17Za svečana obeležavanja državnih praznika, a u tom sklopu i godišnjica značajnih istorijskih datuma i događaja koji su odlučivali o sudbini naroda, važi isto što i za spomeničku kulturu: o nekom društvu otkrivaju unutrašnju suštinu, njegovo političko, ideološko i kulturno stanovište. S tim u vezi, kada je nedavno je u Pečatu, povodom najave podizanja jednog spomenika (Đinđićeva Strela), bilo polemičkih reči kojima je javnoj pažnji preporučeno preispitivanje aktuelnog vrednosnog temelja srpskog društva, ponovljene su notorne istine da se spomenici podižu (pa i godišnjice obeležavaju!) kako bi „isijavali moralnom, patriotskom ili drugom poukom i tako inspirisali zajednicu, učinili da se bitno ne zaboravi, odnosno učinili da se na odgovarajući (a ne bilo kakav) način, sa pokretačkom komponentom u sadašnjosti i budućnosti, pamti“.
[restrict]
Kako u životu to već biva, po naizgled nedokučivoj zakonitosti, ova pouka o spomenicima i javnoj svesti bila je prizvana samo koji dan kasnije, tačnije prilikom prošlonedeljnog obeležavanja Dana primirja. Deo javnosti ocenio je da je ovogodišnje obeležavanje Dana primirja bilo (pre)blizu pukom otaljavanju! Praznik ustanovljen kao sećanje na dan kada je u železničkom vagonu na pruzi u šumi Kompijenj, u Francuskoj, 11. novembra 1918. potpisano primirje sa Nemačkom (potom i primirje Italije sa Austrougarskom, a poslednje primirje Prvog svetskog rata potpisano je 13. novembra sa Mađarima i to u današnjoj Biblioteci grada Beograda), čime je okončan Veliki rat, u Srbiji se kao državni praznik obeležava od 2012. godine. Ovaj datum – 11.11 – kao dan sećanja na veličanstvenu, u epohalnim i svetskim razmerama značajnu srpsku pobedu u Prvom svetskom ratu, trijumf koji su Srbi izvojevali ne samo kao učesnici već i borbena snaga apsolutno najvišeg reda, u našoj zemlji je sada obeležen „skromno i radno“. Bez pompe i naglašavanja nacionalnog značaja trenutka, centralnu državnu ceremoniju – polaganje venaca i odavanje počasti kod spomen-kosturnice branilaca Beograda na Novom groblju – predvodio je ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević. Utisak o „prigušenom svetkovanju“ pojačan je i vestima o grandioznim obeležavanjima u zapadnoevropskim zemljama, gde je više miliona ljudi u Velikoj Britaniji i Francuskoj zaustavilo svoje aktivnosti kako bi odali poštu žrtvama rata, a u svet poslate i fotografije Makronovog lica dramatičnog izraza, ali i podsećanjem na nedavno gromoglasno obeležavanje Dana oslobođenja Beograda, uz prisustvo celog državnog vrha! Sve što je u Beogradu viđeno na Dan primirja bilo je naglašeno strogo, primereno kakvom lokalno važnom događaju, koji jedva može da okrzne pažnju medija. Jeste bilo na državnom nivou, jesu bila viđena dva ministra (Aleksandar Vulin i Zoran Đorđević) i jedan general-major (Milomir Todorović), jeste sekretar predsednika Republike (Nikola Selaković) položio lovorov venac tamo gde treba (Spomenik Neznanom junaku na Avali) sa predsednikovom (Aleksandar Vučić) posvetom („Junacima Velikog rata, ponosni potomci“), ali povod je zaslužio daleko, daleko više i bolje, povod je, makar u umanjenoj verziji, zaslužio pomenuti zapadnoevropski patos!
Zbog čega se Srbija, tačnije moćni krug koji daje takt i ovim događajima, odlučila da tako tiho i diskretno obeleži dan nesporno veličanstvene pobede, dan kada je okončano neuporedivo veliko i herojsko stradanje srpskog naroda u Prvom svetskom ratu – srazmerno ukupnom broju stanovnika Srbi su podneli jednu od najvećih žrtava u Evropi i svetu, izgubši 60 odsto muške populacije, a tom žrtvom je herojska srpska vojska dala nemerljiv doprinos pobedi Antante u Prvom svetskom ratu.
Gde su bili predsednik i premijer zemlje? Da li su smeli da izostanu sa podsećanja na zapravo najveću nacionalnu ratnu pobedu? Ima li razložnog objašnjenja?
