Наши малобројни ангажовани интелектуалци тешко долазе до медија пошто је и новинарска елита једнако пала на испиту друштвеног ангажмана, будући да их све заједно политичка елита спречава да укажу на главну контрадикцију друштвеног система, на тржишну економију неолибералног типа која се заснива на експлоатацији, несигурности и гажењу људског достојанства
Да ли су на плану интелектуалног ангажмана пали најпозванији у српском друштву: САНУ, универзитети, уметничка удружења, а посебно удружења књижевника, Српска православна црква, професори, академици, уметници, дакле, установе и појединци чији ангажман може да формира јавно мишљење и усмери га ка тражењу алтернатива постојећем стању? Одговор на ово питање је изузетно важан – будући да је извесно да интелект без ангажмана не служи ничему, односно да теорија која се не може претворити у праксу остаје у сфери егоцентризма њеног ствараоца.
СОРОШЕВСКА СУПКУЛТУРА Наши малобројни ангажовани интелектуалци, осим ретких изузетака, тешко долазе до медија, пошто је и новинарска „елита“ једнако пала на испиту друштвеног ангажмана, јер их политичка „елита“ спречава да укажу на главну контрадикцију друштвеног система, на тржишну економију неолибералног типа која се заснива на експлоатацији, несигурности, при чему се гази људско достојанство, док се у пракси негира или чак игнорише значај културе, просвете и науке. За то време цвета приземна супкултура „изузетности“ и „политичке коректности“, односно неолибералне послушности какву пропагирају сорошевски центри за „деконтаминацију и изузетност“. На делу је агресивна „крокодилизација“ српске културе, науке и просвете: српском језику смртну пресуду у сарајевској „Декларацији о заједничком језику“ изричу познати српски аутошовинисти Саша Илић, Борка Павићевић, Владимир Арсенијевић, Филип Давид и сличне сорошевске перјанице, а кћи СС официра Херта Милер сатанизује српски народ. Могли су да је одведу и у Спомен-парк у Крагујевцу или на стратиште у Краљеву, па би им „перформанс“ био потпун.
Српски интелектуалци нису реаговали на овакве „европске вредности“ и ангажман српских аутошовинистичких „интелектуалаца“, а они који су и реаговали можда не примећују да ти сорошевски крокодили нису узрок, већ само љигава последица антисрпског деловања онога ко их је произвео са циљем да мења нашу културу, нашу историјску свест, наш православни и светосавски поглед на свет, наш етнички састав, наш генетски код. Одговорни у том смислу су и сви они наши интелектуалци који не припадају „мондијалистичкој крокодилизацији“ културе, али подржавају неолиберални глобалистички систем. Сваки корен, или темељ нације, породица, сваки мислећи човек, сваки пример националног херојства, препрека су неограниченом ширењу неолибералног капитала и израбљивања људи претворених у робу, а који се морају уништити бомбама, променом свести, уништавањем националне културе, просвете. Чим се неко супротстави том намету, неолиберални петооктобрашки хор га оцрни да је реакционаран, фашистички, патриотски, популистички, тоталитаристички настројен. Јер тај хор, ради очувања свог материјалног статуса, жели да све нивелише у оквиру своје једноумне равни сводећи интелектуалца на потрошача, без корена, који зна (ако зна) само енглески, има американизовану свест, без свог националног идентитета. Тај хор негира плуралистичке специфичности, обичаје, националне културе, плурилингвизам. Он говори о плурализму у култури, а пропагира евроунијски монокултурализам који намеће Брисел. Он је зато против националног суверенитета као извора политике очувања различитости у свету, која је предуслов за плуралистички духовни простор умних људи, а не за гаулајтерски монотеизам сорошевских хомокретена.
[restrict]
ОД ТЕОРИЈЕ ДО ПРАКСЕ Али чак и када наши интелектуалци вербално критикују стварност, они потом и већма негирају практичну могућност трансформације друштва, јер нису способни да начине корак од теорије до праксе, да пређу јаз између критике и практичне трансформације друштва. Зато се држе индиректне апологетике. Наиме, сасвим утонули у неолиберални амерички сан, они исправно критикују данашњи свет са становишта отуђености, неаутентичности, неправде, али онда западају у глиб у коме тврде да је тај неолиберални статус света, иако далеко од најбољег, ипак једини могућ. Реч је о конзервативној критици стерилних мистификатора, јер с једне стране критикују стварност, а онда тврде да је она непроменљива. На тај начин њихова критика стања не претвара се у акцију против тог лошег стања. Тиме наши интелектуалци постају органски део власти, дајући јој прилику да искаже чак и своју „ширину“, јер наводно толерише такву критику, а толерише је јер она тврди да та власт можда није најбоља, али јесте незаменљива. Политичка стварност је неправедна, неприродна, чак опсцена, кажу они у својој критици, али је непроменљива кажу они у својој пракси. Зато су интелектуалци у Србији највећма поданици владајуће касте. Они имају „капитал“ умности и уметничке вештине да га понуде, али тај капитал морају некоме да продају, па зато живе у страху од сукоба са владајућом кастом која поседује потенцијал материјалног откупа њихове интелектуалне понуде. Зато не захтевају стварну промену. Тако се њихов културни капитал претвара у капитал легитимизације постојећег стања. Интелектуалци и уметници тада престају да буду носиоци културне самосвести и критичари владајуће касте. У том часу они постају само икебана тобожње могућности критике власти.
АНГАЖОВАНИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ Интелектуалац данас, не само у Србији, нема више своју функцију активног критички настројеног посматрача, не доводи у питање постојећи систем владавине, није способан да своју критику претвори у делотворну акцију, већ постаје агент неолибералне пошасти.
Требало би да данашњи интелектуалци своју пасивну улогу апологета власти замене ангажованим ставом, борбом за промену друштвеног система у коме су хуманизам и достојанствени социјални статус људског бића данас замењени ларпурлартизмом производње капитала за рачун похлепне владајуће касте, тако што ће имати критички став према њој и њеном друштвеном систему. То што нема могућности да се сврста уз оне политичке снаге које вреднују хуманост и социјална права, пошто су такве политичке снаге данас у Србији мислена именица, не значи да интелектуалац треба да одустане од свог друштвеног ангажмана у коме је његово стваралаштво јак улог у борби против наше скоројевићке и интелектуално исподпросечне политичке „елите“ која нема добре намере према грађанима. Интелектуалац је дужан да се супротстави тржишту као судбини и безусловној подређености капиталу, јер је наше постојање данас жртвовано на олтару потрошње и производње, чиме је наша будућност помрачена, јер власт настоји да нас спречи да угледамо хоризонт трансформативних процеса на којима се помаљају светлост нових друштвених система и спасоносно гашење данашње владајуће касте. Време је да се одрекнемо догми глобализма.
Један од ретких ангажованих европских интелектуалаца, италијански филозоф Дијего Фузаро, каже на ту тему: „Срамотна религиозна форма на којој се темељи глобални систем је иманентна вечности, неисцрпљивости и непроменљивости капитализма као судбине, са своје три темељне догме, а то су ’робинзонска’ средишњост апсолутног индивидуализма, константна потреба војних интервенција путем ’етичких бомбардовања’ ради одржања и ширења капиталистичког система у свету, и априорна демонизација било какве трансформистичке намере, која се одмах ликвидира као вокационо тоталитарна и антидемократска.“
ХОР ПЕТООКТОБАРСКИХ ПРВОБОРАЦА То је управо оно што се дешава код нас, јер је хор петооктобарских првобораца, те класичне неолибералне послуге, дао себи за право да демонизује свакога ко покуша да угрози његов повлашћени статус у данашњој српској стварности. Тај хор демонизује свакога ко не прихвата Европску унију, ту парадигму аустроугарске „тамнице народа“, и американизацију светске, па и наше културе, већ жели суверену, демократску, плурикултуралну конфедерацију суверених европских држава. Убеђују нас да су демократе, а не схватају да не може бити демократије у Европи све док је окупирају војне базе Сједињених Америчких Држава. У таквој ЕУ губи се културни идентитет. Европска унија је идеолошки оков, а не мултикултурализам. Она не гаји изузетност, како то лажно представљају неке новокомпоноване „институције“ у Србији, већ је реч о класичној инклузивности у циљу подређивања грађана неолибералном систему у коме они нису људска бића већ роба – нису више људи, већ ресурси капитала. Зато они промовишу јединствени интернационални модел неолибералног система, уз укидање националног суверенитета ради владавине економије над политиком. Дакле, лаж је да је ЕУ простор демократије и мултикултурализма. Јер нема мултикултурализма тамо где се иде на интелектуалну и уметничку унификацију уз негирање националних културних вредности које су у суштини једини извор различитости на светском фону. Наметањем културних модела које врше светски неолиберални кругови преко својих инструмената владавине, од којих је један управо Евроунија, намеће се једноумни систем живота и размишљања.
