Šminkanje izdaje

Dok nas američki kongresmen Eliot Engel ohrabruje svojim razočaranjem zbog toga što Srbija i Rusija blokiraju ulazak Kosova u UN a Federika Mogerini napušta sastanak sa Ramušem Haradinajem, aktuelna srpska vlast signalizira podršku epohalnoj ideji da se Srbija otarasi kosovskog bremena tako što će priznati nezavisnost svoje južne pokrajine

Nismo mogli ni da poželimo bolji ishod prvog putovanja Ramuša Haradinaja u Brisel u funkciji kosovskog premijera. On se tamo, naime, posvađao s EU šeficom diplomatije Federikom Mogerini pa je ona „nervozno napustila sastanak i nije se više vratila“, pri čemu naravno nismo dovoljno naivni da bismo pomislili da se Mogerinijeva zaista naljutila i zaista na Haradinaja, već smo uvereni da je reč o kudikamo značajnijem razvoju događaja koji bi mogao povoljno da se odrazi i na naš slučaj. Te je stoga i dodatno neshvatljivo što je, sudeći po simpatijama koje je prema predlogu Vladana Kutlešića o budućem statusu naše južne pokrajine izrazio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, unutrašnji dijalog o briselskom dijalogu počeo da se kreće u pravcu kuvanja žabe.

 

SASTANAK U BRISELU U Briselu je elem, prema izveštaju američkog Radija Slobodna Evropa – naglašavamo čiji je da nas ime ne bi zavaralo, a to je inače i bila namera njegovih tvoraca – u Briselu je prošle nedelje praštalo kao nikada do sad: „Evropska unija je otkazala zakazanu konferenciju za štampu sa kosovskim premijerom Ramušom Haradinajem koja je trebalo da bude održana posle sastanka Saveta za stabilizaciju i pridruživanje… Prema navodima pouzdanih izvora koji su prisustvovali sastanku, atmosfera na sastanku je od samog početka bila napeta, a kulminirala je kada je premijer Kosova Ramuš Haradinaj, navodno, insistirao na jačem angažovanju Sjedinjenih Država u dijalogu. ’Ona (Federika Mogerini) je ovo uzela lično i nervozno napustila sastanak i nije se više vratila’, rekao je izvor za RSE (ime poznato redakciji).“

Slično će i nemačko-švajcarski „Blic“: „Savet je, tvrdi naš izvor, protekao veoma loše. ’Albanci su bili jako navalentni u pogledu dodeljivanja vizne liberalizacije Kosovu i uključivanja Amerikanaca u dijalog sa Srbijom. Šefica EU diplomatije to je shvatila lično i napustila sastanak Saveta pre njegovog završetka’, navodi sagovornik ’Blica’ iz Brisela. ’Kada je reč o dijalogu sa Srbijom, Haradinaj je insistirao na tome da na njegovom kraju mora doći do međusobnog priznanja dve države. Federika Mogerini se s tim nije složila i situacija se tada dodatno zategla’, otkriva naš sagovornik.“

Više verujemo ovim izveštajima nego nemuštim zvaničnim pokušajima da se izveštaji ospore; gde ima dima, uostalom, ima i vatre, a ovakvog dima nije bilo nikada. Ali pokušajmo da rasteramo taj dim da bismo videli šta se iza njega krije.

 

SUKOB BRISELA I VAŠINGTONA Haradinajevo zalaganje za pojačano američko prisustvo u dijalogu s Beogradom ne predstavlja novost, pa otuda ni iznenađenje, ni za javnost ni za Federiku Mogerini. Niti je novo zapažanje da kosmetski Albanci ne rade ništa bez američkog odobrenja i podsticaja. A dodajmo ovom ređanju poznatih činjenica i podatak da Mogerinijeva nije poznata po impulsivnim reakcijama, da ne idemo sad predaleko konstatacijom da nije naročito poznata ni po izraženom posedovanju ličnosti koja bi uopšte mogla da bude uvređena.

