Gde je pravda nasilnička pravo je na kolenima

I pored niza dokaza o ratnim zločinima aktuelnog prištinskog premijera, o kojima je i sam pisao u svom dnevniku, Ramuš Haradinaj izbegao je sudsku kaznu, a političkim pritiskom koji je sproveo UNMIK izdejstvovano je i skidanje međunarodne poternice za njim, koja još uvek važi samo u Srbiji

Ramuš Haradinaj je slobodan čovek, i bukvalno i u pravnom smislu, bez obzira na to što još uvek ne sme da uđe u Srbiju, gde bi odmah bio uhapšen. Posle nekoliko hapšenja i potonjih puštanja, dočekao je da za njim bude ukinuta međunarodna poternica. Doduše, ne od strane onih koji su je podigli (Srbija) već onih čija je jedina dužnost da po tom zahtevu postupaju. U pravnoj igri gde pravo ne znači ono što piše već kako se čita, odnosno tumači, Srbija je, za sada, zauzela gubitničku poziciju.

PISMO IZ INTERPOLA Naime, policija Kosova je 1. decembra primila pismo Interpola u kome se navodi da su svi građani Kosova koji su na poternicama Srbije, i čije je skidanje sa međunarodnih poternica zatražila policija Kosova, skinuti sa međunarodnih poternica. Policija Kosova je u junu prošle godine preko UNMIK-a dostavila Interpolu zahtev za skidanje sa liste međunarodnih poternica 20 lica, među kojima je bio i Haradinaj, što je praksa koja je uspostavljena od početka funkcionisanja UNMIK-a na Kosovu.

Komisiji za kontrolu međunarodnih poternica u Lionu UNMIK je još u decembru prošle godine uložio žalbu na srpsku poternicu za Ramušem Haradinajem. Kako saznaju mediji, žalba je zasnovana na tvrdnji da je reč o neosnovanim, nezakonitim i političkim poternicama. Kako se navodi, žalba UNMIK-a bila je napisana na oko 20 strana, a na konačnu ocenu Interpola uticala je i presuda Haškog tribunala po kojoj je Haradinaj pravosnažno oslobođen za ratne zločine.

Srbija je na ovo poslala argumentovani odgovor, braneći svoje optužbe i tvrdnje da je aktuelni kosovski premijer i bivši komandant takozvane OVK, zapravo, ratni zločinac.

Razmatrajući argumente obe strane, komisija u Lionu održala je nekoliko sednica tokom ove godine, nakon čega je usledila odluka da Interpol više neće tretirati ove poternice, odnosno da će ih izbrisati iz sistema.

(CRVENE) POTERNICE Sa međunarodnopravnog aspekta, iako se u javnosti često govori o „crvenim Interpolovim poternicama“, one to u stvari nisu – reč je o objavama kojima nacionalne policije obaveštavaju ostale članice Interpola da je za nekim licem raspisana poternica (u slučaju teških krivičnih dela te objave su crvene). Za razliku od evropske policijske agencije Evropol, čije su poternice obavezujuće za sve članice EU, Interpolove objave ne obavezuju nikoga, i stvar je pravosuđa nacionalnih država da li će po njima postupiti. Za ovo postoji dobar razlog: kada su nacisti 1938. godine pripojili Austriju Trećem rajhu, premestili su sedište Interpola iz Beča u Berlin i za direktora instalirali zloglasnog SS generala Rajnharda Hajdriha. Od tada, pa do kraja rata, ova međunarodna policijska organizacija pretvorila se u mašinu za lov na Jevreje i one koji su im pružali utočište; SAD su, na primer, postupajući po Interpolovim poternicama, uredno isporučivale jevrejske izbeglice Nemačkoj sve do ulaska u rat 1941, dok je Švajcarska to činila do 1945. Upravo da bi se takve zloupotrebe ubuduće izbegle, u statut obnovljenog posleratnog Interpola sa sedištem u Lionu uvedena je klauzula da je „strogo zabranjeno preduzimati akcije političkog, vojnog, verskog ili rasnog karaktera“ i ustanovljen je princip dobrovoljnosti.

 

HAPŠENJA S PUŠTANJEM „Nakon ove odluke, svi su slobodni da putuju izvan Kosova bez ikakvih problema“, rekao je kosovski ministar pravde Abelard Tahiri.

Nije Haradinaju ta sloboda mnogo manjkala i pre ukidanja. Pre dve godine na osnovu te poternice uhapšen je na aerodromu u Ljubljani, ali i oslobođen posle samo nekoliko dana. Takođe je 4. januara ove godine bio pritvoren u Kolmaru u Francuskoj, upravo na osnovu srpske poternice za ratne zločine. 

Da su francuske vlasti ocenile da je srpska poternica politička, mogle su odmah da je odbace, kao što su to učinili Slovenci. Umesto toga, oni su slučaj prebacili na pravosudne organe, a ovi su pak zatražili da im se iz Beograda pošalju detaljni podaci. Nakon četiri meseca postupka, sud u Kolmaru je krajem aprila odbacio zahtev Srbije za ekstradiciju bivšeg komandanta OVK.

Slično je bilo i sa biv­šim ko­man­dantom Ko­sov­skog za­štit­nog kor­pu­sa Agimom Čekuom, koji je za­dr­ža­van po srp­skim po­ter­ni­ca­ma tri pu­ta. Pr­vi put je uhap­šen na aerodromu Br­nik kod Lju­blja­ne 2003. Če­ku je po­tom dva pu­ta izno­va pri­vo­đen 2009, pr­vo u Kolumbi­ji, a po­tom u Bu­gar­skoj. Na­kon to­ga In­ter­pol je od­bio da po­stu­pa po po­ter­ni­ca­ma ko­je je ini­ci­rao Be­o­grad.

Na te odluke nije uticao ni izveštaj nemačke savezne obaveštajne službe, BND-a, iz 2005. godine, koji je decembra 2008. objavio „Vikiliks“. U njemu se analiziraju kriminalne aktivnosti na Balkanu i detaljno opisuju, kako i sam izveštaj navodi – „glavni igrači na Balkanu“, među kojima su i sadašnji predsednik „Kosova“ Hašim Tači, ali i premijer Ramuš Haradinaj.

SRPSKA KRIVICA Gledajući unazad, nijedna ličnost ovog kalibra koju je srpsko pravosuđe tražilo po Interpolovim poternicama nije izručena, u čemu su i „velike zasluge srpskog pravosuđa“. Dok je Tužilaštvom za ratne zločine rukovodio Vladimir Vukčević, uz pomoćnika mu Bruna Vekarića, za manje od godinu dana Srbija je „odustala“ od Ejupa Ganića (kolona JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu), Ilije Jurišića (kolona JNA u Tuzli), Tihomira Purde (ranjeni i ubijeni vojnici u Borovu) i generala Jove Divjaka (kolona JNA u Dobrovoljačkoj). Najveći fijasko bio je slučaj Ejupa Ganića koji je bio zadržan u Velikoj Britaniji a sud ga je, posle dva ročišta, pustio na slobodu zato što srpsko tužilaštvo, po rečima Engleza, nije pripremilo dokaze na osnovu kojih bi Ganić, u vreme masakra glavnokomandujući muslimanske vojske, bio izručen.

Reklo bi se da je sličnih propusta i sada bilo, jer šta to znači kad srpski zvaničnici ublažavaju vest iz Liona time da poternica nije ukinuta već samo „zamagljena“, odnosno nije javno istaknuta. Rok za ulaganje prigovora ne postoji, a nadležni će, kako se navodi, uraditi sve što je u njihovoj moći da obore odluku Interpola i vrate na snagu međunarodnu poternicu za Haradinajem.

Zanimljivo je da se temperatura u Beogradu diže „post festum“, a ne kada je UNMIK obavestio Beograd da će dostaviti Interpolu zahtev za skidanje sa liste međunarodnih poternica. Umesto da su tada podigli glas i obratili se Savetu bezbednosti UN zbog UNMIK-ovog kršenja mandata, što će, kako kažu, sada učiniti, iz Beograda su tada samo na adresu UNMIK-a i Interpola odaslali svoj, već pomenuti pisani odgovor.

Neće biti da se još tada nije znalo da, po Konvenciji Interpola, samo zemlja koja je raspisala poternicu može i da je ukine, u ovom slučaju Srbija. Mnogi analitičari u Srbiji veruju da su i ostali koji su skinuti sa poternice ljudi iz Haradinajevog okruženja i da je, verovatno, on sugerisao ko sve treba da bude skinut sa poternice Interpola.