U mozaiku javnog govora i događanjima u širem medijskom prostoru proteklih dana pažnju su u tom smislu privukle reči koje je povodom Dana primirja (za „Sputnjik“) izgovorio istoričar Mile Bjelajac. Njegovim zapažanjima kao da se sama razrešila složena društvena „slagalica“ o činjenicama vezanim za Dan primirja, čijim obeležavanjem Srbija kao da nije želela da „iskače“ već da, naprotiv, za razliku od evropskih država, čiji građani ni izbliza nisu bili stradalnici i heroji poput Srba, bude nekako tiša, pristojno neupadljiva…
Govoreći naime o izvesnosti da se decenijama posle Prvog svetskog rata pa gotovo i danas zanemaruje uloga francuske i srpske vojske na Solunskom frontu, iako su te armije presudile ubrzanje kraja rata (sve savezničke ofanzive počele su posle proboja Solunskog fronta, uključujući relativno primetan uspeh američkih armija na Zapadnom frontu), Bjelajac otkriva: „Mi smo svih ovih godina našeg puta u Evropu stalno pod nekim zahtevima naših prijatelja iz Zapadne i Srednje Evrope da smanjujemo tu nacionalnu istoriju, da smanjujemo tu komponentu. Čak su nam poručili i početkom 2013. da smanjimo ton i da ne pustimo baš tako neko oduševljenje kroz medije i kroz javnost prilikom obeležavanja stote godišnjice od početka rata. To je sve jedan atak na istorijsku svest ovog prostora i naroda.“
Dakle, nema misterije oko našeg (skromnog) Dana primirja – „smanjili smo ton“, pa pobedu, kao uostalom i druge pobede, slavimo, ako ne baš „u sebi“, onda odmereno, dostojanstveno, uzdržano. Da ne tutnji, da ne zveči, pa tako (evropskom i regionalnom) okruženju ne smeta, bode oči, dušu ranjava…
Ovaj istoričar nas je uputio na takođe važno razjašnjenje pitanja – zašto je Srbija i u svojoj istoriji zapostavila taj datum. SFRJ je, kaže on, bila zemlja pomirenja, pošto je nastala od pobednika i poraženih, pa je „tražena mera ravnoteže. Da ne bi bili povređeni osećaji jednih i drugih, nastojalo se da i pobeda iz 1945. i pobeda iz 1918. postanu polako stvar svih građana Jugoslavije. Srbija je negde tim prećutkivanjem žrtvovala pobedu za opšte dobro“, kaže Bjelajac.
Nejasnoća zapravo nema, zemlji pomirenja nije dozvoljeno, u ime „ravnoteže“, ono što je normalno u normalnim zemljama: ako smo kao narod ponosni na svoje ratne pobede i herojske epopeje, ne moramo svima, pogotovo ne onima koji za takav ponos nemaju povoda, svoju sreću i nacionalni trijumf pod nos da stavljamo.
Utvrdismo na početku da je u obeležavanju istorijski važnih godišnjica presudno da se: „nešto bitno ne zaboravi, odnosno da se na odgovarajući (a ne bilo kakav) način, sa pokretačkom komponentom u sadašnjosti i budućnosti, upamti“. Šta je u srpskom Danu primirja protekle subote „isijavalo moralnom, patriotskom poukom“? Jesmo li taj momenat prepoznali u tvrdnji govornika na centralnoj svečanosti kada je zaključio i ovo: „Nažalost, region Zapadnog Balkana morao je da prođe kroz još jedno krvavo istorijsko razdoblje da bi se konačno našao na putu evrointegracija“? Ili je taj važni momenat etičkog isijavanja pre sadržan u konstataciji da „baš zato, što je naše sećanje na ratnu bedu i užase svežije, utoliko je i naša vera u evropske integracione procese snažnija“.
Na kraju, ali ne i najmanje važno, otkrivamo šta je u spomen-knjigu upisao izaslanik predsednika Srbije: „Već skoro jedan vek Srbija živi u slobodi i u Srbiji živi ideja slobode koju ste vi utemeljili. Vaša pobeda nije samo vojna, već je apsolutna. Ona je postala merilo našeg delovanja i putokaz ka vrhovnoj vrednosti – ideji slobode. Žrtvu koju ste podneli srpstvo će pamtiti dokle postoji.“
Ako je već tako, a nema nikakve sumnje da jeste, onda bi ta žrtva morala da se uvažava kako joj i priliči, umesto što se sećanje na slavne dane neprilično guši u ime EU perspektive…
[/restrict]