Kakav zaključak iz svega ovoga izvlačimo? Pre svega, da napuštanje sastanka nije bila njena impulsivna nego reakcija izvršena s predumišljajem, kako bi bila upućena poruka. Kome? Haradinaju? Očigledno da ne, isuviše je on sitan da bi se na njega potezalo ovako krupno oružje kao što je demonstrativno napuštanje sastanka; da je samo njegov taj zahtev za uključivanje Amerikanaca u briselski dijalog, to jest da nije i američki, dostajala bi i samo jedna reč Mogerinijeve da se čitava priča završi.

Tako da gest Federike Mogerini zapravo i ne može da se protumači drugačije do kao poruka koju je Evropska unija uputila Sjedinjenim Američkim Državama. Kao što je preko Ramuša Haradinaja Amerika od Evropske unije zahtevala da se žustrije uključi u briselski dijalog – slutimo da je nezadovoljna efikasnošću Evropske unije – tako je Evropska unija sad preko Haradinaja Sjedinjenim Državama uzvratila da se ne mešaju više nego što su već umešane.

A da je naša dijagnoza prilično tačna, posvedočio je ovih dana iz Prištine američki kongresmen Eliot Engel, inače, predvodnik demokrata u kongresnom Komitetu za spoljne poslove. Ne samo što je nastavio da insistira na uključivanju SAD u dijalog – „SAD svakako treba da se uključe u to iako je to pitanje EU“ – i pride pojasnio da se Amerikancima žuri – „Razgovori u Briselu su veoma važni, ali je bitno imati i jedan vremenski rok kako bi se Kosovo moglo priključiti Evropskoj uniji i NATO-u“, preneo je „Glas Amerike“ njegove reči – nego je i rečima i delom dodatno demonstrirao svoju podršku Haradinaju, tako što je s evidentnim odobravanjem podsetio da je „premijer Haradnaj više puta ponovio da bi se osećao sigurnije kada bi u razgovore u Briselu bile uključene i Sjedinjene Američke Države“, a onda su njih dvojica pred novinarima razmenili prigodne poklone; Haradinaj je Engelu uručio poštansku markicu sa sopstvenim likom, nećemo sad o manirima i skromnosti, „dok je američki kongresmen Haradinaju uručio zastavu SAD koja je 4. jula ove godine, na Dan nezavisnosti Amerike, bila istaknuta na zgradi američkog Kongresa“. I sve to posle Haradinajevog incidenta s Mogerinijevom.

Neproglašeni, tinjajući sukob Brisela i Vašingtona, koji nas trenutno naročito zanima, primetan je i na drugim poljima. Podsetimo samo na američko sankcionisanje evropskih kompanija koje učestvuju u izgradnji gasovoda „Severni tok 2“ i pokušaje da se preko Evropske komisije i američkih saveznika u novoj Evropi minira ovaj projekat čemu se Nemačka otvoreno protivi, podsetimo na stav Nemačke i Francuske oko iranskog nuklearnog sporazuma koji je saglasan s ruskim i kineskim i dijametralno suprotan američkom stavu, najzad, podsetimo i na prošlonedeljni, istina, stidljivi ali ipak, početak formiranja zajedničke EU vojske, što su SAD i Velika Britanija uspešno opstruirali sve do bregzita…

 

EU PERSPEKTIVA A kad smo već kod ovih sličica koje čine našu stvarnost pa zato neumitno utiču i na tok briselskog dijaloga, treba skrenuti pažnju i na procureli deo nesuđenog koalicionog sporazuma za sastavljanje nove nemačke vlade, deo koji govori o proširenju EU na Zapadni Balkan. U njemu se potvrđuje „perspektiva pristupa“ u nekoj neodređenoj budućnosti, ali je od brzine „važnija sposobnost prihvata i pristupa“, što će reći, apsorpcioni kapacitet Evropske unije, njeno dakle raspoloženje za prijem novih članica sve i ako su one ispunile sve kriterijume, a ono je nepostojeće uz perspektivu da takvo i ostane.

