događaja.“ Slično će i Dejmon Vilson, koji „Glasu Amerike“ kaže da je reč o poruci regionu „da je prisustvo naših bezbednosnih snaga trajno i da nije povezano samo sa KFOR-om već i sa promovisanjem američkog uticaja… Da jačamo naše prisustvo u Jugoistočnoj Evropi, kao što smo to uradili u njenom severoistočnom delu. To je i signal drugim velikim silama, koje su možda aktivne u regionu“. Ova najava stalnog američkog vojnog prisustva, stoji dalje u izveštaju, „trebalo bi da bude koordinirana tako što bi Priština, Podgorica i Skoplje eksplicitno pozdravili američku pomoć“. „U operativnom smislu“, dodaje se, „sadašnja baza američkih vojnika pod komandom KFOR-a na Kosovu – baza Bondstil – trebalo bi da se pretvori u prvu stalnu vojnu bazu Sjedinjenih Država u Jugoistočnoj Evropi“.

Druga tačka strategije odnosi se na „istorijsko zbližavanje sa Srbijom“, koja naravno dolazi uz cenu, a cena je da se Srbija „značajno distancira od Rusije“. „Ovo nije trivijalni zaokret za srpsko rukovodstvo“, priznaje Atlantski savet, „ali to nije nešto oko čega bi Sjedinjene Države i EU mogli da prave kompromis“.

I treća bitna tačka strategije jeste „ponovno uspostavljanje reputacije Sjedinjenih Država kao poštenog posrednika“ tako što će pregovori Beograda i Prištine biti dovedeni do kraja „konačnim dogovorom tokom sledeće godine“, a uz to će i Skoplje i Atina biti pritisnuti da se dogovore oko imena Makedonije, naravno, kako bi i Makedonija postala članica NATO-a.

Sve u svemu, stalno američko vojno prisustvo – nazovimo ga pravim imenom: okupacija – srpsko priznanje nezavisnosti Kosova i okretanje leđa Rusiji. To je američka ponuda Srbiji, na tome treba da bude zasnovano naše istorijsko pomirenje.

 

BRISELSKI DIJALOG I KONDOLIZA RAJS Neke delove strategije Atlantskog saveta zvanični Vašington je, kako izgleda, već počeo da sprovodi. Prošle nedelje, naime, ukazali smo na sukob EU šefice diplomatije Federike Mogerini i kosovskog premijera Ramuša Haradinaja, i procenili da kroz Haradinajevo insistiranje na uključivanju SAD u briselski dijalog progovara sam Vašington. Sad otvoreno o tome govori i Dejmon Vilson iz Atlantskog saveta: „Zalažemo se (…) da budemo istinski posrednik u postizanju stvarnog napretka na političkom frontu kada je reč o dijalogu Beograda i Prištine… Postoji stvarna šansa za američku diplomatiju da, uz evropsku, pomogne da stvari krenu u pravom smeru i da ukloni neke lokalne prepreke… Trebalo bi da imamo svoju ulogu i pomognemo da se dijalog dovede do konstruktivnog završetka… Američka diplomatija trebalo bi, zajedno sa Evropskom unijom, da predvodi neke od tih napora, a ne da bude u pozadini…“ S tim u vezi, inače, šef srpske diplomatije Ivica Dačić rekao je ovih dana, nije to nepoznat podatak, da su „predstavnici SAD uvek bili prisutni tokom dijaloga Beograda i Prištine, ali su bili iza scene“. Imajući to u vidu, očigledno je da Vilsonove reči predstavljaju izraz namere da se SAD uključe mnogo direktnije nego do sada.

