DA LI JE IZABRANI NAROD IZABRAO REVOLUCIJU

SOLŽENJICIN O UTICAJU JEVREJA NA BOLJŠEVIZAM

Zašto je Aleksandar Solženjicin u ciklusu „Dva veka zajedno“ ceo jedan tom posvetio ulozi jevrejske zajednice u Sovjetskom Savezu, pre svega u boljševičkoj revoluciji? Kakvog je uticaja imala činjenica, na koju je pažnju skrenuo i Vladimir Putin, da je prvu sovjetsku vladu činilo 80-85 posto Jevreja?

Već na početku drugog toma ciklusa „Dva veka zajedno“, ruski nobelovac Aleksandar Solženjicin navodi da je u svom ranijem delu o komunizmu u Rusiji, ciklusu „Crveni točak“, „sistematski prigušivao“ pitanje jevrejskog uticaja na boljševizam. Iz tog razloga smatrao je da su „Dva veka zajedno“ neophodni dodatak njegovom glavnom delu u kojem je „revoluciju opisivao bukvalno iz sata u sat“. Mogao je, kaže, da, kao i mnogi drugi, sve svali na Jevreje i da o ovoj temi sve napiše već u knjizi „Mart 1917“ iz 1986. godine, ali želeo je da stanje oslika najrealnije moguće.

Solženjicin na prvom mestu piše o ulozi Izvršnog komiteta u osmomesečnom periodu između Februarske i Oktobarske revolucije za koji kaže da je bio „vlada u senci najgore vrste – privremenoj vladi oduzeo je svu stvarnu vlast, dok je istovremeno zločinački izbegavao da je sam otvoreno i direktno preuzme“. O sastavu ovog komiteta piše: „Više članova krilo se iza pseudonima i dva meseca su odbijali da se pojave u javnosti. Niko nije znao ko doista upravlja Rusijom. Kasnije se ispostavilo da je zarad predstave u Izvršnom komitetu bilo desetak glupih vojnika, dok su među ostalih trideset aktivnih članova više od polovine bili Jevreji. Bilo je Rusa, Kavkazaca, Letonaca i Poljaka, ali Rusi su činili manje od četvrtine ukupnog broja.“ Kasnije formirani Centralni izvršni komitet imao je devet članova od kojih je bilo pet Jevreja i samo jedan Rus. Solženjicin naglašava da su Jevreji u Carskoj Rusiji najvećim delom pripadali cionističkom pokretu (koji je septembra 1917. imao oko 300.000 članova) i da većina onih koji su bili socijalisti nisu pripadali Boljševičkoj partiji, nego su bili ili menjševici, ili socijalistički revolucionari, ali da su oni koji su bili kod Lenjina bili na glavnim pozicijama. Ovo se još pojačalo posle Oktobarske revolucije kada su se Lavu Trockom i Lavu Kamenevu pridružili Mark Natanson, Boris Kamkov i Isak Štajberg u vrhu Boljševičke partije. Solženjicin ukazuje i da je blokada, pre svega bankarska, Boljševičke partije posle „oktobarskog puča“ razbijena zahvaljujući jevrejskim članovima ovog pokreta, te da je Lenjin 1919. upravo njima odao počast za svoj ostanak na vlasti. „Neposredno posle Oktobra Jevreji su spasili revoluciju rušeći otpor državnih službenika“, rekao je Lenjin.

 

JEVREJSKI ODMETNICI Kako većina prikrivalaca uloge jevrejske zajednice u boljševičkoj revoluciji tvrdi da su pripadnici njihovog naroda koji su učestvovali u ovom poduhvatu „jevrejski odmetnici“, odnosno da se radi o ljudima koji nisu „Jevreji duhom“, Solženjicin prihvata ovaj argument, ali uzvraća da onda ni ruski boljševici nisu „Rusi duhom“, te da se nijedna nacija ne može odreći svojih „odmetnika“. „Ako se oslobodimo svake odgovornosti za dela svojih sunarodnika, koncept nacije gubi svaki smisao“, navodi ruski nobelovac.

Ne može se zanemariti dokazana činjenica da su ti „jevrejski odmetnici“ godinama bili u samom srcu Boljševičke partije i Revolucije – na čelu Crvene armije bio je Trocki, šef Sveruskog centralnog izvršnog komiteta bio je Jakov Sverdlov, Sankt Peterburgom rukovodio je Grigorij Zinovjev (takođe dugogodišnji šef Kominterne), Moskvom Lav Kamenev, a Komsomolom Oskar Rivkin i, kasnije, Lazar Šatskin, dok je šef Sovjetskog sindikata bio Solomon Lozovski. Marksisti su zvanično „internacionalci“ i Trocki je, na primer, posebno voleo da ističe svoje odbacivanje etničkog nasleđa. Da ne ulazimo u to koliko je takvo odbacivanje iskreno (i danas imamo „internacionalce“ poput Bernar-Anrija Levija ili Džordža Soroša, koji odbacuju svoju etničku pripadnost, ali rade sve u skladu sa ciljevima svoje nacije), postavlja se pitanje da li je poreklo uticalo na Trockog i druge Jevreje boljševike. O Trockom Solženjicin piše: „Sudeći po imenovanjima o kojim je odlučivao, jevrejski odmetnici bili su mu daleko bliži od ruskih odmetnika.“ Posebno se ističe njegov izbor nesposobnog jevrejskog lekara Efraima Skiljanskog za svog zamenika na čelu Revolucionarnog vojnog komiteta.