Zašto su svi ovi elementi, od sastanka Federike Mogerini s Ramušem Haradinajem do nesuđenog koalicionog sporazuma nesuđene nemačke „Jamajka“ koalicije koji ipak jasno govori o našoj EU perspektivi, zašto je sve ovo bitno za unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji? Zato što, pod jedan, tekuće razmimoilaženje Brisela i Vašingtona, bez obzira na to što je reč o saučesnicima u otimanju Kosova i Metohije, po automatizmu Srbiji daje dodatnog (uz to i neočekivanog) prostora za disanje i vešto manevrisanje; suvišno je i napominjati da u ovakvim okolnostima pritisak na Srbiju može samo da bude manji nego što je inače, a ne veći. I, pod dva, bitno je i zato što će trvenja između Brisela i Vašingtona proizvesti i dodatne tenzije unutar EU, što, uz nestabilnu nemačku političku scenu koja je ionako nenaklonjena daljim proširenjima, srpsku EU perspektivu čini još udaljenijom; podsetimo, uostalom, da je „Špigl“ otkrio da zvanične prognoze nemačke federalne vlade sasvim ozbiljno razmatraju mogućnost različitih scenarija raspada Evropske unije.

Sve zajedno, u sprezi s rastom moći i uticaja Rusije i Kine, govori nam da ne smemo da srljamo u susret vremenskom roku koji je spomenuo kongresmen Engel, nego da se iz sve snage potrudimo da zamrznemo konflikt dok okolnosti još izrazitije ne krenu u našu korist a upravo tamo idu, i govori da nipošto, nipošto ništa ne smemo da žrtvujemo u ime EU perspektive, jer ona ne postoji. Ovo nije ideološki stav, čak ni (samo) patriotski, već stav koji nalaže zdrav razum. Sve drugo bi predstavljalo suštu suprotnost, da ne upotrebimo neku primereniju reč, ali znate na šta mislimo.

KUTLEŠIĆEV PREDLOG Nažalost, upravo nas to, sušta dakle suprotnost zdravom razumu, i dovodi do aktuelnog stanja u unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji, za koje rekosmo da počinje da podseća na kuvanu žabu. Reč je, naravno, o Vladanu Kutlešiću.

On je ovih dana ponovio ono što je u julu već napisao u „Pečatu“, da se zalaže za realnu uniju nezavisnih država Srbije i Kosova, to jest „da Srbija prizna Kosovo kao nezavisnu državu, ali bi ono ostalo institucionalno u vezi sa Srbijom. To bi bila carinska unija koja bi imala jedinstveno tržište i jedinstvenu monetarnu politiku. U tom slučaju, dinar ne bi morao da bude jedinstvena zvanična valuta, ali bi se koristio kao sredstvo plaćanja na Kosovu. Ovaj ekonomski segment za Srbiju je naročito važan, jer se naši proizvodi i dalje najviše kupuju na KiM, a unijom bi plasman srpskih proizvoda bio daleko lakši.“

Primer realne unije je, kaže dalje prof. Kutlešić, Državna zajednica Srbije i Crne Gore, fantastičan primer inače pošto znamo kako se to završilo, a kosovska varijacija na tu temu, koju predlaže Kutlešić, podrazumevala bi političku i teritorijalnu autonomiju za Srbe na severu Kosova, personalnu autonomiju za Srbe južno od Ibra i funkcionalnu autonomiju za naše svetinje i kulturne spomenike, ali i stolicu za Kosovo u Ujedinjenim nacijama uz „obavezujući sporazum da u međunarodnim organizacijama Srbija i Kosovo ne mogu da glasaju jedni protiv drugih“. „Kosovo praktično ima status ’države minus’, odnosno države koja je pod međunarodnim protektoratom. Ovim predlogom oni bi dobili status države sa punim međunarodnim kapacitetom. Srbija bi, s druge strane, skinula jedno političko breme i otvorila sebi put u EU“, briljantno je svoj predlog zaokružio Kutlešić.

