ЕХО СРПСКЕ ТИШИНЕ

17За свечана обележавања државних празника, а у том склопу и годишњица значајних историјских датума и догађаја који су одлучивали о судбини народа, важи исто што и за споменичку културу: о неком друштву откривају унутрашњу суштину, његово политичко, идеолошко и културно становиште. С тим у вези, када је недавно је у Печату, поводом најаве подизања једног споменика (Ђинђићева Стрела), било полемичких речи којима је јавној пажњи препоручено преиспитивање актуелног вредносног темеља српског друштва, поновљене су ноторне истине да се споменици подижу (па и годишњице обележавају!) како би „исијавали моралном, патриотском или другом поуком и тако инспирисали заједницу, учинили да се битно не заборави, односно учинили да се на одговарајући (а не било какав) начин, са покретачком компонентом у садашњости и будућности, памти“.

[restrict]

Како у животу то већ бива, по наизглед недокучивој законитости, ова поука о споменицима и јавној свести била је призвана само који дан касније, тачније приликом прошлонедељног обележавања Дана примирја. Део јавности оценио је да је овогодишње обележавање Дана примирја било (пре)близу пуком отаљавању! Празник установљен као сећање на дан када је у железничком вагону на прузи у шуми Компијењ, у Француској, 11. новембра 1918. потписано примирје са Немачком (потом и примирје Италије са Аустроугарском, а последње примирје Првог светског рата потписано је 13. новембра са Мађарима и то у данашњој Библиотеци града Београда), чиме је окончан Велики рат, у Србији се као државни празник обележава од 2012. године. Овај датум – 11.11 – као дан сећања на величанствену, у епохалним и светским размерама значајну српску победу у Првом светском рату, тријумф који су Срби извојевали не само као учесници већ и борбена снага апсолутно највишег реда, у нашој земљи је сада обележен „скромно и радно“. Без помпе и наглашавања националног значаја тренутка, централну државну церемонију – полагање венаца и одавање почасти код спомен-костурнице бранилаца Београда на Новом гробљу – предводио је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић. Утисак о „пригушеном светковању“ појачан је и вестима о грандиозним обележавањима у западноевропским земљама, где је више милиона људи у Великој Британији и Француској зауставило своје активности како би одали пошту жртвама рата, а у свет послате и фотографије Макроновог лица драматичног израза, али и подсећањем на недавно громогласно обележавање Дана ослобођења Београда, уз присуство целог државног врха! Све што је у Београду виђено на Дан примирја било је наглашено строго, примерено каквом локално важном догађају, који једва може да окрзне пажњу медија. Јесте било на државном нивоу, јесу била виђена два министра (Александар Вулин и Зоран Ђорђевић) и један генерал-мајор (Миломир Тодоровић), јесте секретар председника Републике (Никола Селаковић) положио ловоров венац тамо где треба (Споменик Незнаном јунаку на Авали) са председниковом (Александар Вучић) посветом („Јунацима Великог рата, поносни потомци“), али повод је заслужио далеко, далеко више и боље, повод је, макар у умањеној верзији, заслужио поменути западноевропски патос!

Због чега се Србија, тачније моћни круг који даје такт и овим догађајима, одлучила да тако тихо и дискретно обележи дан неспорно величанствене победе, дан када је окончано неупоредиво велико и херојско страдање српског народа у Првом светском рату – сразмерно укупном броју становника Срби су поднели једну од највећих жртава у Европи и свету, изгубши 60 одсто мушке популације, а том жртвом је херојска српска војска дала немерљив допринос победи Антанте у Првом светском рату.

Где су били председник и премијер земље? Да ли су смели да изостану са подсећања на заправо највећу националну ратну победу? Има ли разложног објашњења?

У мозаику јавног говора и догађањима у ширем медијском простору протеклих дана пажњу су у том смислу привукле речи које је поводом Дана примирја (за „Спутњик“) изговорио историчар Миле Бјелајац. Његовим запажањима као да се сама разрешила сложена друштвена „слагалица“ о чињеницама везаним за Дан примирја, чијим обележавањем Србија као да није желела да „искаче“ већ да, напротив, за разлику од европских држава, чији грађани ни изблиза нису били страдалници и хероји попут Срба, буде некако тиша, пристојно неупадљива…

Говорећи наиме о извесности да се деценијама после Првог светског рата па готово и данас занемарује улога француске и српске војске на Солунском фронту, иако су те армије пресудиле убрзање краја рата (све савезничке офанзиве почеле су после пробоја Солунског фронта, укључујући релативно приметан успех америчких армија на Западном фронту), Бјелајац открива: „Ми смо свих ових година нашег пута у Европу стално под неким захтевима наших пријатеља из Западне и Средње Европе да смањујемо ту националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да смањимо тон и да не пустимо баш тако неко одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата. То је све један атак на историјску свест овог простора и народа.“

Дакле, нема мистерије око нашег (скромног) Дана примирја – „смањили смо тон“, па победу, као уосталом и друге победе, славимо, ако не баш „у себи“, онда одмерено, достојанствено, уздржано. Да не тутњи, да не звечи, па тако (европском и регионалном) окружењу не смета, боде очи, душу рањава…

Овај историчар нас је упутио на такође важно разјашњење питања – зашто је Србија и у својој историји запоставила тај датум. СФРЈ је, каже он, била земља помирења, пошто је настала од победника и поражених, па је „тражена мера равнотеже. Да не би били повређени осећаји једних и других, настојало се да и победа из 1945. и победа из 1918. постану полако ствар свих грађана Југославије. Србија је негде тим прећуткивањем жртвовала победу за опште добро“, каже Бјелајац.

Нејасноћа заправо нема, земљи помирења није дозвољено, у име „равнотеже“, оно што је нормално у нормалним земљама: ако смо као народ поносни на своје ратне победе и херојске епопеје, не морамо свима, поготово не онима који за такав понос немају повода, своју срећу и национални тријумф под нос да стављамо.

Утврдисмо на почетку да је у обележавању историјски важних годишњица пресудно да се: „нешто битно не заборави, односно да се на одговарајући (а не било какав) начин, са покретачком компонентом у садашњости и будућности, упамти“. Шта је у српском Дану примирја протекле суботе „исијавало моралном, патриотском поуком“? Јесмо ли тај моменат препознали у тврдњи говорника на централној свечаности када је закључио и ово: „Нажалост, регион Западног Балкана морао је да прође кроз још једно крваво историјско раздобље да би се коначно нашао на путу евроинтеграција“? Или је тај важни моменат етичког исијавања пре садржан у констатацији да „баш зато, што је наше сећање на ратну беду и ужасе свежије, утолико је и наша вера у европске интеграционе процесе снажнија“.

На крају, али не и најмање важно, откривамо шта је у спомен-књигу уписао изасланик председника Србије: „Већ скоро један век Србија живи у слободи и у Србији живи идеја слободе коју сте ви утемељили. Ваша победа није само војна, већ је апсолутна. Она је постала мерило нашег деловања и путоказ ка врховној вредности – идеји слободе. Жртву коју сте поднели српство ће памтити докле постоји.“

Ако је већ тако, а нема никакве сумње да јесте, онда би та жртва морала да се уважава како јој и приличи, уместо што се сећање на славне дане неприлично гуши у име ЕУ перспективе…     

[/restrict]

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *