Ofšor-šansa za Srbiju?

Mogući ekonomski potencijali srpske geopolitike balansiranja

Afera „Panamski papiri“ – „curenje“ i objavljivanje desetak miliona poverljivih dokumenata koji sadrže podatke o više stotina hiljada ofšor-firmi registrovanih u pomenutoj zemlji i drugim državama, odnosno njihovim vlasnicima, direktorima i kapitalu – već nekoliko godina potresa niz država. Malo-malo neko se seti famoznih papira i pokoji detaljnije iščita, što u narednoj fazi neretko izazove medijsku i političku buru zbog imena koja isplivaju na površinu i (ne)moralne senke koja na njih pada. Sada je, ako se dobro sećam, drugi panamski talas zapljusnuo nas. No nećemo se time ponaosob baviti. Ovo je prilika da se generalno podsetimo o kakvim kompanijama se radi i kakvu korist bi od njih mogla da ima Srbija. Iako su u pitanju legalne poslovne „platforme“, usled njihove upotrebe u cilju izbegavanja poreza i u svrhu mutnih tranzicionih aktivnosti – što ne znači da su sve ofšor-firme tako korišćene – uglavnom smo zbog njih imali štetu, a one su kod nas izašle na loš glas. Međutim, ne znači da i dalje mora tako da bude.

[restrict]

PORESKI RULET Još pre Drugog svetskog rata više evropskih zemalja je krenulo putem koji je vodio ka tzv. državi blagostanja. Državni obrazovni i zdravstveni sistemi su postajali sve obuhvatniji, socijalna i penziona zaštita rasprostranjenija i svestrana. Ipak, do burnog širenja delokruga države, čak i na privrednom polju, dolazi tek posle 1945. Iz ugla jednih, moderna država postaje sveprisutni servis; iz ugla drugih, pre svega imućnijih, neretko se (i to ne bez osnova) doživljava kao neobuzdani gutač novca. A poreze niko ne voli da plaća, uključujući i one koji baš na osnovu (zlo)upotrebe javnih fondova stvaraju svoja bogatstva. Otuda, uporedo sa povećanjem poreskog „apetita“ vlada,  razvijani su i sistemi za umanjivanje poreskih opterećenja vlasnika kapitala. Kako na nelegalan, tako i na legalan način. U red poslednjih – pri tome ne ulazimo u moralnu stranu cele priče – spada osnivanje ofšor-kompanija i poslovanje preko njih.

Pojedine zemlje su shvatile da mogu lepo da zarade na želji tuđih građana da izbegnu plaćane poreza. Počele su da nude niske (ili čak i simbolične) poreze i druge beneficije kako bi podstakle strance da u njima osnivaju firme. Naravno, to ne važi za firme koje u tim državama posluju ili nameravaju da posluju. Ideje je sledeća: podstaći strance da registruju kompanije koje stvaraju profit isključivo u inostranstvu (iz te perspektive su i matične zemlje tih biznisa baš to), a u ofšor-destinaciji plaćaju porez na dobit. Taj porez je, kao što je već rečeno, mali (po pravilu i fiksni bez obzira koliki je profit), ali kako kaže narod: „Zrno po zrno pogača.“ Manje ofšor-zemlje tako ozbiljno popunjavaju svoje budžete, a i veće od njih i te kako imaju vajde.

S druge strane, za „obične“ firme, one koje ne rade „daleko od brega“ već unutar granica tzv. ofšor-zemlje, poreske beneficije ne važe – one plaćaju normalne dažbine. U tome se ide i toliko daleko da neke ofšor-države svojim građanima ne dopuštaju da poseduju takve firme u drugim zemljama ili pak da sa njihovim „normalnim“ preduzećima bilo čije „poreski fluidne“ firme posluju. Možda je sve to neprincipijelno, ali je svrsishodno. Ne gubi se ono što se već ima, a dobija se nešto novo. Strani građani, od malih biznismena do tajkuna, dobijaju priliku da izbegnu porez u svojoj zemlji, a zauzvrat delić tih sredstava ostave u ofšor-zonama. Svima uključenim u kombinaciju je dobro, a u surovom svetu pomahnitale trke za profitom – ko misli o onima van nje? To su pravila igre šta god mislili o njima.