 

KAKO JE HARADINAJ POSTAO NEVIN Prisetimo se, Haradinaj je bio optužen pred Međunarodnim sudom u Hagu za zločine u bivšoj Jugoslavije, ali je oslobođen od svih tačaka optužnice. Odmah nakon objavljivanja optužnice 8. marta 2005. godine podneo je ostavku na funkciju premijera koju je obavljao tada, samo 100 dana, i dobrovoljno se predao Haškom tribunalu. U prvom suđenju Haradinaj je 2008. proglašen nevinim, dok je u drugostepenom postupku 2012. godine i definitivno oslobođen optužnice.

Haradinaj je bio vođa specijalne jedinice OVK „Crni orlovi“, kojoj se pripisuje odgovornost za mučenje i ubijanje više desetina srpskih civila, čija su tela nađena u Radonjićkom jezeru i po seoskim bunarima u opštini Dečani. Vlasti u Beogradu optužile su Haradinaja da je odgovoran za masovno ubistvo Srba na području Glođana, gde je u leto 1998. godine na poljoprivrednoj plantaži nađeno više od 20 leševa.

Otkud, onda, takva blagonaklonost prema osvedočenom zločincu koji je svoje zločine čak zabeležio u ličnom dnevniku? Odgovor treba tražiti na geostrateškoj ravni, gde pravo i pravda ne igraju nikakvu ulogu, odnosno igraju, ali u zavisnosti čiji interes je u pitanju.

Neki smatraju da je sve ovo posledica američkog pritiska, jer je neprimereno da neko ko učestvuje u pregovorima sa Srbijom bude na njenoj poternici. „Americi je potreban Haradinaj kao slobodan čovek, kako bi u ovom trenutku mogao potpuno da učestvuje u ostvarivanju njihovih geostrateških i političkih ciljeva“, reći će za „Sputnjik“ nekadašnji poznati policajac i član Svetske asocijacije šefova policije Marko Nicović.

Još je eksplicitniji dr Srđan Perišić sa Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost univerziteta Union – Nikola Tesla, koji podseća da su Albanci produžena ruka, odnosno poluga zapadne, atlantističke politike na Balkanu, iz čega sledi da je Haradinaj njihov štićenik i izvršilac. Perišić se poziva na mnoga istraživanja u kojima se tvrdi da NATO nema kopnenu moć za vođenje ratova, iako su još uvek dominantni u vazduhu, i zato im treba neko ko će ratovati za njih, a procenili su da mogu lako da računaju na albanski faktor, na Albance na Kosovu da će biti NATO pešadija, zbog čega je sve usmereno da se njima izlazi u susret. „Nije Srbija prepoznata kao vodeća država Zapadnog Balkana već upravo Albanci. Zato se njima dozvoljavaju dve albanske države na Balkanu, s tim da je u povoju i treća u Makedoniji. Već slušamo zahteve albanske elite da što pre treba ići u ujedinjenje Kosova i Albanije“, kaže Perišić, dodajući da ni Haradinaj, ni Tači nikada neće biti osuđeni, bez obzira na sve specijalne sudove koji budu formirani.

 Treba napomenuti i da je pred novoformiranim Specijalnim sudom za ratne zločine OVK glavni tužilac Amerikanac, pa ćemo ubrzo videti ko je sve obuhvaćen optužnicom, a ko ne.

S obzirom na to da pravo i pravda nisu ista kategorija, ni do sada nije bila retkost da se neki zločinci provuku i izbegnu kaznu, što ne znači da nisu bili krivi. Ali nikada u tome u ovolikoj meri nije uticala politika, kao u slučaju osvedočenih zločinaca nad Srbima. Nije tek tako francuski matematičar, fizičar i filozof Blez Paskal rekao da je „pravda bez sile nemoćna“, a „sila bez pravde nasilnička“…    

Šest zvezdica za „Veliku Albaniju“

Simboli na kvazidržavnoj zastavi Kosova, koji su, u stvari, regioni u projektu „Velike Albanije“, ozvaničenjem Dana zastave Albanije i na KiM samo su dobili svoj „modus operandi“.

