Legalizacija secesije?

Sporazum sa Kosovom

Prošlonedeljna izjava predsednika Aleksandra Vučića da Srbiji neće biti omogućeno da postane članica EU bez pravno obavezujućeg sporazuma sa tzv. Kosovom, a u svetlu najavljene promene Ustava uzburkala je javnost Srbije. Da li se takvim sporazumom ne samo krši Ustav Srbije već i negira načelo poštovanja teritorijalnog integriteta iz čega proizlazi krivična odgovornost iz čl. 307 Krivičnog zakonika Srbije? Da li je pravno obavezujući sporazum drugi izraz za izričito ili indirektno priznanje „Kosova“ od strane Srbije? Možemo li mi dati pristanak da takozvana država Kosovo uđe u međunarodne organizacije, a prvenstveno UN, bez donošenja kompletno novog ustava u kom više ne bi bilo Kosova i Metohije kao sastavnog dela Republike Srbije i u Preambuli, i u normativnom delu? Konačno, da li promeni Ustava mora da prethodi narodni referendum? O ovim pitanjima razgovaramo sa dr Vladanom Petrovim, profesorom Pravnog fakulteta u Beogradu, dr Slobodanom Orlovićem sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu i docentom Zoranom Čvorovićem sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu

Prof. dr Vladimir Petrov

„Crvena linija“ je KiM u sastavu Srbije

Da li bi naš pristanak da tzv. država Kosovo uđe u međunarodne organizacije značio odricanje od dela teritorije, te da li je to moguće bez donošenja
novog ustava?
Ako bismo dali pristanak da takozvana država Kosovo uđe u međunarodne organizacije, a prvenstveno UN, to bi značilo da smo se odlučili za odricanje od dela državne teritorije, odnosno da smo priznali Kosovo kao državu punog ustavnopravnog i međunarodnopravnog kapaciteta. To se ne bi moglo učiniti bez donošenja kompletno novog ustava u kom više ne bi bilo Kosova i Metohije kao sastavnog dela Republike Srbije ne samo u Preambuli već i u normativnom delu. Da bi se doneo takav ustav, nužna je saglasnost građana na referendumu. Rečju, nema odricanja od bilo kog dela državne teritorije bez saglasnosti nosioca suverene vlasti, a to su u svakoj demokratskoj državi građani.
Ako bi se, kojim slučajem, išlo na neku formu prikrivenog ili prećutnog priznanja, bez referendumskog izjašnjavanja građana, a da se zadrži ili neznatno izmeni važeći ustav, da li bi to bilo kršenje Ustava?
To ne bi bilo samo kršenje Ustava, to bi bilo negiranje načela poštovanja teritorijalnog integriteta kao opšteusvojene tekovine modernog ustavnog i međunarodnog javnog prava. I ne samo tog načela već i celokupnog korpusa načela koji čini suštinu moderne pravne države.
Ako je razumljivo zašto pojedine velike države imaju dugoročni interes da neprestano dovode u pitanje teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, onda je krajnje neshvatljivo da mi u Srbiji uopšte i govorimo o eventualnom priznanju jednostrano proglašene države na teritoriji Republike Srbije. Stoga bi, po mom mišljenju, jedna od ključnih poruka unutrašnjeg dijaloga morala biti ta da priznanje Kosova nije i nikada neće biti opcija. Ako naše političko rukovodstvo ipak proceni da je za Srbiju strateški bolje da i to bude opcija, mora se raspisati referendum. O pitanju suverenosti, a kad je o KiM reč i o identitetskom pitanju naše političke zajednice, legitimno može odlučiti samo nosilac te suverenosti i tog identiteta – srpski narod i svi građani Srbije.
Sa stanovišta sadašnjeg ustava gde je crvena linija?
Odmah pošto je predsednik Republike objavio početak unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji, izjavio sam da je „crvena linija“ KiM u sastavu Srbije. Svestan sam, međutim, da je to lako reći, pogotovo ako ste univerzitetski profesor koji nije aktivan u politici.
Interes Srbije i njenih građana je na prvom mestu. Da bismo ga zaštitili, moramo biti strpljivi u insistiranju na razgovorima i pregovorima sa kosovskim Albancima makar, ili upravo, preko posrednika. Dakle, rešavanje pitanja Kosova i Metohije mora biti proces i mora trajati – ne odlagati rešavanje, ali ne brzati u nalaženju konačnog rešenja. U tom procesu nisam siguran da su termini poput „crvenih linija“ korisni i smisleni. U tom procesu nisam siguran ni koliko „vreme radi“ za nas, ali za kosovske Albance i one koji podržavaju njihove maksimalističke aspiracije sigurno ne.
