Zašto ćute intelektualci ili krokodilizacija srpske kulture

Naši malobrojni angažovani intelektualci teško dolaze do medija pošto je i novinarska elita jednako pala na ispitu društvenog angažmana, budući da ih sve zajedno politička elita sprečava da ukažu na glavnu kontradikciju društvenog sistema, na tržišnu ekonomiju neoliberalnog tipa koja se zasniva na eksploataciji, nesigurnosti i gaženju ljudskog dostojanstva

Da li su na planu intelektualnog angažmana pali najpozvaniji u srpskom društvu: SANU, univerziteti, umetnička udruženja, a posebno udruženja književnika, Srpska pravoslavna crkva, profesori, akademici, umetnici, dakle, ustanove i pojedinci čiji angažman može da formira javno mišljenje i usmeri ga ka traženju alternativa postojećem stanju? Odgovor na ovo pitanje je izuzetno važan – budući da je izvesno da intelekt bez angažmana ne služi ničemu, odnosno da teorija koja se ne može pretvoriti u praksu ostaje u sferi egocentrizma njenog stvaraoca.

SOROŠEVSKA SUPKULTURA Naši malobrojni angažovani intelektualci, osim retkih izuzetaka, teško dolaze do medija, pošto je i novinarska „elita“ jednako pala na ispitu društvenog angažmana, jer ih politička „elita“ sprečava da ukažu na glavnu kontradikciju društvenog sistema, na tržišnu ekonomiju neoliberalnog tipa koja se zasniva na eksploataciji, nesigurnosti, pri čemu se gazi ljudsko dostojanstvo, dok se u praksi negira ili čak ignoriše značaj kulture, prosvete i nauke. Za to vreme cveta prizemna supkultura „izuzetnosti“ i „političke korektnosti“, odnosno neoliberalne poslušnosti kakvu propagiraju soroševski centri za „dekontaminaciju i izuzetnost“. Na delu je agresivna „krokodilizacija“ srpske kulture, nauke i prosvete: srpskom jeziku smrtnu presudu u sarajevskoj „Deklaraciji o zajedničkom jeziku“ izriču poznati srpski autošovinisti Saša Ilić, Borka Pavićević, Vladimir Arsenijević, Filip David i slične soroševske perjanice, a kći SS oficira Herta Miler satanizuje srpski narod. Mogli su da je odvedu i u Spomen-park u Kragujevcu ili na stratište u Kraljevu, pa bi im „performans“ bio potpun.

Srpski intelektualci nisu reagovali na ovakve „evropske vrednosti“ i angažman srpskih autošovinističkih „intelektualaca“, a oni koji su i reagovali možda ne primećuju da ti soroševski krokodili nisu uzrok, već samo ljigava posledica antisrpskog delovanja onoga ko ih je proizveo sa ciljem da menja našu kulturu, našu istorijsku svest, naš pravoslavni i svetosavski pogled na svet, naš etnički sastav, naš genetski kod. Odgovorni u tom smislu su i svi oni naši intelektualci koji ne pripadaju „mondijalističkoj krokodilizaciji“ kulture, ali podržavaju neoliberalni globalistički sistem. Svaki koren, ili temelj nacije, porodica, svaki misleći čovek, svaki primer nacionalnog herojstva, prepreka su neograničenom širenju neoliberalnog kapitala i izrabljivanja ljudi pretvorenih u robu, a koji se moraju uništiti bombama, promenom svesti, uništavanjem nacionalne kulture, prosvete. Čim se neko suprotstavi tom nametu, neoliberalni petooktobraški hor ga ocrni da je reakcionaran, fašistički, patriotski, populistički, totalitaristički nastrojen. Jer taj hor, radi očuvanja svog materijalnog statusa, želi da sve niveliše u okviru svoje jednoumne ravni svodeći intelektualca na potrošača, bez korena, koji zna (ako zna) samo engleski, ima amerikanizovanu svest, bez svog nacionalnog identiteta. Taj hor negira pluralističke specifičnosti, običaje, nacionalne kulture, plurilingvizam. On govori o pluralizmu u kulturi, a propagira evrounijski monokulturalizam koji nameće Brisel. On je zato protiv nacionalnog suvereniteta kao izvora politike očuvanja različitosti u svetu, koja je preduslov za pluralistički duhovni prostor umnih ljudi, a ne za gaulajterski monoteizam soroševskih homokretena.

[restrict]

OD TEORIJE DO PRAKSE Ali čak i kada naši intelektualci verbalno kritikuju stvarnost, oni potom i većma negiraju praktičnu mogućnost transformacije društva, jer nisu sposobni da načine korak od teorije do prakse, da pređu jaz između kritike i praktične transformacije društva. Zato se drže indirektne apologetike. Naime, sasvim utonuli u neoliberalni američki san, oni ispravno kritikuju današnji svet sa stanovišta otuđenosti, neautentičnosti, nepravde, ali onda zapadaju u glib u kome tvrde da je taj neoliberalni status sveta, iako daleko od najboljeg, ipak jedini moguć. Reč je o konzervativnoj kritici sterilnih mistifikatora, jer s jedne strane kritikuju stvarnost, a onda tvrde da je ona nepromenljiva. Na taj način njihova kritika stanja ne pretvara se u akciju protiv tog lošeg stanja. Time naši intelektualci postaju organski deo vlasti, dajući joj priliku da iskaže čak i svoju „širinu“, jer navodno toleriše takvu kritiku, a toleriše je jer ona tvrdi da ta vlast možda nije najbolja, ali jeste nezamenljiva. Politička stvarnost je nepravedna, neprirodna, čak opscena, kažu oni u svojoj kritici, ali je nepromenljiva kažu oni u svojoj praksi. Zato su intelektualci u Srbiji najvećma podanici vladajuće kaste. Oni imaju „kapital“ umnosti i umetničke veštine da ga ponude, ali taj kapital moraju nekome da prodaju, pa zato žive u strahu od sukoba sa vladajućom kastom koja poseduje potencijal materijalnog otkupa njihove intelektualne ponude. Zato ne zahtevaju stvarnu promenu. Tako se njihov kulturni kapital pretvara u kapital legitimizacije postojećeg stanja. Intelektualci i umetnici tada prestaju da budu nosioci kulturne samosvesti i kritičari vladajuće kaste. U tom času oni postaju samo ikebana tobožnje mogućnosti kritike vlasti.

ANGAŽOVANI INTELEKTUALAC Intelektualac danas, ne samo u Srbiji, nema više svoju funkciju aktivnog kritički nastrojenog posmatrača, ne dovodi u pitanje postojeći sistem vladavine, nije sposoban da svoju kritiku pretvori u delotvornu akciju, već postaje agent neoliberalne pošasti.

Trebalo bi da današnji intelektualci svoju pasivnu ulogu apologeta vlasti zamene angažovanim stavom, borbom za promenu društvenog sistema u kome su humanizam i dostojanstveni socijalni status ljudskog bića danas zamenjeni larpurlartizmom proizvodnje kapitala za račun pohlepne vladajuće kaste, tako što će imati kritički stav prema njoj i njenom društvenom sistemu. To što nema mogućnosti da se svrsta uz one političke snage koje vrednuju humanost i socijalna prava, pošto su takve političke snage danas u Srbiji mislena imenica, ne znači da intelektualac treba da odustane od svog društvenog angažmana u kome je njegovo stvaralaštvo jak ulog u borbi protiv naše skorojevićke i intelektualno ispodprosečne političke „elite“ koja nema dobre namere prema građanima. Intelektualac je dužan da se suprotstavi tržištu kao sudbini i bezuslovnoj podređenosti kapitalu, jer je naše postojanje danas žrtvovano na oltaru potrošnje i proizvodnje, čime je naša budućnost pomračena, jer vlast nastoji da nas spreči da ugledamo horizont transformativnih procesa na kojima se pomaljaju svetlost novih društvenih sistema i spasonosno gašenje današnje vladajuće kaste. Vreme je da se odreknemo dogmi globalizma.