 

OFŠOR-TRANZCIJA Među lepote ofšor-biznisa spadaju: niski porez na dobit preduzeća, ili ga i nema, dok se umesto njega plaća relativno niska taksa; anonimnost, tj. mogućnost da vlasnici ne budu upisani u registar (u njega se upisuju fiktivni vlasnici); mali ili nikakav porez na dohodak nerezidenata zaposlenih u ofšor-sektoru; nepostojanje obaveze da se vodi računovodstvo, odnosno da se predaju poreski izveštaji (važi za većinu, ali ne i za sve ofšor-zone); lako i brzo osnivanje firme i imenovanje, odnosno smenjivanje direktora; niski troškovi osnivanja preduzeća; mogućnost da se računi lako otvaraju širom sveta (ne u svim, ali ne i u malo banaka); pogodnost da se preko ofšor-firmi kupuju nekretnine i preduzeća a da se ne zna ko je pravi vlasnik; pravo da se po svetu osnivaju predstavništva; mogućnost da se novac prima i uplaćuje na osnovu fiktivnih ili stvarnih poslova (u poslednjim godinama usled borbe protiv finansiranja terorizma pooštrena je kontrola, ali daleko od toga da su presečeni svi kanali za poresko pranje novca); pogodnost što se firma, odnosno biznis koji se preko nje vodi, lako proda ili prenese na drugo lice uz izbegavanje sa tim povezanih poreza; u pojedinim slučajevima ne postoji gotovo nikakav nadzor od strane administracije zemlje u kojoj je firma registrovana.

Na primeru naše zemlje slikovito možemo da vidimo neke od pogodnosti koje ofšor-firme pružaju vlasnicima, odnosno čemu te firme služe. Vlasnici preko njih kupuju robu namenjenu uvozu u Srbiju, koju potom preprodaju svojoj domaćoj firmi, ali tako da maksimalno umanje dažbine koje one plaćaju u našoj zemlji. To postižu tako što svojoj srpskoj firmi prodaju robu po višoj ceni pa ispadne da ona nema skoro nikakav profit. Ili obrnuto,  što je bilo uobičajenije dok su carine bile visoke, a roba je lako mogla da se „opere“ i zatim proda na crno – smanje cene i tako izbegnu znatan deo uvoznih dažbina. Kada je u pitanju izvoz, sve je dugo funkcionisalo po istom principu, ali u drugom smeru (mada sada postoje određena ograničenja): srpsko preduzeće po niskoj ceni proda robu ofšor-firmi, koja plaća mali porez u ofšor-zoni, i time umanji profit sopstvene domaće firme koja plaća normalan porez. Onda se preko ofšor-preduzeća roba proda po punoj ceni stvarnom kupcu, a novac ostane u nekoj stranoj banci.

Firme registrovane na nekoj dalekoj „obali“ bile su (pa i ostale) zgodne i za učešće u privatizaciji – kada pravi kupac hoće da ostane anoniman. Naravno i za ispumpavanje novca iz privatizovanih firmi, te izbegavanje obaveza koje su u kontekstu preuzimanja preduzeća prihvaćene. Ofšor-firme su pogodnost i za one koji iz inostranstva primaju honorare, plate ili nešto prodaju što može da se ne evidentira kod državnih organa (odnosno cena može da se prikaže manjom), pod uslovom da strana koja plaća može i hoće da učestvuje u celoj igri. Novac se primi na ofšor-račun, izda faktura za izmišljenu uslugu, i izbegne se plaćanja poreza na honorar, platu i ukupan dohodak (veći od neoporezivog iznosa za tu godinu). Sve u svemu, milina za vlasnike ofšor-firmi i ofšor-zemlje koje od njih imaju korist. No za sada ne i za Srbiju, iz koje se na navedene načine odliva kapital, a njenom budžetu nanosi šteta. Da sada ne ulazim šire u Pandorinu kutiju privatizacije koja je sa celom pričom, kao što smo letimično videli, i te kako povezana.

 

KIPARSKI SLUČAJ Koliku korist imaju ofšor-zemlje lako se vidi na primeru Kipra. Porezi koje plaćaju ofšor-firme (a pogotovo je to bio slučaj ranije) solidno doprinose budžetu tog mediteranskog ostrva. I to je još najmanje bitno: ofšor-kompanije neretko stvarno otvaraju kancelarije i zapošljavaju ljude (kako bi iz ofšor-centrale vodili biznis u inostranstvu). Dolazak međunarodnog biznisa s namerom da radi daleko od sopstvene „obale“ zapljusne i tuđi „breg“ – pa mnogi poslovni ljudi započnu i lokalni biznis, tj. investiraju u ekonomiju zemlje (po normalnim uslovima). Uz to, doseljavanje imućnih stranaca dovodi do većih ulaganja u nekretnine i infrastrukturu, a korisno je i za ugostiteljstvo; zbog potreba ofšor-firmi dodatno se razvija bankarski i generalno finansijski sektor. Sve u svemu, ofšor-sektor donosi mnogo koristi pa i dalje direktno i indirektno primetno učestvuje u bruto nacionalnom proizvodu (BNP) pomenutog, danas već EU, Kipra. Tim pre je tako bilo ranije, kada je prevazilazio tamošnje učešće poljoprivrede u BDP.

