Uzdrmani Berlin, uznemirena Evropa

Iznenadni kraj i krah koalicionih pregovora s nepredvidljivim posledicama: Precenjujući sopstvene medijatorske i posredničke sposobnosti u „sklapanju“ koalicije četiri političke stranke posve različitih profila i interesa, Angela Merkel je (neočekivano) dovela u pitanje svoju političku sudbinu, a pregovaračkim fijaskom najstabilniju evropsku zemlju gurnula u duboku krizu

Jedan tren je bio dovoljan da izazove pravi politički potres koji je gotovo eksplozivno uzdrmao Nemačku i uznemirio Evropu.

Kad su, koji minut pre ponoći, između (minule) nedelje i ponedeljka, predstavnici liberala (FDP) iznenada i demonstrativno napustili pregovarački sto, nije samo okončan pregovarački triler, koji je građane ove zemlje držao čitav dan u dramatičnoj napetosti.

Tim činom gurnuta je najstabilnija evropska  država u duboku, dosad neviđenu parlamentarnu krizu. Nikad se, naime, u posleratnoj istoriji Nemačke nije dogodilo da pregovori oko sklapanja vladajuće koalicije, koji su znali da budu teški i da potraju, dožive krah i suoče zemlju sa situacijom u kojoj nijedan od mogućih scenarija, a u opticaju su (samo) tri, za izlazak iz krize nije poželjan, ni, posebno za kancelarku Angelu Merkel, bezbolan: manjinska (visokorizična) vlada, još jedna (iznuđena i nepopularna) repriza velike koalicije i – novi izbori.

[restrict]

Nemoć najmoćnije žene sveta

Krah pregovora je i dosad najteži poraz Merkelove. Najmoćnija žena sveta delovala je u toj noći velike drame potpuno bespomoćno i zatečeno: s odlaskom pregovaračkog tima liberala srušio se njen san o „Jamajci“, koaliciji četiri stranke posve različitih profila i interesa, za koju je vezala sopstvenu političku sudbinu. Zato je dosta onih koji u tome vide i „početak kraja njene ere“.

Jedno je sigurno: ako (politički) i preživi, to više neće biti, ni u sopstvenoj (nemačkoj) ni u evropskoj kući, Merkelova iz minulih vremena, kad je samouvereno i neprikosnoveno, u svemu i svuda „diktirala tempo“. Ozbiljno „načeta“ na septembarskim parlamentarnim izborima (njeni konzervativci su se jedva održali „na nogama“, „uknjižili“ su najslabiji rezultat u njihovoj posleratnoj istoriji, iako su ostali najjača snaga u Bundestagu), ovim porazom ona je prvi put u dugoj i veoma uspešnoj političkoj karijeri ozbiljno i do kraja uzdrmana.

Proglašavajući minulu, kako će se ispostaviti „crnu nedelju“ za dan konačne odluke, s ultimativnim rokovima (najpre je precizirano da se sve okonča do 18 sati, pa su prepucavanja i nagodbe nastavljene do ponoći) o sudbini „Jamajke“ – političke boje potencijalnih koalicionih partnera – crna (konzervativci) žuta (liberali) i zelena (ekolozi) odgovaraju bojama zastave ove majušne karipske zemlje – sada već nesuđeni koalicioni partneri su doveli političku atmosferu do drame i usijanja. To je nateralo šefa države Štajnmajera na neuobičajen korak: umešao se u pregovore i upozorio stranačke lidere na ozbiljnost situacije i njihovu odgovornost prema građanima i državi. Uzalud. 

Riskantan potez liberala

Bolan rez je napravljen. Planule su odmah međusobne, teške optužbe u kojima su  „neodgovorni“ liberali – zbog toga što su zatečenim partnerima saopštili da su za njih pregovori okončani, digli se i otišli – najčešće i najviše na „raspeću“. Njihov novi lider Kristijan Lindner objašnjava taj „hazarderski“ potez odsustvom poverenja i iznuđenim kompromisima u kojima su, kaže, „uprogramirani“ neizbežni konflikti. Odlučio se da digne ruke od svega, uz lakonsko, najčešće citirano objašnjenje i obrazloženje, kako je bolje „ne učestvovati u vladi, nego loše vladati“.

Riskantan potez koji bi uznemireni i razočarani građani, u slučaju novih, sasvim izglednih izbora mogli da kazne stranku koju je njen mladi, ambiciozni i autoritativni lider tek „podigao iz mrtvih“ i ponovo, nakon teške i duge (vanparlamentarne) pauze, 24. septembra ponovo uveo u Bundestag. 