Upravo je iz ove namere, čini se, proistekla i mogućnost da za specijalnog američkog izaslanika bude imenovana važna ličnost kao što je Kondoliza Rajs, savetnik za nacionalnu bezbednost, potom i državni sekretar u dva mandata Džordža Buša Mlađeg, a uz sve to i jedna od počasnih predsednica Atlantskog saveta. O ovoj mogućnosti, uključivanja Rajsove, najpre je izvestio „Sputnjik“, potom i „Blic“. Samu ideju je, međutim, još početkom septembra u javnost lansirao još jedan saradnik Atlantskog saveta i bivši funkcioner Stejt departmenta, izvesni Dejvid Filips koga smo već spominjali na ovim stranicama. „Novi format (dijaloga Beograda i Prištine) mogao bi da podstakne pregovore… S obzirom na njeno opšte iskustvo i rad na Balkanu, Kondoliza Rajs bila bi idealna na poziciji specijalnog predstavnika SAD“, zapisao je Filips u „Vašington tajmsu“ 4. septembra. „Sve se svodi na srpsko priznanje nezavisnosti Kosova… Globalisti u Trampovoj administraciji mogu da postignu spoljnopolitički uspeh tako što će se angažovati u dijalogu Kosova i Srbije. Sporazum između Kosova i Srbije stabilizovao bi strateški važan deo Evrope, reafirmisao važnost transatlantske saradnje, i podvukao nezamenljivost diplomatske uloge Vašingtona.“

Evropska unija za sada se opire američkom zahtevu za direktnijim uključivanjem u briselski dijalog, ali iako nam to u ovom trenutku daje izvesnog prostora za disanje, što je naravno dobro, ne treba se ozbiljno kladiti na evropsku otpornost na američke pritiske. S druge strane, bude li se Kondoliza Rajs, ili neko njenog kalibra, zaista ozbiljnije umešao u naše pregovaranje s Prištinom – suvišno je i spominjati da Srbija na to ne sme da pristane osim u slučaju istovremenog uključivanja Rusije i Kine – bude li dakle došlo do toga, sa našom saglasnošću ili bez nje, biće to znak da je trenutak odluke zaista stigao i da Amerikanci očekuju konkretan rezultat kakav im je po volji, jer inače onako bitnu figuru ne bi ni uvodili u igru. A da se sve ovo bliži, ne govori samo Atlantski savet koji govori o završetku pregovora tokom iduće godine već i podatak da je na stalnu poziciju na Balkanu, za američkog ambasadora u Skoplju, upravo imenovan Brajan Hojt Ji, doskorašnji zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara, što je kadrovsko rešenje koje konkretizuje najave pojačanog američkog angažovanja na ovim prostorima.

ALEKSANDAR VUČIĆ I ODGOVOR SRBIJE Kakav će biti odgovor Srbije, to jest Aleksandra Vučića, budući da je čitav Atlantski savet potpuno svestan šta o svemu misli Srbija, a svestan je jer u izveštaju citira istraživanja javnog mnjenja koja pokazuju da bi „samo 8 odsto prihvatilo konačno rešenje koje uključuje srpsko priznanje nezavisnosti Kosova“, te da „80 odsto Srba kaže da bi trebalo prekinuti pristupanje EU ako bi priznanje kosovske nezavisnosti bilo preduslov za ulazak“. „Za sposobnog (lukavog) političara“, navodi Atlantski savet razmišljajući kako će izgledati Vučićev odgovor, „ovakve statistike pružaju priliku za beskonačno manevrisanje. Aleksandar Vučić je upravo takva vrsta političara. On se uzdigao na vlast lukavo obećavajući svojim biračima i uspešan put u Evropsku uniju i prihvatljivo rešenje za pitanje Kosova. U međuvremenu, u inostranstvu, Vučić je neprestano tražio strpljenje od međunarodne zajednice, nagoveštavajući da će naposletku biti u mogućnosti da ubedi svoje glasače da prihvate nezavisnost Kosova… Mnogi na Zapadu vide ga kao jedinog političara u Srbiji koji bi mogao da ’ode u Kinu’ o pitanju Kosova (ova fraza, referenca na odlazak Ričarda Niksona u Kinu 1972, odnosi se na sposobnost političara tobože nesumnjive reputacije da načini kontroverzan potez koji ne bi mogao niko ko nema takvu, nesumnjivu, reputaciju – prim. aut.). Otvorenim ostaje pitanje da li Vučić zaista namerava to da učini. Otkako je postao predsednik, on je snažnije nego ranije sugerisao, i javno i privatno, da bi dogovor o Kosovu mogao da bude blizu… Kako bi istorijska revitalizacija američko-srpskog savezništva uspela, važno je da Vučić bude pritisnut snažno, ali bez zahteva za ponižavajućim povlačenjem. Sjedinjene Države treba da budu sigurne da će, suočen s teškim izborom između slabe podrške Rusije i stvarne ponude približavanja Zapadu, on napraviti pravi izbor“.