Smisao unutrašnjeg dijaloga stoga vidim u neophodnosti da se s najvećim stepenom sigurnosti utvrdi da li je KiM suštinsko pitanje modernog političkog i ustavnog identiteta Srbije. Ako se odgovori potvrdno, a smatram da mora, možemo pregovarati o svemu, o različitim oblicima političkog zajedništva, ali o jednom ne, onom što, objektivno, jedino nedostaje takozvanoj državi Kosovo da bude formalno kompletna država, a to je puni međunarodni subjektivitet. Dakle, prihvatiti sve atribute državnosti koje je kosovski entitet do sada zadobio, osim članstva u UN i punog međunarodnopravnog subjektiviteta. Mislim da bismo to mogli ustavnopravno realizovati tako što bismo koncept „suštinske autonomije“ KiM definisali i operacionalizovali do, u vreme donošenja Ustava, „neslućenih“ granica. Naravno, to je samo jedan od mogućih ustavnopravnih scenarija.
Pregovarački okvir zahteva pravno obavezujući sporazum. Da li je poznat njegov sadržaj, ko bi trebalo da ga zaključi…?
Mnogo je nepoznatog, bar za nas koji nismo u aktivnoj politici, u vezi s ovim sporazumom. Ne znamo šta će biti njegova sadržina, ko će ga zaključiti – da li dve države ili jedna država i jedan statusno neutralni entitet ili će biti potpuno statusno neutralan. U krajnjoj liniji, ne znamo ni da li će ikada doći do zaključenja tog sporazuma. Ako moramo da ga zaključimo zbog članstva u EU i ako je taj „evropski put“ naš strateški put, on je popločan brojnim neizvesnostima i nepoznanicama. Stoga, treba biti vrlo obazriv kad govorimo o referendumu. Ne treba ni da ga prizivamo pre nego što postane nedvosmisleno jasno da je došao pravi trenutak. Bio sam ranije sklon da pozivam na referendum, ali treba imati više strpljenja. Nije ovo vreme za konačna rešenja. Stari ustavnopravni argument koji se odnosi na svaki referendum glasi: to je izuzetan i krajnji mehanizam odlučivanja; ako nisu ostvarene sve društveno-političke i pravne pretpostavke za uspeh referenduma, odnosno za slobodno izražavanje volje građana, njemu ne treba pristupati, jer će biti zloupotrebljen sa dalekosežno negativnim posledicama.
Da li ovaj sporazum u pravnom smislu predstavlja priznanje tzv. države Kosovo?
Već sam istakao koje su glavne nepoznanice u vezi s ovim sporazumom. Nisam stručnjak za međunarodno javno pravo, a nisam siguran ni da bi vrsni poznavalac ove grane prava mogao u ovom trenutku da odgovori na pitanje. Uz veliku dozu opreza, rekao bih da bi takav pravno obavezujući sporazum mogao sadržati bar neku formu prećutnog priznanja, u čemu i leži glavna opasnost. Ne bi to bio prvi sporazum koji bi dobio nekakvo pravno obličje. Ustavnopravna nauka je stala na takvo stanovište i za Prvi briselski sporazum, samo što je Ustavni sud „mislio“ drukčije.
Jedno je sigurno. Ne treba ni pomišljati da se potpiše pravno obavezujući sporazum ako ne bude daljih, i to pravih pregovora. Šta god da znači i kakvo god dejstvo da bude imao, to ne bi bio sporazum ukoliko ne bi bilo pregovora. Bilo bi to, ne prvi put, nametnuto rešenje koje odgovora samo jednoj strani. Verujem da je Srbija jača i stabilnija nego što je bila i da je podržavaju države koje jačaju i čvrsto stoje u uverenju da civilizacijske tekovine i principe prava i pravde treba očuvati.
Stalno nam političari nameću da je, kada je reč o KiM, vreme da prihvatimo novu realnost. Da li Srbija treba da svaku realnost stvorenu nasiljem pravno osnaži?
Narodski rečeno, taman posla. Takozvana država Kosovo je zasnovana na nasilju, kako fizičkom, tako i duhovnom, kulturnom, pravnom, civilizacijskom. Ona je, nažalost, simbol relativizacije, pa i negacije svih pravih vrednosti i tekovina moderne pravne države. Doprineli smo i mi pravnici, a još više naši političari u prošlosti takvom stanju. Da li je to realnost? Nije. Realnost je relativna kategorija. Danas je jedna, sutra je druga, a zavisi i od ugla iz kog se posmatra. „Ko na brdu ak imalo stoji, više vidi no onaj pod brdom“ (Njegoš). Zadatak prava je, ako je pravo, da „gleda malo dalje i malo više“. Pravo nije pravo ako je puka „registracija“ realnosti, kako god je shvatali. Pravo, kako mi pravnici imamo običaj da kažemo, mora imati svoju prospektivnu ravan – pogled u bolju budućnost.
Tim pogledom, ka Kosovu i Metohiji, zarad sebe i zarad svih država koje imaju svoje „Kosovo i Metohiju“, Srbija mora da nastavi borbu svim mirnim, demokratskim, pravnim sredstvima. Ako istraje u toj borbi, naići će na mnogo više „velikih“ i „malih“ saveznika nego što to pristalice „normativizacije realnosti“ mogu i da zamisle. To bi morala biti još jedna od temeljnih poruka unutrašnjeg dijaloga koji se u Srbiji trenutno vodi.