Због тога ми све више губимо српски филм, српско позориште, српску поезију, српско стваралаштво уопште, јер уметници иду на клонирање монотеистичких европејских културних „вредности“, уместо на аутентично стваралаштво. Зато имамо „болоњизацију“ наших школа из чега произлази образовање које снижава критичку свест интелектуалаца и уметничку визију. Зато наши постоктобраши представљају глобализацију као универзалност, врх културе и просвете, а реч је само о универзализацији њиховог стеченог егоизма. Они зато презиру националне вредности, славе перформанс кича, извитопереност уметничког израза представљају као авангарду. Неретко томе доприноси и то што перјанице тог мишљења имају врло низак стваралачки потенцијал, а веома високо мишљење о себи. Глобализација и неолиберализам су једнака догма као и демократија, комунизам или фашизам, а она је чак социјално и простија, јер је само израз тржишне теологије, без узимања у обзир аутентичности људског бића и његове слободне воље.
ДУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ И ТЕРМИНАЛНА ФАЗА САНУ Зато се уводи дуално образовање у коме нема места за грчки и латински који су били основа духовне културе у гимназијама. Све се то намерно уништава дуалним образовањем, новим „шуварицама“, трансформацијом школе у капиталистичко предузеће (директори школа су „менаџери“, „кредитима“ се оцењују студенти, манијакално се користи енглески језик, ученици не уче да би нешто научили већ да би сакупили поене на тестовима). Све то је усмерено на разарање националних држава и фетишистичку апсолутизацију хомологационог дивљег либералистичког тржишта лишеног културне традиције која би била у стању да одоли агресији неолибералног поимања света.
А на све то ћуте САНУ, СПЦ, Универзитет, писци, сликари, глумци, ћуте они који носе ласкаву титулу „интелектуалац“, али овешталу од стерилности. Потцењују сопствену моћ која би се исказала када би сви устали. Зар не знају да је после војне агресије настављена духовна агресија на Србију, на њих посебно? Није се ни крило у западним круговима да су за прву мету после наше деце и наше животне средине 1999. године били планирани разарање САНУ, Српске православне цркве и Удружење књижевника Србије ради уништавања српских националних корена. Документација о томе, настала из западних извора, постоји у Министарству спољних послова Србије. Тај зли наум је скоро при крају. САНУ од Николе Хајдина до Владимира Костића је већ прешла пут до терминалне фазе. СПЦ као да понекад заборавља да су изнад ње само Бог и српски народ. Удружење књижевника је исцепкано путем насилне и циљне акције бившег апаратчика у београдском комитету Савеза комуниста и петооктобрашког јуришника Горице Мојовић, и сведено на муклу реч у смислу ангажмана. Потенцијално најјаче интелектуалне снаге, способне да приведу политичку „елиту“ разуму, да приморају политику да се стави у службу културе, науке и просвете, изгубиле су се у шуми безвољности, страха и самодовољности. Велики писци, велики редитељи, глумци, музичари, сликари, мали су пред мучном стварношћу наше свакодневице, без интелектуалног ангажмана на стварању алтернатива постојећем стању у коме неолиберална мондијализација намеће само једну „културу“, укидајући културе као такве да би их заменила општим конформизмом који негира било који духовни простор различит од једноумног евроунијаћења.
Зато је акција такозваних коректно-политичких „интелектуалаца“ усмерена на уклањање националног идентитета, на замену културе сурогатом перформанса и егзибиционизма на уметничком плану, како би њихови страни ментори и финансијери могли да нам наметну свој културни империјализам. Они смишљено раде на укидању националних држава као препреке транснационалној моћи економије и финансијске олигархије.
(А)НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА На том плану се посебно истакао бивши министар културе Иван Тасовац. Избрисао је из Закона о култури све што је имало и призвук националног. Захваљујући тада премијеру Александру Вучићу морао је да врати у предлог закона награду националног признања, али је и премијер превидео, иако је добио допис у коме му је све билом сервирано на тањиру, да пре националних признања треба спречити укидање националних институција и статуса истакнутог уметника. Надамо се да ће са садашњим министром културе Владаном Вукосављевићем, после усвајања Стратегије културе, а приликом израде (новог) Закона о култури на њеним основама, и овај напад неолибералних кругова на српску културу бити осујећен. Наравно, петооктобрашки јуришници настављају са својим антисрпским наумом и нападају и овог министра културе, првог достојног после Миодрага Ђукића и Воје Брајовића, због „византијског темеља“ и ћирилице у предлогу Стратегије културе. Интелектуалци ћуте, не ангажују се добрим предлозима већ допуштају да сорошевски „интелектуалци“ нападају тај темељни документ, рецимо, периферним питањима о томе ко је писао полазни материјал, чудећи се како то да га они нису писали, јер тада у њему ћирилица и византијско наслеђе који им боду очи не би били ни поменути. Заменом теза нападају у ствари темељ српске културе, језик, писмо и културно наслеђе. Надамо се да ће министар истрајати.
[/restrict]