Slično će i Dejmon Vilson za „Glas Amerike“: „Postoji velika šansa za Srbiju, pod Vučićevim liderstvom, i Sjedinjene Države, pod ovom administracijom, da pokušaju da dovedu do istorijskog pomirenja dve zemlje… I pod trenutnim liderstvom u Beogradu, postoji šansa da pomognemo da se privedu kraju razgovori sa Prištinom, da se unese određeni osećaj sigurnosti u taj odnos, ali i osećaj neminovnosti u pogledu budućnosti Srbije… To su teške odluke za predsednika Vučića i Vladu Srbije, ali oni su jasno pokazali zainteresovanost i volju.“

Iako očigledno obespokojavajuće, ovo je ipak (samo?) mišljenje Atlantskog saveta i Dejmona Vilsona koje i ne mora da bude tačno, sve i ako Vučićeve simpatije prema kapitulantskom kosmetskom predlogu Vladana Kutlešića, o čemu smo pisali prošle nedelje, upućuju na suprotan zaključak.

Tome se pak može suprotstaviti ovonedeljno rezolutno Dačićevo uveravanje da od dogovora s Prištinom, koji bi podrazumevao ulazak Kosova u Ujedinjene nacija a to će se naći na stolu pre zahteva za formalnim priznanjem, nema ništa: „Dok smo mi prijatelji sa Rusijom, koja može da stavi veto, oni nikada ne mogu da postanu članica UN… Oni kažu, imamo trajno rešenje, mi smo dobili nezavisnost. Kažu, dobićemo stolicu u UN. Da se narodski izrazim, malo sutra će dobiti.“

 

KOŠTUNICA ILI TADIĆ? A opet, neće konačna odluka biti Dačićeva, nego Vučićeva. I moraće, sva je prilika, da je donese uskoro, što znači da ćemo se uskoro vratiti desetak godina unazad.

Srbija je, naime, već bila u ovoj situaciji 2007, kada su nas suočili s naredbom da potpišemo Ahtisarijev plan o nadgledanoj nezavisnosti Kosova. Vlada Vojislava Koštunice je tu naredbu odbila, kao što je poznato, pa su zato arhitekte kosovske nezavisnosti i morale da pribegnu kršenju međunarodnog prava i jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova, koju ne mogu da legalizuju bez pristanka Srbije.

Svoje odbijanje nezavisnosti Kosova, zahvaljujući kome će u srpsku istoriju i biti upisan kao državnik koji je interese svoje zemlje i naroda stavio iznad ličnih, Vojislav Koštunica je platio sopstvenom političkom sudbinom. Veliki gubitak za srpsku politiku, ali mala cena za odbranu zemlje.

Ovaj nam primer govori da se i Aleksandar Vučić danas nalazi pred istovetnim izborom, između države i sebe, jer nećemo svi nego će samo on stradati ako se suprotstavi Amerikancima. Pri čemu je veliko pitanje da li će uopšte, postupi li kao Koštunica, a ne kao Boris Tadić koji je prilježno radio na legalizaciji kosovske nezavisnosti koliko god je smeo, od prihvatanja Euleksa do izmeštanja dijaloga u Brisel, veliko je dakle pitanje da li će, postupi li kao Koštunica i ne mora ništa više od toga, Vučić uopšte platiti cenu koju je platio Koštunica.

 

KRAJ ZAPADA Postoje makar tri razloga za to.

Pod jedan, Koštunica je bio manjinski partner u vladi koja je većinski bila žuta, to jest sklona izdaji, dok je Vučićeva većina apsolutna, pride nema nikoga ko bi mogao kredibilno da ga ugrozi sa žutih pozicija, i povrh svega toga je raspoloženje naroda onakvo kako je lepo opisano u anketama koje je spomenuo Atlantski savet.

