Književnost i (Oktobarska) revolucija

Entuzijastičko predstavljanje Revolucije ruska, i ne samo ruska književnost konceptualizuje nezavisno od propagande Komunističke partije, u izvesnom smislu čak i pre nje. Nijedan propagandni napor boljševika ne može se meriti sa utiskom koji na čitaoca ostavljaju čuvene poeme Aleksandra Bloka „Dvanaestorica“ i „Skiti“. Podudarnost boljševičke propagandne i Blokove pesničke vizije dovoljno je upadljiva da može osvetliti i neke dublje probleme vezane za odnos književnosti i revolucije

Stogodišnjica Oktobarske revolucije, kako se uobičajeno naziva, ili druge faze Ruske revolucije, kako postepeno ruska nauka pokušava da rekonceptualizuje ovaj događaj, neminovno povlači za sobom preispitivanje nasleđa ovog epohalnog preokreta u istoriji evropskih zemalja. Neki pomaci su već očigledni, i tiču se narativa koji sa margina predstave o Revoluciji polako dobijaju svoje mesto u centru. Tako, na primer, nekada odbacivana kao zavera, teza o nemačkom finansiranju Lenjina i najbližih saradnika dospela je u mejnstrim, pa je nedavno i Dojče vele (ne bez pretenzija da pripreti) objavio instruktivan članak o tome. Time se ruši jedna od temeljnih slika Revolucije, slika spontano organizovanog naroda koji ruši tiranski režim i donosi slobodu. Međutim, predstava o crvenom oktobru 1917. kao mesecu emancipacije ostaće da živi, za šta zagrižene pristalice marksizma imaju da zahvale dobrim delom umetnicima, dakle onima koji stvaraju slike – bilo vizuelne, bilo satkane od reči.

[restrict]

MANIFEST ŠAMAR JAVNOM MNJENJU Uprošćeno razumevanje ovog odnosa podrazumevalo bi da su umetnici kreirali sliku revolucije koju bi Agitprop poželeo – ali stvar je kudikamo složenija. Naime, entuzijastičko predstavljanje revolucije ruska, i ne samo ruska književnost konceptualizuje nezavisno od propagande Komunističke partije, u izvesnom smislu čak i pre nje. Nijedan propagandni napor boljševika (uključiv tu i književna dela) ne može se meriti s utiskom koji na čitaoca ostavljaju čuvene poeme Aleksandra Bloka „Dvanaestorica“ i „Skiti“. Ipak, podudarnost boljševičke propagandne i Blokove pesničke vizije dovoljno je upadljiva da može osvetliti i neke dublje probleme vezane za odnos književnosti i revolucije.

Naime, Blokov umetnički razvoj tekao je sasvim nepovezano s marksističkim konceptualizacijama umetnosti, suvoparno orijentisanim ka realizmu kao vrhuncu umetničkog stvaranja. Sublimiranje različitih tradicija ruske kulture u ključu revolucije, koje je Blok izveo u pomenutim poemama, zato za rezultat daje više nego što boljševizam može da razume, zahteva, a u krajnju ruku i prihvati. U književnosti i za književnike revolucija predstavlja nešto više i šire nego za revolucionare same. Upravo zbog toga, revolucionarnost kao osećanje vremena u književnosti može prethoditi političkoj revoluciji, neko vreme ići naporedo s njom, ali i doći u (po književnike, posledično i po umetničku slobodu) mimohod s njom. Zato se može reći da revolucionarne umetničke prakse prethode revoluciji, u njenom početnom stadijumu idu paralelno s njom, ali se u odsudnom trenutku kraja dvadesetih i početka tridesetih godina, s promenom revolucionarne paradigme, postepeno gase, nastavljajući svoju egzistenciju na Zapadu.

Ovaj proces najvidljiviji je na primeru ruskog futurizma, koji se, iako se u istoriji vezuje za komunizam u onoj meri u kojoj se italijanski futurizam vezuje za fašizam, zapravo razvija inicijalno nezavisno od ideologije. Naime, već prvi futuristički manifest u Rusiji Šamar javnom mnjenju, koji potpisuju D. Burljuk, A. Kručonih, V. Hlebljikov i najpoznatiji među njima Vladimir Majakovski, objavljen je u decembru 1912. godine. Njegov sadržaj eksplicitno referiše na čisto umetničku sferu, kao pobuna na tada preovlađujući simbolizam u ruskoj poeziji (odakle je ponikao i prethodno pomenuti Blok). Otežana komunikativnost ranog futurizma kao da ukida njegovu propagandnu upotrebljivost: preoblikovanja reči, neologizmi i drugi vidovi oneobičavanja pesničkog jezika svedoče o dubokoj književnoj zasnovanosti futurističkog pokreta, sasvim suprotno od marksističkog razumevanja književnog razvoja. Naime, za Marksa, kako je pisao u Nemačkoj ideologiji, a što je uticalo na kasnije sveukupno razumevanje istorije ljudske duhovnosti unutar teorijskog mišljenja na levici, nijedna činjenica svesti, time i književnost, ne može imati samostalan razvoj jer „samo ljudi, razvijajući svoju materijalnu produkciju i svoje uzajamne materijalne odnose, zajedno sa tom svojom stvarnošću menjaju i svoje mišljenje i proizvode tog mišljenja“.

PROIZVOD MIŠLJENJA Za marksiste, jedan od „proizvoda tog mišljenja“ je i književnost. Otuda, svaka književnost koja je nastala za vreme buržoaskog društva i njegovih „materijalnih odnosa“ ne može biti istinski književnost revolucionarnog proletarijata. Makar s tim premisama proklamovan je, početkom Staljinove ere, socrealizam kao apsolutni umetnički korak unazad u odnosu na avangardnu književnost. Ipak, u početku je delovalo da nije tako. Majakovski, bez obzira na intimno mišljenje vođa revolucije o njegovoj poeziji, zauzimao je istaknuto mesto u sovjetskom društvu, a objavljivane su zbirke poezije i drugih prevratničkih pesnika, čak ne samo i futurista. Revolucija, kao i avangardna književnost, nosila je internacionalni predznak u svom kretanju, a prevratnički potencijal rušenja starog tražio je svoju podršku u svim sferama ljudske aktivnosti, pa i u poeziji. Međutim, sa marksističke tačke gledišta, ovaj savez revolucije i poezije ne može biti ideološkog i doktrinarnog, već isključivo instrumentalnog tipa. Otuda, iako je u jezički i vizuelni identitet rane revolucije nedvosmisleno utisnut pečat avangardnih umetničkih stilova (futurizma, konstruktivizma), to nije bio Lenjinov i Staljinov prirodni već iznuđeni izbor. Uostalom, nije li njihov miljenik bio Gorki?

SUDBINE (KONTRA)REVOLUCIONARA Decembra 1925. pronađeno je telo Sergeja Jesenjina. Zvanična istraga utvrdila je da je reč o samoubistvu, mada do dan-danas nisu prestale kontroverze koje je ovaj čin izazvao i dobar deo književne javnosti (kao i u slučaju Branka Miljkovića kod nas) tvrdi da je u pitanju ubistvo. Aprila 1930. godine pronađen je mrtav i Vladimir Majakovski. Ovaj put zaista je reč o samoubistvu. Dvojica pesnika uložili su svoj pesnički dar i energiju u stvaranje novog društva, u kojem, nedvosmisleno im je bilo jasno, za pesnike, uključiv i njih, mesta nije bilo. Ovo osećanje duhovne pustoši i neslobode, koje primećuju i srpski književnici u putopisima iz sovjetske Rusije (D. Vasić, S. Vinaver) zapravo je neposredna posledica marksističkog mišljenja.

Takođe, već od samog početka, u novom poretku nije bilo mesta za protivnike komunizma. Nikolaj Gumiljov streljan je u Petrogradu 1921. godine, a njegova supruga Ana Ahmatova i sin Lev trpeli su progone. U tranzitnom logoru u Vladivostoku, posle niza godina u progonstvu, umro je Osip Mandeljštam, u zatvorskoj bolnici u opkoljenom Lenjingradu smrt je došla i po Danila Harmsa, a sudbina Mihaila Bulgakova dobro je poznata. Istovremeno, neki od sjajnih pripovedača emigrirali su. Iz zagraničja objavljivali su Ivan Šmeljov, Ivan Bunjin i Gajto Gazdanov, a Vladimir Nabokov svoju karijeru nastavio je u okvirima američke književnosti. Svi oni bili su osuđivani ili proterivani na osnovu montiranih procesa, pa ipak – ako se i dalje držimo marksističke doktrine – oni i jesu bili kontrarevolucionarni, u najmanju ruku suvišni u tom poretku. Jer ako književnost nastaje kao proizvod svesti koju kreiraju materijalni odnosi u jednom društvu, onda ona ne može, bez zavere ili zablude (metafora koju je koristio Viktor Šklovski kada se javno „posipao pepelom“), ličiti na „dekadentnu buržoasku“ umetnost. Otuda, i Nikolaj Gumiljov i Osip Mandeljštam jesu bili kontrarevolucionarni, kakav je, uostalom, bio i život samih Rusa.

Konačno, poslednji ekser u mrtvački kovčeg za rusku avangardu zakovan je oktroisanim stupanjem socrealizma na književnu scenu. Staljinovoj doktrini jedne socijalističke države koja se brani od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja analogno je bio potreban reduktivan umetnički sistem u kojem nije bilo mesta nedoumicama o umetničkoj invenciji i slobodi. Među korice objavljenih knjiga išlo je ono što se moglo „objasniti dijalektičkim materijalizmom“, a ono što mu je izmicalo ostajalo je u fiokama, poput romana odakle smo preuzeli citat iz ove rečenice (Majstor i Margarita, M. Bulgakov).

Za književnike, revolucija je bila nešto veće i sveobuhvatnije od događaja koji su sproveli revolucionari. Za revolucionare, književnost je bila sluškinja revolucije koju je lako bilo oterati ili primiriti – po potrebi. Danas, jedan vek posle revolucije, književna umetnost ima svu slobodu, prepuštena „jedino“ cenzorskim pravilima tržišta, na kome ništa što ne povlađuje masovnom (ne)ukusu ne može biti isplativo/održivo/živo, dok ono što je subvencionisano mora biti i podobno. Od koga su onda kreatori kulturne politike danas učili – od progonjenih ili progonitelja? Istina, autentično nepoćudne pisce više niko ne progoni u Sibir, ali niti objavljuje, niti čita.    

[/restrict]