Prof. dr Zoran Čvorović

Smokvin list za prikrivanje veleizdaje?

S obzirom na to da članstvo tzv. Republike Kosovo u UN ne zavisi od Srbije, da li to znači da bi naš pristanak imao isključivo politički smisao, te koja je njegova poruka?
Član UN i drugih međunarodnih organizacija mogu da budu samo države. Ako bi Vlada Srbije jednim ugovorom dala saglasnost da tzv. Republika Kosovo može da postane član UN i drugih međunarodnih organizacija, time bi Srbija de jure priznala tzv. Republiku Kosovo kao nezavisnu državu sa punim međunarodnopravnim subjektivitetom. Pošto su prema važećem Ustavu Kosovo i Metohija neotuđivi deo teritorije države Srbije, onda bi ovakva saglasnost bila očigledno protivustavna, a pojedinci koji bi zaključili takav ugovor u ime države Srbiji izvršili bi krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine države iz čl. 307 Krivičnog zakonika Srbije. Pošto članstvo tzv. Republike Kosovo u UN ne zavisi od Srbije već od preporuke Saveta bezbednosti i kasnijeg obezbeđenja dvotrećinske većine u Generalnoj skupštini, saglasnost na članstvo tzv. Republike Kosovo koje bi Srbija dala putem jednog ugovora ima isključivo politički smisao. Takvom saglasnošću Beograd bi poslao jasnu poruku, pre svega Moskvi i Pekingu, da u interesu odbrane teritorijalnog integriteta Srbije ne treba da koriste pravo veta u Savetu bezbednosti. Međutim, Rusija i Kina bi i u tom slučaju mogle da se suprotstave članstvu tzv. Kosova u UN i to zbog odbrane međunarodnog prava, jer je reč o tvorevini koja je nastala secesionističkim nasiljem, uz spoljnu protivpravnu oružanu intervenciju protiv jedne suverene države i njene teritorijalne celovitosti.
Reakcije na predlog o realnoj uniji preporučile su Vladana Kutlešića kao ustavnopravnog autoriteta. Kako ocenjujete njegov predlog?
Predlozi, kakav je taj o realnoj uniji, imaju samo jedan cilj – da građanima Srbije zamagle jasnu činjenicu da bi davanje saglasnosti od strane Srbije na članstvo tzv. Kosova u UN i drugim međunarodnim organizacijama predstavljao protivustavan čin i krivično delo. Uz to, teorijska neutemeljenost ovakvih predloga, jer realna unija, a ne njene članice, ima jedinstven međunarodnopravni subjektivitet, govore o tome da se radi o pokušaju političke instrumentalizacije pravne nauke, koja bi preko pojedinaca sumnjivog autoriteta trebalo da obezbedi smokvin list za prikrivanje veleizdaje.
Priznanje tzv. Republike Kosovo od strane Srbije, u vidu njene saglasnosti da tzv. Kosovo postane član UN, potrebno je za članstvo tzv. Kosova i Republike Srbije u EU…