Pod dva, Zapad je danas u daleko slabijoj poziciji nego što je bio pre deset godina, ophrvan sopstvenim problemima kojima se kraj ne nazire već samo dalje produbljivanje tih problema. U njih je, naime, sad zapala čak i Nemačka, a „Vašington post“ ovih dana u redakcijskom komentaru navodi da je to poslednje što je Zapadu u ovom trenutku potrebno.

I pod tri, istovremeno, naše saveznice Rusija i Kina danas su neuporedivo snažnije i pripravnije za sučeljavanje sa Zapadom nego što su bile pre decenije.

Ovde ćemo zastati da bismo nakratko ukazali na još jedan izveštaj Atlantskog saveta, „Opcije Zapada u multipolarnom svetu“, u kome sam Zapad priznaje svoje opadanje i time nam pruža sve razloge da ne postupimo po preporukama iz izveštaja „Balkan napred: Nova strategija SAD za region“.

„Ponovno stvaranje poretka pod vođstvom Zapada sve više se čini nemogućim… Mogućnost povratka na status kvo ante premoći Zapada je izuzetno neverovatna“, priznaje Atlantski savet, konstatujući da je Rusija definitivno raskinula s posthladnoratovskim poretkom 2014. a Kina 2016. godine, da se dve zemlje sve više zbližavaju, i da će „jačanje evroazijskog bloka naglasiti prelazak geopolitičke moći sa Zapada na Istok… Centar svetske ekonomske aktivnosti pomerao se ka zapadu vekovima, formirajući osnovu za uspon Zapada. Od 2000. je taj centar ponovo počeo da se pomera na istok. Kao što je uspon Zapada u 18. veku doveo ostatak sveta pod njegovu vlast, tako i zaokret ka istoku ne može a da ne izazove monumentalne geopolitičke posledice“.

Dodajmo i da se ove posledice sve očiglednije iskazuju, a jedan od najnovijih iskaza koji se i nas direktno tiče bio je i intervju koji je portalu „Euraktiv“ ovih dana dao ruski ambasador pri EU Vladimir Čižov. Prenosimo integralno ključni deo. Kaže Čižov: „Očekuju nas ekspertske konsultacije (s EU) o nizu pitanja, od borbe protiv trgovine droge do EU proširenja…“ „Euraktiv“: „… proširenje EU?“ Čižov: „Da, zajedno s radnom grupom za Zapadni Balkan. To ide zajedno.“ „Euraktiv“: „To je nešto novo? Rusija se sada pita o proširenjima EU?“ Čižov: „Naravno, mi smo zainteresovani… Želimo da se osiguramo da, šta god te zemlje radile s EU – bilo to pristupanje, ili asocijacija, ili šta god – da to neće ugroziti naše tradicionalne odnose. Uzmite Srbiju za primer. Još jedan jasan slučaj, neko iz Amerike odlazi tamo da ih poduči kako da pristupe Evropskoj uniji. Čak se ni ljudima ovde (u Briselu) to baš ne dopada.“

Ove Čižovljeve reči, tumačimo li ih ispravno, pokazuju da nas Rusija neće tako lako prepustiti Amerikancima, to jest da ćemo moći da računamo na ozbiljnu rusku pomoć, a Sirijom su dokazali da se na njihovu ozbiljnu pomoć može računati ako odlučimo da se suprotstavimo novoj američkoj strategiji za Zapadni Balkan. I zato će naročito važna biti predstojeća Vučićeva poseta Moskvi, u koju srpski predsednik u decembru odlazi na poziv svog ruskog kolege Vladimira Putina.

Tek, sve ovo što smo izložili – od parlamentarne većine kojom Vučić raspolaže, preko raspoloženja naroda do raspoloženja Rusije i Kine i neraspoloženja Zapada – sve to govori da bi, suočen s nekakvim novim Ahtisarijevim planom u obliku Kondolize Rajs i starim američkim ucenama, Aleksandar Vučić morao da postupi kao što je postupio Vojislav Koštunica. Postupi li pak kao što bi postupio Boris Tadić, uprkos svim razlozima za suprotno, Vučićev će pad za toliko biti dublji.