Put u Evropu koji vodi u treći svet

ŠTA ĆE BITI S AZILANTIMA

Domicilno stanovništvo širom Evrope sve više se potiskuje „u ćošak“ i zamenjuje za oligarhiju prihvatljivijim imigrantima. Da li opasnost od „zamene stanovništva“ preti i Srbiji?

Genocid zamenom (stanovništva), kako je još krajem sedamdesetih godina upozoravao frankofoni pesnik i političar martinikanskog porekla, autor eseja „Rasprava o kolonijalizmu“ Eme Sezer, jedan je od najperfidnijih i najgorih zločina protiv čovečnosti. Ovo je bilo istina u vreme kada je Sezer pisao o tome, ali je, u obrnutom smeru, istina i danas i zamena stanovništva preti da postane najrasprostranjeniji zločin 21. veka. Njegov koren isti je kao i koren kolonijalizma, kako ga je Sezer opisao: „Činjenica je da je takozvana evropska civilizacija – ’zapadna’ civilizacija – onakva kakvu ju je oblikovala buržoaska vladavina u poslednja dva veka.“ Prosto rečeno, sve vrednosti i ideologije podređene su samo jednom – profitu. U trci viših slojeva društva za bogatstvom nije bitan narod. Ni domaća radnička klasa, niti stanovništvo kolonizovanih zemalja. Problem finansijske oligarhije na Zapadu posle urušavanja komunizma (koje je za sobom povuklo i urušavanje takozvane „države blagostanja“ u kapitalističkom delu sveta) i tokom galopirajuće globalizacije postaje činjenica da se domaće stanovništvo, koje se krajem 19. i početkom 20. veka izborilo za svoja prava, ne želi vratiti u status surovo eksploatisane marve koja ćuti i radi. Zato je međunarodnoj eliti potrebna zamena stanovništva koja se upravo sprovodi, a koju je Sezer, poučen kolonijalizmom, predvideo i za Zapad.

[restrict]

MAČ READMISIJE Bezglavo jureći za ćupom sa blagom koji se, kako nam kažu, nalazi na kraju duge u vidu evropskih integracija, Srbija bez promišljanja upada i u ovu zamku. Ne obazirući se na iskustva onih koji se s ovim problemom već suočavaju. I to ne samo zemalja poput Poljske, Češke ili Mađarske, gde su i vlade na strani naroda protiv briselskog „izbeglice su dobrodošle“ diktata, nego i u državama kao što su Francuska, Nemačka ili Holandija, gde se, za sada, samo narod buni. Zahvaljujući poslaničkom pitanju predstavnika Dveri u Skupštini Srbije upućenom ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću, saznali smo dve stvari – jednu koja na prvi pogled ohrabruje, i drugu koja je više nego preteća. Prva je da je u periodu od 1. aprila 2008. do 31. decembra 2016. azil u Srbiji dobilo (samo?) 88 osoba. Druga je da je od 1. jula 2011. do 31. decembra 2016. zahtev za azil u našoj zemlji podnelo čak 618.412 ljudi, mahom iz Sirije (316.224), Avganistana (171.867), Iraka (79.165) i Pakistana (11.081). Uprkos tome što je uslovno reći „ohrabrujuće“ da je azil odobren procentualno ovako malom broju slučajeva, velika je verovatnoća da bi svih 618.412 ljudi moglo da završi u Srbiji iako to ni oni uglavnom ne žele. Začkoljica leži u sporazumu o readmisiji i srodnim pravnim aktima koje je Srbija prihvatila na svom „bezalternativnom“ putu u Evropu koji bi mogao da se okonča kao put u Aziju ili Afriku. U skladu sa ovim sporazumom, svi oni mogu biti vraćeni u Srbiju ukoliko im zapadnoevropske zemlje odbiju gostoprimstvo, kao prvu treću bezbednu zemlju iz koje su ušli u Uniju. I ovo uprkos tome što su, da bi ušli u Srbiju, morali preći preko teritorije neke članice EU, ali tamo nisu popisani i nisu tražili azil, pa se to „ne računa“. Koncept readmisije vezan je za pojam „sigurne treće zemlje“ usvojen Dablinskom konvencijom iz 1990. kada je konstituisana zajednička politika EU o azilu. Evropskom konvencijom o pravu na azil iz 1992. godine uspostavljene su jedinstvene mere i procedure o odobravanju azila kako bi se sprečila zloupotreba tog prava, čime su članice EU prepustile svoja ovlašćenja iz oblasti imigracije i „azilanata“ Briselu. (To je upravo ono protiv čega se sada Poljska, Mađarska i neke druge zemlje grčevito bore.) Koncept „sigurne treće zemlje“ omogućio je da EU prenese odgovornost za zaštitu svojih granica na treće zemlje preko kojih bi tražilac azila ušao u jedinstveni prostor EU. „Treća zemlja“ postala je nadležna za razmatranje zahteva za azil osoba koje su tranzitno prešle preko njene teritorije. Tražioci azila u EU se na osnovu tog zakona vraćaju na teritoriju zemlje preko koje su ušli u Uniju. Savet ministara EU je 1997. naložio potpisivanje bilateralnih ugovora o readmisiji (vraćanju) azilanata i to ne samo državljana zemalja potpisnica već i lica iz trećih zemalja u tranzitu. Srbija je u sklopu Sporazuma o pridruživanju prihvatila sve „bilateralne ugovore“ o readmisiji. U skladu sa ovim ugovorima je krajem 2007. donela Zakon o azilu koji je stupio na snagu 1. aprila 2008. Potpisani su brojni bilateralni ugovori o readmisiji kojima se Srbija obavezala da prihvati sve azilante koje EU isporuči, uključujući i one koji nisu njeni državljani.