Ima, međutim, dosta onih koji glavnog krivca za krah pregovora, ali i najveću žrtvu tog čina, vide u kancelarki. Njena toliko puta uspešno isprobavana taktika, pragmatičnog političara oslobođenog ideoloških predrasuda i dogmi, pokazala se ovog puta drastično neuspešna. Angela Merkel se, kažu, prosto preračunala: puštala je da koalicioni partneri iz manjih stranaka dugo i žestoko ukrštaju koplja, uverena da će upravo ona, medijatorskom veštinom, demonstrirati sopstvenu (nad)moć, sve dok stvari nisu otišle (pre)daleko i pokazalo se da je njeno (preterano) samopouzdanje ovoga puta bilo bez pokrića. Nije blagovremeno otkrila, pa mimoišla „podvodne hridi“ i „definitivno se nasukala“ („Cajt“). Taktička greška, sa kardinalnim, „strateškim“ posledicama.

 

Berlin nije Vajmar

I šta sad? Nijedan od mogućih odgovora na to jednostavno, a sticajem okolnosti dramatično pitanje nije pouzdan. Nemačkoj predstoje nedelje, možda čak i meseci, potpune i mučne neizvesnosti. I (ne)prilike koje su neki požurili da uporede sa onima u haotičnoj Vajmarskoj republici. Uz konstataciju da je talas političke krize, koja potresa zapadne demokratije, zahvatio, konačno, i doskora pošteđenu i stabilnu Nemačku. Ovo je, kažu, nemački trenutak (britanskog) bregzita i trenutak (američkog) Trampa: i u jednom i u drugom slučaju, kao i u ovoj dramatičnoj nemačkoj (pregovaračkoj) noći, mnogi su verovali da će razum i državni rezon nadvladati surevnjivosti i (uske) stranačke interese.

Poređenje sa nesrećnom Vajmarskom republikom, iz čijeg haosa i nestabilnosti su „rođeni“ Hitler i nacizam, zaista je preterano i neosnovano. Berlin, jednostavno i nedvosmisleno, nije Vajmar: nemačka privreda u ovom trenutku doživljava „bum“, nezaposlenost je gotovo zanemarljiva, socijalna situacija, uprkos sve dubljem raskoraku između bogatih i siromašnih, bolja nego u većini zemalja, njene demokratske (i ustavne) institucije su snažne i stabilne.

Te „olakšavajuće“ činjenice ne olakšavaju, međutim, nemačkoj političkoj eliti situaciju u kojoj su se našli i u koju su gurnuli zemlju, nenaviklu na ovako dramatične pregovaračke obrte, s velikom neizvesnošću i nepredvidljivim posledicama.

 

Tri moguća scenarija

Za izlazak iz ove situacije u opticaju su tri moguća scenarija, koji, prvi put, šefu države, a on uglavnom raspolaže simboličnim, reprezentativnim i protokolarnim ovlašćenjima, daju realnu moć i čine ga, najednom, ključnim činiocem u rasplitanju zamršenog čvora: od njegovih poteza zavisi sada pozicija, i sudbina, najvažnijeg, politički i ustavno, položaja u zemlji i ličnosti na njoj, kancelarskog. Konkretno: kancelarkinog.

Kancelar (kancelarka) se, na formalni predlog šefa države, bira u parlamentu. Ako u prvom pokušaju ne obezbedi više od polovine poslaničkih glasova, nemački „osnovni zakon“ (ustav) predviđa pauzu od četrnaest dana. Da se političke strasti malo ohlade i vreme iskoristi za traganje, u drugom pokušaju, za vladajućom većinom. U rezervi je i treći krug: tada je, umesto apsolutne većine, kandidatu za kancelara dovoljna i prosta većina. Tu, međutim, šef države stupa na scenu: može, a ne mora, formalno i zvanično, imenovati kancelara s tako tankom većinom.

Razmotrimo, kratko, i pojedinačno, tri scenarija koji su u opticaju. Najpre: manjinska vlada. Teoretski je moguće da Angela Merkel, sada u funkciji i poziciji „poslovođe“, bez punih kancelarskih nadležnosti i ovlašćenja (tehnička vlada), formira manjinsku vladu, uz pomoć neke manje stranke. Recimo sa zelenima. Takav slučaj je, inače, nezabeležen u nemačkoj posleratnoj parlamentarnoj istoriji.

 

Opcija puna rizika

To je scenarij koji bi Merkelova, očigledno, a to je uostalom saopštila već u ponedeljak, posle neprospavane, i šokantne, noći najmanje želela: pun rizika (za svaki zakonski projekat i potez morala bi da traži pomoć od neke opozicione stranke). I „na ivici noža“: uvek bi neko mogao da, neočekivano, stavi na dnevni red pitanje izglasavanja (ne)poverenja vladi. Tu vrstu nesigurnosti Merkelova ne bi želela da „priredi“ ni sebe, ni zemlji, ni Evropi (EU). Bolje je, i prihvatljivije, kaže, ići na nove izbore, iako ostavlja „odškrinuta vrata“ (nikad ne reci nikad) i za takvu opciju.       