Ključni pojmovi u njegovom predlogu su, naravno, ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, i srpsko priznanje nezavisnosti Kosova. Rečju, izdaja. A sve ostalo što je spomenuo, realna unija, personalna autonomija, funkcionalna autonomija…, sve to predstavlja samo šminkanje te izdaje.

 

(NE)ISTAKNUTI PRILOZI UNUTRAŠNJEM DIJALOGU Ovaj bi Kutlešićev predlog, po svom tonu upadljivo sličan predlozima Čedomira Jovanovića i njemu sličnih, jedva bio vredan bilo čije pažnje da mu pažnju nije poklonio predsednik Srbije Aleksandar Vučić. „Posebno sam se iznenadio onim što je govorio profesor Vladan Kutlešić, jedan od najznačajnijih stručnjaka za ustavno pravo, i da smo imali te pameti pre 10, 15 ili 20 godina, možda bi neke stvari bile drugačije“, rekao je Vučić, najavljujući pri tome i da „predstoji veliki problem i nećemo moći bez drastičnih promena u odnosu, našem i sveukupnom odnosu prema Kosovu i Metohiji, da postanemo član EU“.

Jedno, čini nam se, bitno zapažanje. Otkako je otvorio unutrašnji dijalog, na sličan se način Vučić pohvalno („Imate mnogo odgovornih izjava ozbiljnih i odgovornih ljudi, poput Dušana Kovačevića“) izrazio samo još o predlogu ovog dramskog pisca, koji u svojoj osnovi, ne ulazimo sad u razloge, ima sličan defetistički sentiment („Albanski narod ima želju da objedini teritorije na kojima živi, u federaciji ili konfederaciji. Za 20 ili 30 godina Albanci bi mogli da žive na najvećoj teritoriji sa najmnogoljudnijim stanovništvom… Ako tu priču oko Kosova ne rešimo za pet godina, rešavaćemo je za 10 ili 20 godina sa stalnom latentnom opasnošću da preko noći počne rat… Danas, u geostrateškoj situaciji koju imamo, nama je praktično kaiš oko vrata i samo je pitanje da li će neko da nam izbije stolicu ispod nogu“), a nije našao za shodno da, kao makar podjednako ozbiljne i odgovorne ljude, na sličan način istakne patrijarha srpskog Irineja i vladiku bačkog Irineja Bulovića koji su, nasuprot ovakvim stavovima, apelovali (patrijarh Irinej) „na naše državnike da ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, ono što se pokloni nekome, to je za svagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti“, i istakli (episkop bački Irinej Bulović) da je „sa naše strane, od strane naše države, već ponuđen maksimalni kompromis. Briselski sporazum, koji se nalazi na ivici gaženja našeg ustava, te je ustavnopravno na jedvite jade prihvatljiv, zaista je ogroman kompromis“, i da apsolutna većina Srba „neće biti za dalje ustupke o pitanju Kosova i Metohije nego za svaki napor da se ono očuva kao deo srpske države, kao srpska teritorija, kao naše alfa i omega u suštinskom, identitetskom smislu“…

A dopunski razlog za istinski ozbiljnu uznemirenost pronalazimo u Vučićevoj prošlonedeljnoj izjavi da „Srbiji neće biti omogućeno da postane članica Evropske unije bez pravno obavezujućeg sporazuma s Kosovom. Nije to priznavanje, niko to još ne govori na takav način, već se govori između redova… Kako oni kažu – da izvršite normalizaciju stanja. Kako god da se to tumači. Dakle, neće dozvoliti da postanemo članica EU bez pravno obavezujućeg dokumenta. To je teško za Srbiju, i zato još o svemu tome nisam ni govorio.“

Naravno da ova informacija ni za koga, a naročito za Vučića, nije nova; uostalom, da dijalog treba „da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma“ stoji u Pregovaračkom okviru EU za Srbiju, usvojenom još 9. januara 2014. godine.