Jedan od retkih angažovanih evropskih intelektualaca, italijanski filozof Dijego Fuzaro, kaže na tu temu: „Sramotna religiozna forma na kojoj se temelji globalni sistem je imanentna večnosti, neiscrpljivosti i nepromenljivosti kapitalizma kao sudbine, sa svoje tri temeljne dogme, a to su ’robinzonska’ središnjost apsolutnog individualizma, konstantna potreba vojnih intervencija putem ’etičkih bombardovanja’ radi održanja i širenja kapitalističkog sistema u svetu, i apriorna demonizacija bilo kakve transformističke namere, koja se odmah likvidira kao vokaciono totalitarna i antidemokratska.“

HOR PETOOKTOBARSKIH PRVOBORACA To je upravo ono što se dešava kod nas, jer je hor petooktobarskih prvoboraca, te klasične neoliberalne posluge, dao sebi za pravo da demonizuje svakoga ko pokuša da ugrozi njegov povlašćeni status u današnjoj srpskoj stvarnosti. Taj hor demonizuje svakoga ko ne prihvata Evropsku uniju, tu paradigmu austrougarske „tamnice naroda“, i amerikanizaciju svetske, pa i naše kulture, već želi suverenu, demokratsku, plurikulturalnu konfederaciju suverenih evropskih država. Ubeđuju nas da su demokrate, a ne shvataju da ne može biti demokratije u Evropi sve dok je okupiraju vojne baze Sjedinjenih Američkih Država. U takvoj EU gubi se kulturni identitet. Evropska unija je ideološki okov, a ne multikulturalizam. Ona ne gaji izuzetnost, kako to lažno predstavljaju neke novokomponovane „institucije“ u Srbiji, već je reč o klasičnoj inkluzivnosti u cilju podređivanja građana neoliberalnom sistemu u kome oni nisu ljudska bića već roba – nisu više ljudi, već resursi kapitala. Zato oni promovišu jedinstveni internacionalni model neoliberalnog sistema, uz ukidanje nacionalnog suvereniteta radi vladavine ekonomije nad politikom. Dakle, laž je da je EU prostor demokratije i multikulturalizma. Jer nema multikulturalizma tamo gde se ide na intelektualnu i umetničku unifikaciju uz negiranje nacionalnih kulturnih vrednosti koje su u suštini jedini izvor različitosti na svetskom fonu. Nametanjem kulturnih modela koje vrše svetski neoliberalni krugovi preko svojih instrumenata vladavine, od kojih je jedan upravo Evrounija, nameće se jednoumni sistem života i razmišljanja.

Zbog toga mi sve više gubimo srpski film, srpsko pozorište, srpsku poeziju, srpsko stvaralaštvo uopšte, jer umetnici idu na kloniranje monoteističkih evropejskih kulturnih „vrednosti“, umesto na autentično stvaralaštvo. Zato imamo „bolonjizaciju“ naših škola iz čega proizlazi obrazovanje koje snižava kritičku svest intelektualaca i umetničku viziju. Zato naši postoktobraši predstavljaju globalizaciju kao univerzalnost, vrh kulture i prosvete, a reč je samo o univerzalizaciji njihovog stečenog egoizma. Oni zato preziru nacionalne vrednosti, slave performans kiča, izvitoperenost umetničkog izraza predstavljaju kao avangardu. Neretko tome doprinosi i to što perjanice tog mišljenja imaju vrlo nizak stvaralački potencijal, a veoma visoko mišljenje o sebi. Globalizacija i neoliberalizam su jednaka dogma kao i demokratija, komunizam ili fašizam, a ona je čak socijalno i prostija, jer je samo izraz tržišne teologije, bez uzimanja u obzir autentičnosti ljudskog bića i njegove slobodne volje.

DUALNO OBRAZOVANJE I TERMINALNA FAZA SANU Zato se uvodi dualno obrazovanje u kome nema mesta za grčki i latinski koji su bili osnova duhovne kulture u gimnazijama. Sve se to namerno uništava dualnim obrazovanjem, novim „šuvaricama“, transformacijom škole u kapitalističko preduzeće (direktori škola su „menadžeri“, „kreditima“ se ocenjuju studenti, manijakalno se koristi engleski jezik, učenici ne uče da bi nešto naučili već da bi sakupili poene na testovima). Sve to je usmereno na razaranje nacionalnih država i fetišističku apsolutizaciju homologacionog divljeg liberalističkog tržišta lišenog kulturne tradicije koja bi bila u stanju da odoli agresiji neoliberalnog poimanja sveta.