MIGRACIJE KAO ORUŽJE KAPITALA Neposredno pred smrt, krajem 1973, predsednik Francuske Žorž Pompidu priznao je da je otvorio kapije svoje zemlje za masovnu imigraciju na zahtev predstavnika krupnog kapitala kao što je jedan od najbogatijih Francuza onog vremena Fransis Bujg, osnivač imperije koja i danas nosi njegovo ime. Motiv je bio stvaranje pokorne i jeftine radne snage lišene svake klasne svesti i svake tradicije borbe za socijalna prava. Ovim potezom stvara se pritisak i na domaće radnike i razbija jedinstvo sindikalnog pokreta. Četrdeset godina kasnije ništa se nije promenilo, osim što više ne postoji potreba ni za očuvanjem kakve-takve socijalne države čiji je cilj prevashodno bio borba protiv komunističke opasnosti sa Istoka. Najgore za radnički stalež u ovom kontekstu jeste činjenica da su ih napustile i levičarske stranke koje su između trockističkog internacionalizma i rušenja granica ili zaštite domaćih radnika izabrale ovo prvo. Francuska komunistička partija, jedna od najjačih u Zapadnoj Evropi, i prateći sindikat Se-Že-Te su, na primer, sve do 1981. godine bili oštri protivnici liberalnog principa otvorenih granica, ali su tada odbacili koncept beskompromisne zaštite interesa domaće radničke klase i danas se više bore za prava seksualnih manjina ili ilegalnih imigranata.

Flagrantan primer manipulacije i napora koje oligarhija koristi da bi imigraciju predstavila kao „najveće dobro“ za društvo predstavlja izveštaj američke informativne mreže Si-En-En iz marta ove godine pod naslovom „Dok Amerikanci padaju na testu za drogu, poslodavci se okreću izbeglicama“. Besramni spin koji je ovde upotrebljen vidljiv je već iz naslova. Dok se domaća radnička klasa „baškari“, drogira i odbija da radi, mi, poslodavci, primorani smo da spas potražimo u imigrantima. „Zove se Talib Alzamel, ima 45 godina i izbeglica je iz Sirije. Stigao je prošlog leta sa ženom i petoro dece. Ne govori engleski, ali ne govori ga ni većina od 40 izbeglica koje sa njim rade u ’Sterling tehnolodžizu’, fabrici za proizvodnju plastike nedaleko od jezera Iri. Zarađuju između osam i 14 dolara na sat“, započinje svoj izveštaj Si-En-En. Čini se da su ovde obe strane zadovoljne i Alzamel, koji u svojoj zemlji ne bi mogao ni da sanja o ovakvoj plati, i njegov poslodavac, koji bi za američkog radnika morao da izdvoji više od 26 dolara, koliko je prosečna satnica u ovoj zemlji. Naravno, poslodavcu ovde nije toliko bitno što Alzamela plaća daleko manje nego prosečnog Amerikanca, nego što je uopšte uspeo da dođe do radnika, jer se Amerikanci masovno drogiraju. „Procenat američkih radnika koji su bili pozitivni na testu za drogu konstantno raste u poslednje tri godine i dostigao je najviši nivo u ovoj deceniji“, navodi Si-En-En zaboravljajući da napomene da je najveći uzrok opoidne krize koja potresa SAD, pored ekonomskog beznađa, i činjenica da je pod pritiskom farmaceutskog lobija do krajnjih granica relaksirano zakonodavstvo o prepisivanju legalnih opojnih sredstava. „U našem životu nema droga. Mi ne znamo ni kako one izgledaju, niti kako da ih koristimo“, kaže, s druge strane, idealni radnik Alzamel.

U krajnjoj liniji, sve i da je tačna Si-En-Enova premisa da su Amerikanci lenji narkomani potpuno radno neupotrebljivi, zar ne bi bilo logičnije posvetiti se njihovom lečenju i rehabilitaciji, nego ih odbaciti i prosto zameniti nekim „boljim narodom“. Pa sa gledišta oligarhije, ne. Pored toga što bi lečenje koštalo, ovim se jednim udarcem ubijaju dve muve: domaće stanovništvo se jeftinim i dostupnim narkoticima pacifikuje, a dovodi se radna snaga koja ne traži mnogo i srećna je ako dobije i mrvice.

Istina je da Srbi danas spadaju u jeftinu radnu snagu, ali pored toga što, po svemu sudeći, može još jeftinije, zapadnoj oligarhiji bi, verovatno, odgovaralo da narod koji važi za slobodarski i buntovan, za „remetilački faktor“, zameni nekim poslušnijim. Sadašnja izbeglička kriza, odnosno prijem azilanata u Evropu ne predstavlja asimilaciju individua, čega je uvek bilo i u istoriji Evrope i u istoriji Srbije. Ovde se radi o nemogućem poduhvatu asimilacije čitavog naroda, i to naroda koji ne želi da bude asimilovan, ali i ljudi koji uglavnom gaje netrpeljivost, pa i mržnju prema onima koji ih primaju, što je više nego jasno demonstrirano širom Evrope. Uz sve dužno poštovanje prema različitim narodima i kulturama, moguća zamena stanovništva bio bi najznačajniji događaj u istoriji naše zemlje koji bi zasenio sve ostale, jer s nekim drugim narodom na ovom prostoru ta istorija više ne bi bila istorija Srbije.  

[/restrict]