Tako da se postavlja pitanje da li – iskazivanjem simpatija prema Kutlešićevom predlogu, najavom drastične promene odnosa prema KiM ako hoćemo da postanemo član EU i najavom potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma s Prištinom – da li time Vučić priprema javnost za predaju Kosova i Metohije?

Situacija je utoliko teža što, ako to zaista čini, nema bezmalo nikoga da ga u tome spreči. Glas protiv Kutlešićevog predloga i Vučićevih simpatija podigli su samo DSS i predsednik ove stranke Miloš Jovanović, što ih čini časnim, ali zaista usamljenim izuzecima na našoj političkoj sceni. Saša Janković otvoreno je pak rekao da „Kosovo ne treba sprečavati da postane član međunarodnih organizacija“, njegov doglavnik u opoziciji Vuk Jeremić, kako su pokazale depeše „Vikiliksa“, na to je pristao još 2007. godine, a ostali su isuviše zauzeti skupštinskim tučama, kao kafanskim, da bi podigli glas protiv najavljene amputacije Kosova i Metohije…

 

ENGELOVO RAZOČARANJE U svakom slučaju, unapred je jasno da će konačna odluka biti Vučićeva. On je dužan da ovdašnjoj javnosti, i državi čiji je predsednik, odgovori na nekoliko pitanja, a prvo među njima jeste pitanje da li simpatije koje je iskazao prema Kutlešićevom predlogu znače i da će njegov zaključak unutrašnjeg dijaloga biti u sličnom tonu? Ako je odgovor potvrdan, onda je obavezan da raspiše nove izbore pa da s takvim zaključkom izađe pred narod, jer je na prethodne izbore, na kojima su i on i njegova partija dobili mandat, izašao s dijametralno suprotnom tvrdnjom, izgovorenom u „Pečatu“: „Kosovo neće biti član Ujedinjenih nacija. Tačka.“ Ako se ova tačka u međuvremenu pretvorila u zapetu, ili tri tačkice ili je potpuno nestala, dužan je i da objasni zašto je nestala, tim više što je po sopstvenom priznanju upravo on, 2013, kao neprihvatljiv odbacio zahtev naših zapadnih prijatelja nezavisnog Kosova da se u Prvi briselski sporazum ubaci i naša saglasnost na ulazak Kosova u međunarodne organizacije. Svi razlozi koji su za odbijanje postojali tada, postoje i danas.

I najzad, ako je zaista svoj stav revidirao u pravcu sramnog Kutlešićevog predloga i želja Sjedinjenih Američkih Država, i ako zaista namerava da na osnovu tako revidiranog stava stavi svoj potpis na sporazum po kome će Kosovo ući u UN, onda nije dovoljno samo raspisivanje izbora nego je neophodan i referendum na kome će biti promenjen Ustav Srbije tako što će iz njega biti izbačeni i Kosovo i Metohija. Sve drugo biće ravno državnom udaru.

Ili pak Vučić igra složeniju igru? Iako princip Okamove oštrice kaže da je najjednostavnije rešenje i najbolje, izvesna šansa sastoji se u nadi da spomenuti američki kongresmen Eliot Engel raspolaže saznanjima kojima mi ne raspolažemo. A on je iz Prištine poručio i da je „veoma razočaran stavovima Vlade Srbije u odnosu na Kosovo. Znate da Kosovo još nije u UN, zbog problema koje stvaraju Srbija i Rusija. Kosovo pokušava da se učlani i u agencije kao Interpol, i ponovo Srbija to blokira…“ Nema nam druge do da poželimo da će Engelovo razočaranje potrajati duže od naših strahovanja…