A na sve to ćute SANU, SPC, Univerzitet, pisci, slikari, glumci, ćute oni koji nose laskavu titulu „intelektualac“, ali oveštalu od sterilnosti. Potcenjuju sopstvenu moć koja bi se iskazala kada bi svi ustali. Zar ne znaju da je posle vojne agresije nastavljena duhovna agresija na Srbiju, na njih posebno? Nije se ni krilo u zapadnim krugovima da su za prvu metu posle naše dece i naše životne sredine 1999. godine bili planirani razaranje SANU, Srpske pravoslavne crkve i Udruženje književnika Srbije radi uništavanja srpskih nacionalnih korena. Dokumentacija o tome, nastala iz zapadnih izvora, postoji u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije. Taj zli naum je skoro pri kraju. SANU od Nikole Hajdina do Vladimira Kostića je već prešla put do terminalne faze. SPC kao da ponekad zaboravlja da su iznad nje samo Bog i srpski narod. Udruženje književnika je iscepkano putem nasilne i ciljne akcije bivšeg aparatčika u beogradskom komitetu Saveza komunista i petooktobraškog jurišnika Gorice Mojović, i svedeno na muklu reč u smislu angažmana. Potencijalno najjače intelektualne snage, sposobne da privedu političku „elitu“ razumu, da primoraju politiku da se stavi u službu kulture, nauke i prosvete, izgubile su se u šumi bezvoljnosti, straha i samodovoljnosti. Veliki pisci, veliki reditelji, glumci, muzičari, slikari, mali su pred mučnom stvarnošću naše svakodnevice, bez intelektualnog angažmana na stvaranju alternativa postojećem stanju u kome neoliberalna mondijalizacija nameće samo jednu „kulturu“, ukidajući kulture kao takve da bi ih zamenila opštim konformizmom koji negira bilo koji duhovni prostor različit od jednoumnog evrounijaćenja.

Zato je akcija takozvanih korektno-političkih „intelektualaca“ usmerena na uklanjanje nacionalnog identiteta, na zamenu kulture surogatom performansa i egzibicionizma na umetničkom planu, kako bi njihovi strani mentori i finansijeri mogli da nam nametnu svoj kulturni imperijalizam. Oni smišljeno rade na ukidanju nacionalnih država kao prepreke transnacionalnoj moći ekonomije i finansijske oligarhije.

(A)NACIONALNA KULTURA Na tom planu se posebno istakao bivši ministar kulture Ivan Tasovac. Izbrisao je iz Zakona o kulturi sve što je imalo i prizvuk nacionalnog. Zahvaljujući tada premijeru Aleksandru Vučiću morao je da vrati u predlog zakona nagradu nacionalnog priznanja, ali je i premijer prevideo, iako je dobio dopis u kome mu je sve bilom servirano na tanjiru, da pre nacionalnih priznanja treba sprečiti ukidanje nacionalnih institucija i statusa istaknutog umetnika. Nadamo se da će sa sadašnjim ministrom kulture Vladanom Vukosavljevićem, posle usvajanja Strategije kulture, a prilikom izrade (novog) Zakona o kulturi na njenim osnovama, i ovaj napad neoliberalnih krugova na srpsku kulturu biti osujećen. Naravno, petooktobraški jurišnici nastavljaju sa svojim antisrpskim naumom i napadaju i ovog ministra kulture, prvog dostojnog posle Miodraga Đukića i Voje Brajovića, zbog „vizantijskog temelja“ i ćirilice u predlogu Strategije kulture. Intelektualci ćute, ne angažuju se dobrim predlozima već dopuštaju da soroševski „intelektualci“ napadaju taj temeljni dokument, recimo, perifernim pitanjima o tome ko je pisao polazni materijal, čudeći se kako to da ga oni nisu pisali, jer tada u njemu ćirilica i vizantijsko nasleđe koji im bodu oči ne bi bili ni pomenuti. Zamenom teza napadaju u stvari temelj srpske kulture, jezik, pismo i kulturno nasleđe. Nadamo se da će ministar istrajati.    

[/restrict]