Solženjicin navodi i svedočenja savremenika. Tako je književnik Ivan Naživin ocenio da se u Kremlju „ređaju Letonci za Letoncima, Jevreji za Jevrejima“. „Nikada nisam bio antisemita, ali tamo ih je (Jevreja) bilo toliko da su prosto iskakali iz svakog ćoška i svaki je bio mlađi od prethodnog“, naveo je on. Pisac Vladimir Korolenko, poznat po izuzetno liberalnim i tolerantnim pogledima, zapisao je u svoj dnevnik na proleće 1919: „Među boljševicima bilo je mnogo Jevreja i Jevrejki. Njihova bahatost i samouverenost su upadljivi i iritantni… U njihovim redovima, a pre svega u Čeki (tajna policija), stalno viđate jevrejske fizionomije, a to samo rasplamsava još otrovna tradicionalna osećanja judeofobije“ među stanovništvom.

Solženjicin se bavi i pitanjem careubistva i značajnoj ulozi koju su u tome imali neki Jevreji (pre svega Jakov Sverdlov koji je preneo naređenje iz Moskve i Jakov Jurovski koji je predvodio streljački vod), ali ističe da je jevrejska uloga u ovom događaju preuveličana, jer su dželati mahom bili mađarski ratni zarobljenici, a vrhovna odgovornost za zločin počiva na Lenjinu.

 

ULOGA U REPRESIJI U Crvenoj armiji, koju je Trocki formirao uz pomoć Skiljanskog i Sverdlova, 1918. bilo je mnogo Jevreja, kako piše Solženjicin, a bilo je čak i nekoliko jedinica sastavljenih isključivo od njih, poput brigade kojom je komandovao Jozef Forman. „Proporcionalno, broj Jevreja na pozicijama političkih komesara bio je izuzetno veliki na svim nivoima Crvene armije“, navodi on. Slično je bilo i sa Čekom. U ranim fazama nacionalne manjine činile su više od polovine čekista, i skoro 70 posto svih viših položaja. Među njima najzastupljeniji su bili Letonci, Poljaci i Jevreji. Od sudija zaduženih za borbu protiv kontrarevolucionara, što je bio najvažniji segment u strukturi Čeke, više od polovine bili su Jevreji. U ukrajinskom delu Čeke Jevreja je bilo još više – oko 80 odsto. U Kijevu, gde je 1919. bilo 21 posto Jevreja, ključni položaji u Čeki bili su u njihovim rukama. Od dvadeset članova komisije koja je odlučivala o ljudskim sudbinama, njih četrnaest su bili Jevreji.

Vasilij Šulgin, stari politički saveznik Petra Stolipina, svedočio je o egzodusu stanovništva iz Kijeva 1. oktobra 1919. godine, pred pad u ruke boljševika. Prema njegovim procenama, oko 60.000 Rusa je izbeglo iz grada, dok je ostalo oko stotinu hiljada Jevreja. „U egzodusu nije bilo Jevreja. Nijednog niste mogli videti među hiljadama Rusa. Oni nisu želeli da dele našu sudbinu“, naveo je on. Autor knjige „Rusija posle četiri godine revolucije“ Sergej Maslov pisao je da je dolazak sovjetskih snaga u gradovima južne Rusije, posebno u zapadnoj polovini Ukrajine, izazivao najveću radost u „jevrejskim kvartovima i nigde više“.

Solženjicin navodi i da je javnoj percepciji o boljševizmu kao jevrejskom pokretu u ono vreme doprinela i činjenica da su oni činili jezgro komunističkih ustanaka i u Bavarskoj i Mađarskoj 1919. Jevreja među mađarskim boljševicima bilo je oko 95 odsto, dok ih je u Nemačkoj komunističkoj partiji bilo takođe neproporcionalno više u odnosu na njihovu zastupljenost u celokupnom stanovništvu. „To što su vođe komunističkih ustanaka bili Jevreji bio je jedan od glavnih uzroka za rast političkog antisemitizma u postrevolucionarnoj Nemačkoj. Povezivanje boljševizma sa judaizmom bila je dvadesetih godina moda koju su svi pratili, odnosno nije bilo nešto karakteristično za tradicionalno antisemitske sredine“, navodi književnik.