S ulaskom u EU kako Kipar, tako i druge EU ofšor-lokacije morale su da uvedu niz restrikcija na olakšice vlasnika firmi o kojima govorimo, što destimuliše dolazak novih investitora, a na nove destinacije tera deo starih (što se između ostalog vidi iz tzv. „panamskih papira“). Konačno smo tako stigli do moguće koristi za Srbiju od cele ove priče. Ofšor-biznis počeo je da se seli iz Evrope u Panamu, SAD (gde su glavni ofšor-centri Delaver i Vašington), Makao ili na Britanska devičanska ostrva,  Bahame, Sejšele, Antile. Svaka od tih lokacija ima svoje prednosti, ali nijedna nije u Evropi. Uzmite samo u obzir koliko je korisno da centrale ofšor-biznisa budu u sličnoj vremenskoj zoni kao i fiktivne filijale (odnosno mesta gde stvarno žive i rade vlasnici)!

Doduše, zasad još na Starom kontinentu postoje, uz već umnogome obesmišljene lokacije (kao što je Kipar), na stari način pogodni ofšor-centri (npr. Gibraltar), ali s obzirom na „stege“ EU – pitanje je dokle će tako biti. I još nešto, ofšor-biznis deli se na onaj koji je tek fiktivno registrovan u nekoj zemlji, i onaj koji tamo stvarno, bar delimično, i funkcioniše (kancelarije, zaposleni). U drugom slučaju, zgodno je za vlasnike i menadžment da su firme locirane u ozbiljnim gradovima, a ne ostrvskim palankama sa prestoničkim statusom, i pravim, a ne mikrozemljama (ili protektoratima, prekomorskim teritorijama).

 

SRPSKI POTENCIJALI Srbija se nalazi, štagod pričali oni što u kontekstu savremene epohe i tehnologije potcenjuju lokaciju, na odličnom mestu – i neosporno je centar regiona. Saobraćajno nismo loše povezana za srednjom i zapadnom, ali i istočnom Evropom, pa i Bliskim istokom. Imamo solidno kvalifikovanu radnu snagu, i pristojan obrazovni sistem. Beograd, ali i neki drugi gradovi, prijatni su za život, ali i za kraći boravak poslovnog sveta (ako poznajete nekog stranog diplomatu ili privrednog predstavnika, i sami znate da, po pravilu, pokušavaju da produže svoj tekući mandat ili da posle nekog vremena ponovo dođu na službu kod nas). Štagod nam se ponekad činilo, prilično smo bezbedna zemlja. Ne stojimo loše ni sa znanjem engleskog jezika (ali smo učenje drugih jezika kao što je ruski nažalost zapostavili). Bankarski sektor nam je solidno razvijen i sposoban da podrži ofšor-biznis. I što je vrlo bitno – imamo posebne veze sa Ruskom Federacijom i Kinom. Evo nas tako kod geopolitike i opredeljenje za balansiranje među velikim silama.

Ruski biznis, uključujući i kompanije povezane sa državom, danas je jedan od najvećih korisnika ofšor-zona. Uz individualno umanjenje poreza tu ima dosta i institucionalnog izbegavanja formalnih i neformalnih zapadnih sankcija, odnosno olakšavanje poslovanja u inostranstvu. A Srbija ima odlične odnose sa Moskvom i uspešno odoleva pritiscima da se od nje distancira. U krajnjoj liniji to i ne može jer u realnim geopolitičkim okvirima to bi bilo isto kao da se odrekla svojih vitalnih nacionalnih interesa, od odbrane Kosova i Metohije do podrške opstanku Republike Srpske na državnim temeljima potvrđenim u Dejtonu. Sve to Rusima pruža sigurnost, kako kada se radi o ličnom statusu povezanom sa prijateljskim okruženjem, tako i geopolitičkim procesima. Drugim rečima, jasno da Srbija neće preko noći, kao što se desilo sa Crnom Gorom, postati neprijateljska zemlja za Rusiju.

