Stisak medveda

Zapad neprekidno pruža vojnu i finansijsku pomoć Kijevu i samo zauzetost u Siriji sprečava Rusiju da se u potpunosti preusmeri na Ukrajinu, što ne mora nužno da znači vojnu opciju, ali je i ne isključuje

Rukovanje Donalda Trampa sa Vladimirom Putinom, prošlog petka na samitu Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje (APEC), podsećalo je na stisak medveda. Tako je bar izgledalo čečenskom predsedniku Ramzanu Kadirovu, koji je ocenio da je ovo rukovanje bilo „daleko od mlitavog“. „Naš predsednik je pokazao medveđi stisak“, rekao je čečenski lider. Bio je to kratki susret dvojice šefova država u vijetnamskom letovalištu Danang, u trenutku najgoreg pogoršanja odnosa od završetka Hladnog rata. Trampov tim je saopštio da „raspored“ američkog predsednika ne pruža mogućnost za pravi samit dvojice lidera – unutar samita šefova pacifičkih država. Ruska strana je izrazila žaljenje zbog takve odluke, ali je Putin pokazao razumevanje. Njemu je jasno da je višečasovni srdačan sastanak poslednje što bi američki predsednik želeo usred opštenacionalne istrage o sumnjivim kontakata sa Rusima, gde se američkim „istražiteljima“ priviđaju posvuda ruski agenti, kao u doba makartizma nakon Drugog svetskog rata. Međutim, ako se kasnije pokazalo da je većina optužbi američkog senatora Džozefa Makartija bila lažna, Hladni rat koji je usledio posle njegovih hajki – bio je pravi. Mač rusofobije sada se nadneo sasvim blizu ne samo Rusije već i Trampove glave.

Ipak, Tramp i Putin poneli su iz Dananga sasvim solidnu zajedničku izjavu koju su dvojica šefova diplomatija – Sergej Lavrov i Reks Tilerson – sastavili i usaglasili u subotu, neposredno pred kratku zajedničku šetnju ruskog i američkog lidera. Dok su išli ka mestu za grupnu fotografiju učesnika samita, Putin i Tramp hodali su jedan pored drugog i razgovarali. U njihovoj blizini bio je i kineski lider Si Đinping, pa je tako kompletiran trojac vrhovne svetske moći. Sve tri države kao primarnu sferu svojih interesa vide upravo Pacifik, što ubedljivo svedoči da Istok, a ne više Zapad, postaje glavna pozornica globalne politike, ekonomskih tokova i interesa.

[restrict]

17BLISKI ISTOK U FOKUSU VELIKIH Iz zajedničkog saopštenja vidi se da je u njihovom fokusu i Bliski istok, a pre svega Sirija – gde još nije otklonjena opasnost od katastrofalnog sukoba, uprkos tome što su Damask i predsednik Bašar Asad, uz pomoć Rusije i Kine, u potpunosti porazili teroriste Islamske države (ID). Putin i Tramp su u saopštenju još jednom podvukli zajedničku odlučnost da nastave borbu protiv ID, ali i privrženost „suverenitetu, nezavisnosti, jedinstvu, teritorijalnoj celovitosti i sekularnom karakteru Sirije“, u skladu sa Rezolucijom SB UN 2254. Predsednici su se složili da za sirijski konflikt nema vojnog rešenja i potvrdili da konačno regulisanje treba da bude nađeno u okvirima ženevskog procesa.

Ovi koraci predviđaju „potpuno ispunjenje Rezolucije, uključujući i ustavnu reformu i slobodne i pravedne izbore pod nadzorom UN, uz poštovanje najviših međunarodnih standarda, transparentnosti i odgovornosti, i uz pružanje svim Sirijcima, uključujući i pripadnike dijaspore, prava da na njima učestvuju“, navodi se u saopštenju. Putin i Tramp su istakli uspešne zajedničke napore u sprečavanju opasnih incidenata između američkih i ruskih vojnika, što je omogućilo suštinsko uvećanje gubitaka ID i dogovorili se da vojni kanali veze budu očuvani sve do konačnog uništenja ove terorističke organizacije. Lideri SAD i Rusije potvrdili su važnost takozvanih zona deeskalacije, razmotrili stvaranje jugozapadne zone, o kojoj su se dogovarali još u julu u Hamburgu, i pozvali sve članice UN da narednih meseci povećaju svoj doprinos u pomoći Siriji.

Iz ovako sročenih formulacija mnogo toga se nazire, ali daleko ne sve. Jedno su deklaracije i saopštenja, a stanje na terenu je potpuno drugo. Dok su jezivo ledeni odnosi Moskve i Vašingtona nešto sasvim treće. Izjave i lepe želje Trampa i Putina malo će doprineti miru u svetu i na Bliskom istoku, ako se moćne strukture – pre svega u Americi – tome budu protivile. Moskva je u Siriji ostvarila veliki uspeh i zaštitila svog saveznika Asada, razbivši opasnog neprijatelja u paramparčad. To faktički znači da je uticaj Kremlja u regionu višekratno uvećan nauštrb Amerikanaca i njihovih klijenata. Zato je malo verovatno da će se interesne grupe u Vašingtonu pomiriti sa ovim scenarijem, tim pre što pojedini stavovi iz saopštenja Putina i Trampa mogu Bašaru Asadu veoma da idu naruku. Moskva, naravno, neće dozvoliti da joj vojna pobeda, stečena visokom cenom u ljudskim životima i materijalnim resursima – bude oteta „izbornom pobedom“ antiasadovskih snaga. SAD ovom pitanju prilaze iz dijametralno suprotnog ugla.

Zato bi logično bilo da, ukoliko zaista postoji dobra volja da se ozbiljno pristupi mirovnom procesu, epilog bude neka vrsta kompromisa i podele vlasti. Pre svega na lokalnom nivou, gde bi pojedinim delovima Sirije bio priznat određeni stepen autonomije, kroz potragu za širokim nacionalnim konsenzusom, te kroz decentralizaciju i ustavnu reformu, ali bez rastakanja centralne vlasti i, tim pre, komadanja države. Čak i letimičan pogled na ovaj spisak zadataka pokazuje da će to biti veoma teško sprovesti u život, ali posao olakšava činjenica što Asadova vojska ponovo fizički kontroliše najveći deo Sirije. Ali tada se postavlja pitanje: zašto je moralo sedam godina da se ratuje, po cenu iseljenja više od pet miliona ljudi i bezbroj izgubljenih života, da bi se sve ponovo vratilo na početak? I da li će oni koji nisu marili za ovako velike žrtve i razaranja sada imati dovoljno jak motiv da tragaju za miroljubivim rešenjima?

 

ŠANSA ZA „UKRAJINSKI DONBAS” Takvo rešenje, pod uslovom da je zaista kompromisno i da odražava realno stanje na terenu, bilo bi prihvatljivo za Rusiju, koja bi se tako vratila i učvrstila svoje pozicije na svetskoj areni. A to bi predstavljalo i neku vrstu priznanja američkog poraza, jer bi ozvaničilo sasvim novu situaciju gde se Vašington više ne pita za sve. Iz ugla posmatranja američkih jastrebova to bi se moglo čitati i kao: SAD se više ne pita ni za šta. Upravo ova ekstremna pozicija je i dovela do požara na Bliskom istoku i drugim delovima sveta, odnosno tačkama dodira Rusije i Amerike. Zato je Putin u Danangu posebno podvukao spremnost Moskve da u odnosima sa Vašingtonom okrene novi list. „Treba da gledamo u budućnost i da rešavamo probleme u interesu naroda SAD i Rusije. Sada je najvažnije da se učvrste sporazumi o zonama deeskalacije i prekida vatre, stvore uslovi za početak političkog procesa. Mislim da će ovo biti značajan faktor u radu na rešavanju sirijskog problema“, naglasio je ruski lider.

Iz ove izjave se vidi da, uprkos svemu, vijetnamski „medveđi stisak“ ipak može da nagovesti pozitivne tendencije. Ne treba biti u zabludi da je to korak ka potpunom oporavku odnosa Rusije i SAD, već pre kao moguće smirivanje tla u jednom od regiona vitalnih za svetski mir. Ako bi se u Siriji pronašlo kakvo-takvo održivo rešenje, a ono se nazire jer su vojne opcije prilično iscrpljene, to bi omogućilo da se traga za solucijama koje se tiču Ukrajine i drugih osetljivih tačaka. To je opcija koja postoji u teoriji – dok je u praksi mnogo verovatnije da će i drugi „mirovni procesi“ morati najpre da prođu kroz oštru fazu vojnog odmeravanja snaga, da bi se stiglo do pregovaračkog stola. To posebno važi za Ukrajinu, koja još više nego Sirija može da bude okidač ratnog užasa širih razmera.

Upravo takvu budućnost najavljuju potezi koji se već mesecima i godinama vuku na istoku Evrope, gde se sprovodi otvorena i sve masovnija militarizacija. Za sada ništa ne ukazuje da bi rusko-ukrajinski odnosi, ključni za trajnu stabilizaciju, mogli u dogledno vreme da se poboljšaju. Sve su češći oružani incidenti koji u svakom trenutku mogu ponovo da se rasplamsaju u građanski rat. Zapad neprekidno pruža vojnu i finansijsku pomoć Kijevu, čime održava u životu aktuelni režim. Za rešenje sukoba neophodna je promena ukrajinske politike, jer se ruska pozicija o pitanjima Krima i Donbasa sigurno neće menjati. Za „ukrajinski Krim“ je svakako već kasno, ali „ukrajinski Donbas“ još uvek ima neke šanse – pod uslovom da Kijev iz temelja preispita svoju politiku prema Rusiji. No takvih naznaka još uvek nema i samo zauzetost u Siriji zasad sprečava Rusiju da „stisak medveda“ u potpunosti preusmeri na Ukrajinu. To ne mora nužno da znači samo vojnu opciju – ali je zasigurno i ne isključuje.             

[/restrict]