Mnogobrojni pripadnici KFOR-a, UNMIK-a, EULEKS-a i niza međunarodnih organizacija u Prištini morali su tog 28. novembra primetiti da je Prištinu zapljusnulo svečarsko raspoloženje. Trg i važniji gradski punktovi ukrašeni su zastavama, ali nisu to bile zastave sa kvazidržavnim simbolima samoproglašene Republike Kosovo, već nacionalne crveno-crne zastave Albanije, povodom obeležavanja 105. godišnjice nezavisnosti Albanije. Takozvani Dan zastave na istovetan način se proslavljao i u Albaniji, i na Kosovu i Metohiji i u opštinama Bujanovac i Preševo. Sa svih strana čuo se poziv za ujedinjenje i stvaranje velike, ili, kako separatisti u Prištini kažu, prirodne Albanije.

Ramuš Haradinaj je albanski državni praznik Dan zastave proglasio nacionalnim praznikom tzv. države Kosovo, uporedo sa najavom plana Hašima Tačija da Kosovo sa Albanijom ima „otvorene granice“, tobože po uzoru na Evropsku uniju. Ova sinhronizovana akcija, kažu upućeni u Prištini, sve je samo ne naivna kako se možda čini na prvi pogled.

Ideja „Velike Albanije“, koja u poslednje vreme dobija i neskrivenu javnu podršku u Prištini i Tirani, a prećutno i u zapadnim centrima moći, ne ugrožava samo Srbiju već i stabilnost celog Balkana.

Vredi podsetiti šta su sve albanski političari u Prištini govorili na temu „Velike Albanije“. Pored Tačijeve najave da će skupštine Kosova i Albanije ukinuti međusobne granične prelaze koji ionako već ne postoje, predsednik tzv. Šiptarske akademije nauka Redžep Ćosija pozvao je albanske političare Kosova i Albanije da pristupe ujedinjenju. Ilir Meta, predsednik Albanije, boravi u tzv. Preševskoj dolini spremajući politički teren za ujedinjenje tzv. albanskih zemalja, dok Ramuš Haradinaj  otvoreno kaže da, ako Srbija ne prizna nezavisno Kosovo, na scenu stupa njihova varijanta B, gde će oni legitimnost i prisustvo u UN ostvariti ujedinjenjem sa Albanijom. U isto vreme komandant američke vojske u Evropi, general-pukovnik Ben Hodžis objavljuje da će NATO baza Bondstil tamo ostati trajno.

Govoreći u maju ove godine na tribini „Velika Albanija: utopija ili stvarnost pred vratima“ u Institutu za međunarodnu politiku, docent na Filozofskom fakultetu dr Aleksandar Životić primetio je da su se Albanci pokazali kao veoma uporni da traže saveznike iz kruga najmoćnijih sila koje su zainteresovane za prostor Balkana.

„Modernim rečnikom Albanci znaju da lobiraju tamo gde treba i da zauzvrat nude usluge tim silama na terenu. A istorija je pokazala da je ostvarivanje ideje ’Velike Albanije’ uvek praćeno širokim spektrom nasilja, banditizma i kriminala“, naglasio je ovaj istoričar i dodao da je raspadom Jugoslavije ceo prostor Balkana ušao u zonu uticaja zapadnih sila, čime je oživela i ideja „Velike Albanije“. Podsetio je i da su SAD još na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1946. godine Albancima rekle da odustanu od severnog Epira, obećavajući im kompenzaciju na severu, misleći pre svega na KiM.

Na istom skupu, dr Milomir Stepić, naučni savetnik Instituta za političke studije, rekao je da su danas glavni promotori „Velike Albanije” – Tirana, NATO i EU. Govoreći o modalitetima ovog opasnog velikodržavnog projekta kao što su „etnička Albanija“, „prirodna Albanija“, Stepić upozorava da bi ostvarivanje takvog sna dovelo do crtanja novih granica na Balkanu. Stoga i nedvosmislena tvrdnja da je KiM danas praktično središte ili pijemont projekta „Velike Albanije“. Ova težnja je i simbolično izražena na zastavi samoproglašene republike Kosovo. Na njoj je karta Kosova i šest zvezdica, koje su, u stvari, regioni koji treba da se ujedine u projekat „Velike Albanije“.