Članice u EU su samo države punog međunarodnopravnog subjektiviteta. Uz to, sve države članice EU su dužne da međusobno poštuju, između ostalog, nepovredivost državnih granica. Otuda Srbija ne može da postane članica EU sve dok se Kosovo i Metohija navode u Ustavu Srbije kao deo njene teritorije. Tek kada bi amputirala KiM iz svog ustavnog poretka, Srbija bi izvršila obavezu iz čl. 15 SSP da sa tzv. Republikom Kosovo zaključi ugovor o dobrosusedstvu i regionalnoj saradnji, kojim bi se, između ostalog, priznala i nepovredivost državnih granica ugovornih strana. Jednom rečju, promena Ustava Srbije, kao i zaključivanje sporazuma između Srbije i tzv. Kosova, nisu diktirani potrebama građana Srbije, već njih nalaže protivustavni SSP, koji ne tretira KiM kao deo Srbije, kao i celokupni proces pridruživanja Srbije EU.
Da li bi sporazumu koji bismo potpisali sa Kosovom morao da prethodi referendum?
Niko ne može da raspiše referendum sa takvim protivustavnim pitanjem. To bi bilo isto kao kada bi se na referendumu odlučivalo o dozvoljenosti silovanja, iako je ono inkriminisano kao krivično delo. S druge strane, postavlja se pitanje da li je jedna generacija u jednom narodu, s obzirom na teoriju narodne suverenosti, vlastna da se u postupku promene ustava odrekne dela državne teritorije, koja je od 2008. privremeno okupirana. Odgovor nam pruža prva liberalna Deklaraciji nezavisnosti u istoriji svetskog prava, koju su 1581. godine doneli holandski protestanti. Prema ovoj deklaraciji, prirodno pravo pojedinca i jednog slobodnog naroda da se suprostavi nasilju garantovano je „zarad odbrane slobode koju smo dužni da prenesemo na potomstvo čak i po cenu sopstvenog života“. Ako u okviru liberalnog diskursa nijedna generacija nema pravo da se u ime naroda saglasi sa nasiljem, to tek ne može da se uradi iz ugla tradicionalnog pravoslavnog poimanja naroda kao zavetne vertikalne duhovne zajednice upokojenih, živih i budućih pokolenja. Jer Kosovo i Metohija podjednako pripadaju našim precima i našim potomcima koliko i nama.
Šta bi trebalo da podrazumeva naša borba za očuvanje KiM?
Crvena linija je definisana u preambuli Ustava, prema kojoj svi državni organi, ali i građani imaju obavezu da se bore za očuvanje KiM u sastavu Srbije. Borba podrazumeva povratak organa vlasti države Srbije na delove KiM na kojima živi srpski narod i gde je to fizički moguće. Jednu državu ne čini isključivo međunarodno priznanje, već pre svega suverena vlast, teritorija i stanovništvo. Kako je nastanak države faktičko, a ne pravno pitanje i pošto ono svoju pravnu formu stiče deklaratornim činom priznanja, država Srbija mora svoju suverenost na KiM potvrđivati svakog dana realnim prisustvom svojih organa i svog pravnog sistema.

Prof. dr Slobodan Orlović

Ustav je jasna brana priznanju Kosova

Da li bi srpski pristanak na ulazak Kosova u međunarodne organizacije, prvenstveno UN, predstavljao kršenje Ustava Srbije?
To bi bilo sasvim jasno kršenje našeg ustava. Punopravne članice UN, po Povelji, jesu „miroljubive države“ (u praksi to su nezavisne i međunarodno priznate države). Teritorija Srbije je, po Ustavu, jedinstvena i nedeljiva (čl. 8), pa otuda nasilno otcepljeni deo njene teritorije ne može biti nezavisna država pa ni članica UN kao „miroljubiva država“. Dalje, po Ustavu, Srbija uređuje i obezbeđuje međunarodni položaj i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama (čl. 97) što kazuje da nema ustavne mogućnosti da to čini i deo teritorije Republike, odnosno autonomna pokrajina, što Kosmet po Ustavu jeste.
Da li Srbija procesno može da spreči prijem Kosova u UN?
Srbija procesno ne može da spreči prijem „Kosova“ u UN jer nema pravo veta. Postupak prijema je takav da Savet bezbednosti predlaže prijem neke države u članstvo, a odluku o prijemu donosi Generalna skupština dvotrećinskom većinom prisutnih članica koje glasaju. Rusija ili Kina mogu negativnim glasom u Savetu bezbednosti da spreče predlog za prijem nove članice, što se za prijem „Kosova“ može očekivati jer ga nisu ni priznale. A druga poteškoća prijemu „Kosova“ u UN je i to da verovatno ne bi dobilo dvotrećinsku većinu od prisutnih u Generalnoj skupštini, jer toliko država nije priznalo „Kosovo“.
Pregovarački okvir zahteva pravno obavezujući sporazum. Da li ovaj sporazum u pravnom smislu predstavlja indirektno priznanje?
Pravno obavezujući sporazum je drugi izraz za izričito ili indirektno priznanje „Kosova“ od strane Srbije. Diplomatska izjava o priznanju, praćena razmenom diplomatskih predstavnika je izričito međusobno priznanje dve države. Pravno obavezujući sporazum bi bio indirektno priznanje ako bi se, na primer, Srbija obavezala da neće sprečavati članstvo „Kosova“ u UN i drugim međunarodnim organizacijama. Manje-više, stvarni efekti su isti i predstavljaju jasno kršenje našeg ustava.
Da li promeni Ustava, kao uslovu za potpisivanje Sporazuma, mora da prethodi raspisivanje referenduma?
Takvom „sporazumu“ Srbije i „Kosova“ koji bi obuhvatio priznanje nezavisnosti, prijem u UN i drugo, morala bi da prethodi promena Ustava, a to ne može bez narodnog referenduma. Ustav je jasna pravna brana svakom takvom nastojanju i dok je na snazi, to pravno nije moguće. Sve drugo bi bio državni udar i revolucija.
Da li je rešavanje pitanja Kosova i Metohije u ustavnopravnim kategorijama diktirano našim interesima ili interesima Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju?
Država Srbija, kao i naš narod, ima nacionalni interes da pitanje Kosmeta reši unutar svog ustavnog sistema, i to na dva, po pravnim posledicama, slična načina. Prvo, može da iskoristi postojeće ustavne mogućnosti i donese poseban „ustavni“ zakon o Kosmetu kojim bi se uredio njegov status. Drugi način je značajnija promena Ustava, ali samo u onoj meri koja znači pravni ostanak Kosmeta u granicama Srbije, kao njenog dela sa posebnim ustavnopravnim statusom (samostalna teritorija bez nezavisnosti i suverenosti, na primer).
Da li kroz pristupne pregovore mi zapravo definišemo svoje granice?
Srbija svakako mora precizno da odredi graničnu liniju sa susednim državama, bez obzira na pristupne pregovore. Međutim, izvesno je da član EU Hrvatska neće biti saglasna sa prijemom Srbije u EU sve dok postoji spor o graničnoj liniji između Hrvatske i Srbije. Što se tiče EU kao celine, ona neće primati u članstvo Srbiju bez potpunog političkog i ustavnopravnog rešenja kosovskog pitanja koje obuhvata i pitanje granica. Još uvek nerešen problem sa granicom Kipra je bio dovoljna opomena.