U ovako iznuđenoj situaciji, Merkelovoj bi, očigledno, najviše odgovarao nov (politički) brak sa socijaldemokratama: repriza velike koalicije. Za takav scenarij ključ je u rukama (opet) šefa države (socijaldemokrate) Franka Valtera Štajnmajera: on bi trebalo da izvrši pritisak na lidera Socijaldemokratske partije Martina Šulca i stranačko rukovodstvo da se, opet, uortače sa unijom konzervativaca (Hrišćansko demokratska unija, CDU, Angele Merkel i bavarska Hrišćansko socijalna unija, CSU, Horsta Zehofera).

Lansirana je stara parola, čije se autorstvo pripisije bivšem (socijaldemokratskom) kancelaru Gerhardu Šrederu „prvo država, pa stranka“, s porukom Šulcu da u ovako dramatičnim trenucima za zemlju treba da popusti i povuče „zakletvu“ izrečenu u izbornoj noći da, ni po koju cenu, neće (ponovo) ulaziti u veliku koaliciju. Pod čvrstim „zagrljajem“ moćnijeg partnera, konzervativaca i  Merkelove, najstarija, i nekad (u Brantovo veme) tako moćna stranka, sručila se 24. septembra u „provaliju“: socijaldemokrate su, sa svega dvadeset procenata osvojenih glasova, zabeležile najslabiji posleratni rezultat.

 

Šta će učiniti Šulc

Martin Šulc i stranačko rukovodstvo su, i početkom sedmice, dakle posle one dramatične berlinske noći, čvrsto i odlučno ostali pri stavu da ne žele veliku koaliciju. S Merkelovom ili bez nje. U danu kada ovaj tekst odlazi u štampu (sreda) mogla bi da padne (socijaldemokratska) odluka, a time i odluka o eventualnoj velikoj koaliciji, pa i sudbini same Merkelove: planirano je da šef države Štajnmajer, u seriji razgovora sa liderima parlamentarnih stranaka, u predsedničkom dvorcu „Belvi“ primi Martina Šulca.

I, napokon, ako ništa od ovog dosad spomenutog ne „prođe“, ostaju novi izbori. Njima se uveliko barata, kao s veoma izglednom iako ne i najizglednijom (sve će se, očigledno, „vrteti“ oko famozne velike koalicije) opcijom. Od novih izbora, međutim, sve stranke strahuju, iako to javno ne kažu: opšte je, naime, uverenje da bi od njih najviše mogla da profitira „prokažena“, ultradesničarska (ksenofobična) Alternativa za Nemačku, koja je, posle iznenađujućih uspeha na pokrajinskim izborima, na prepad, i trijumfalno, 24. septembra „umarširala“ i u Bundestag.

Najnovija ispitivanja javnog mnjenja donela su uznemirujuće činjenice, iako se većina glasova izjašnjava za nove, iako skupe (odneli bi više od sto miliona evra) izbore. Nekad velike (narodne) stranke, socijaldemokrate i demohrišćani, prošli bi opet, kao i 24. septembra, loše i praktično bi se uspostavio, s malim razlikama, isti odnos snaga: Merkelovoj bi, pod uslovom da opet uđe u izbornu arenu, predvodeći svoju partijsku vojsku, za osvajanje četvrtog mandata bila potrebna (opet) nesrećna „Jamajka“ ili – velika koalicija.

Sa Merkelovom ili bez nje

Iako uzdrmana, Angela Merkel je požurila da, posle kraha koalicionih pregovora, saopšti kako će, ako dođe do novih izbora, svakako predvoditi konzervativce: bilo bi smešno, rekla je, da se povuče u odsudnom trenutku, kad je, eto, građanima samo pre nešto više od dva meseca obećala da će voditi vladu (i zemlju) i u četvrtom (punom) mandatu.

Neki analitičari konstatuju da „uzdrmana kancelarka“ nije više u prilici da pravi dugoročne planove. U njenoj stranci, CDU, primećuje „Špigl“ (20. novembar, on-lajn izdanje, tekst „Kancelarka u nevolji“, autor Florijan Gatman), pogotovu u „sestrinskoj“ (bavarskoj) CSU, počinje da „romori“: da li je Angela Merkel zaista pravi, i neprikosnoveno prvi, kandidat za (ponovno) osvajanje kancelarskog trona. I da li je posle dvanaest godina njene vladavina, i tri mandata, vreme za „nekog drugog“.

Iako na vidiku nema, ne bar još javno, ozbiljnijeg rivala i konkurenta u taboru konzervativaca koji bi mogao da ugrozi poziciju, i kandidaturu, Angele Merkel, strepnja, očigledno, postoji: najmoćnija žena sveta nije više ni tako moćna ni – neprikosnovena.     

[/restrict]