To su dobri osnovi da privučemo veliki deo ruskog ofšor-kapitala koji se meri stotinama i stotinama milijardi dolara. A samo pet posto toga je više od svih mogućih i nemogućih zapadnih investicija o kojima nam pričaju od 2000. godine. Zato bi valjalo da ozbiljno razmotrimo ideju da postanemo ofšor-zemlja. Ona je već ranije analizirana, ali je pod pritiskom raznih zapadnih faktora odbacivana. Da li je to racionalno? Čak i ako uđemo u EU, to se neće desiti skoro, a iskustvo drugih država koje su ušle u tu Uniju pokazuje da je i tada moguće očuvati neke elemente ofšor-destinacije. Opet, bar deo biznisa koji kod nas prethodno dođe, ostaće u Srbiji.

GEOPOLITIČKE IGRE Oni koji na naše odnose sa Rusijom iskosa gledaju, već i tako na nas vrše veliki pritisak. Nije valjda da im naše odbijanje da uđemo u NATO manje znači od potencijalnog ofšor-statusa i na tim osnovama saradnje sa Rusima? Na kraju krajeva Srbija je već i sada tesno povezana sa EU i podložna monitoringu raznih zapadnih institucija, pa će i ta geopolitička strana sveta moći  da bude sigurna da ruski novac lociran kod nas neće imati bilo kakvu drugu svrhu osim klasično poslovne. Zar mogu da imaju na sličan način uvid u njegove tokove, na primer, kada je povezan sa kineskim Hongkongom? Sve to se, samo ako se hoće, može objasniti i relevantnim EU pa i američkim strukturama. Korist od srpskog državnog uplovljavanja u ofšor-vode, ako se dublje sagledaju stvari, može biti na raznim stranama. U krajnoj liniji to može biti pogodan put za davanje zelenog svetla delu biznisa iz zemalja sa kojima je Zapad u fazi oštrog geopolitičkog nadmetanja, a koji je i EU članicama, odnosno SAD koristan. Time se skraćuju kontrolne procedure i ubrzava poslovna dinamika. S geopolitičkim vremenima. A za one firme u koje Zapad sumnja ili one traže veći manevarski prostor (u zemljama koje nisu pod takvim njegovim sveobuhvatnim nadzorom kao mi) – ostaju druge, dalje ofšor-lokacije.

Model ofšor-poslovanja je za jedne racionalna poreska optimizacija, dok je za druge nemoralno izbegavanje poreza. Verovatno je i jedno i drugo tačno. Ali kako god bilo, on će nastaviti da postoji i posle afere tzv. „panamskih papira“. A mi ćemo svakako biti uključeni u njega tako što će deo našeg poslovnog, političkog i drugog „sveta“ koristiti mogućnosti koje mu se u vezi sa njim u inostranstvu otvaraju. Zašto onda da i mi kao država ne probamo da iskoristimo šanse koje u tom pogledu imamo? Zašto da se i mi ne osladimo parčetom tuđe torte kada su delovi naše odavno na inostranim trpezama? Da li zbog prašine koja se digla, pozerskog moralisanja za potrebe javnosti od strane političara, osude Brisela? Kada smo kod poslednjeg, setimo se da su nedavno u javnost procurele i nemačke analize o realnoj mogućnosti raspada EU u ne tako dalekoj budućnosti, odnosno potencijalu da se Unija transformiše u nešto što nema veze sa onim što predstavlja danas.

O tome treba voditi računa kada dajemo ustupke ili sakupljamo hrabrost da se odupremo neprincipijelnim zahtevima, ali i kada kreiramo politiku u raznim oblastima. Cilj treba da bude da ne slabimo svoje nacionalno-državne potencijale koji mogu da nam pomognu da opstanemo u post-EU svetu. Štaviše i da ih koliko god je moguće ojačavamo, a tema kojom smo se bavili može da bude značajna u tom svetlu. Ali i ne mora! Dovoljno je da nas, makar i odbacili predloženu konkretnu mogućnost, podstakne da svojom glavom tražimo mehanizme koji nam koriste, a ne da samo čekamo da nam stižu iz EU slikovnice koje treba da precrtamo ili popunimo. Ili da nas vašingtonski i briselski faktori uvlače u svoje geopolitike i druge igre, dok mi pasivno posmatramo stvari. A budimo svesni – da i to kažem na kraju – da čitava priča oko „panamskih papira“ i „rajskih papira“, ma koliko tu objektivno prljavog veša isplivalo na površinu, koristi nekim velikim zapadnim stratezima. Nikog ne želim da amnestiram ko se u „panamskoj seriji“ kod nas ili u svetu ogrešio o moral i zakon, ali da nije u pitanju neka evroatlantska kombinacija, zar bi celu stvar njihovi globalni mediji i drugi činioci toliko gurali?       

[/restrict]