Iako su i među Jevrejima u inostranstvu, uključujući i izbegle iz Rusije, preovladavala proboljševička osećanja, Solženjicin ukazuje da je bilo i onih koji su shvatali pogubnost ove ideologije. Tako je 1923. osnovan „Patriotski savez ruskih Jevreja“ u čijem se manifestu navodilo da je za „Jevreje, kao i sve druge narode koji žive u Rusiji, boljševizam najveće od svih mogućih zala“. Ova grupa je u Berlinu izdala i knjigu u šest tomova „Rusija i Jevreji“. Solženjicin o tome kaže: „U celoj istoriji odnosa Jevreja i Rusa ne znam ništa što bi se s ovim moglo porediti. Za Jevreje u emigraciji to je imalo efekat bombe. Zamislite koliko je bolno bilo čuti te reči iz usta Jevreja, iz jevrejskog sveta. Što se nas Rusa tiče, ne treba to pisanije uzimati olako. Naprotiv, to treba da sledimo kao primer kako se istovremeno može voleti svoj narod i govoriti o njegovim greškama.“ Ova grupa autora bila je, nažalost, ipak samo usamljeni glas u jevrejskoj zajednici.

 

DEMOGRAFSKE PROMENE Tokom dvadesetih godina prošlog veka Rusi su govorili o „jevrejskoj invaziji“ na gradove centralne Rusije. Solženjicin piše da je, na primer, u Moskvi 1920. bilo 28.000 Jevreja, 1923. godine 86.000, pa 131.000 (1926) i čak  226.500 (1933). U to vreme 83 posto Jevreja živelo je u gradovima i bili su najurbaniji od svih naroda Sovjetskog Saveza. Postoji i velika disproporcija u članstvu u Komunističkoj partiji. Dok je 1922. na 1.000 Rusa njih 3,8 bilo učlanjeno u Partiju, kod Jevreja je ovaj broj iznosio skoro tri puta više. Disproporcija je još drastičnija na višim partijskim nivoima, pa su Jevreji predstavljali 18,3 odsto delegata na 11. partijskom kongresu održanom te godine, i 26 posto članova novog Centralnog komiteta. Dok je tokom prvih postrevolucionarnih godina uloga nacionalnih manjina u represivnom aparatu i tajnoj policiji opadala (sa 50 posto u vreme „Crvenog terora“ na 30-35 odsto do sredine dvadesetih godina) broj Jevreja je nastavio da raste.

Slično je bilo i s obrazovanjem. Uvedena su nova pravila za prijem na univerzitete, pa su Jevreji uživali privilegije kakve pripadnici drugih naroda nisu mogli ni da sanjaju. Dok su Rusi sinovi iz krugova „sitne buržoazije“ bili sprečavani u napredovanju, te „diskriminatorske mere nisu primenjivane na Jevrejima jer su oni pripadali ’naciji proganjanoj tokom carističkog režima’. Jevrejska omladina, čak i buržoaskog porekla, bila je prihvatana raširenih ruku na univerzitetima. Jevrejima je bilo oprošteno što nisu proleterskog porekla“, piše Solženjicin i to potkrepljuje podatkom da su u školskoj 1926–1927. godini 15,4 posto studenata bili Jevreji, iako ih je u ukupnom stanovništvu bilo svega 1,82 procenata.

Solženjicin navodi da judaizam nije, kao što se često tvrdi, bio pošteđen progona tokom revolucije i prvih postrevolucionarnih godina, ali ukazuje i da je politika režima bila daleko blaža i nekonzistentnija nego kada je u pitanju pravoslavlje. Jevrejski fanatici u Partiji pozivali su na politiku „jednakog progona“ i u odnosu na judaizam, ali to je retko ostvarivano. Štaviše, dok su pravoslavne crkve nemilice rušene, u Moskvi je do kraja dvadesetih godina bilo više sinagoga no 1917. godine. Štampanje molitvenika i drugog verskog materijala nikada nije prekidano, a vlasti su povremeno čak dozvoljavale uvoz beskvasnog hleba za proslave Pashe.

Sumirajući situaciju u kojoj su se Jevreji nalazili u Sovjetskom Savezu dvadesetih godina, Solženjicin piše: „Stvara se mit da su Jevreji uvek u Sovjetskom Savezu bili građani drugog reda i retki su spremni da priznaju učešće Jevreja u zločinima počinjenim u ime mlade varvarske države, ali i žar koji su neki od njih pokazali.“ Za stvaranje ovakvog mita koristi se period Staljinove vladavine i tridesete godine prošlog veka kada su, kako se tvrdi, Jevreji razjureni sa ključnih pozicija u Sovjetskom Savezu. Solženjicin, međutim, negira da je do bilo pada u njihovoj moći pre Velike čistke koja je počela 1937. godine i koja pruža statističku osnovu za priču o progonu Jevreja. Iako Staljin, mora se priznati, nije baš bio njihov ljubitelj, brojni Jevreji nisu bili žrtve jer su birani za mete, već stoga što su bili neproporcionalno zastupljeni u vladajućim organima, posebno u tajnoj policiji.

Istina je da Solženjicin pokazuje malo žaljenja za jevrejskim žrtvama Staljinovih čistki, ali to je zato što, kako sam kaže, „ne bi bilo pošteno ni časno u progonjene Jevreje uključiti one koji su proterani iz represivnih organa“. Jedan od njih je i Isaija Davidovič Berg, čovek koji je izmislio „kamione – gasne komore“ (ne, nije to izum nacista) jer je bio frustriran činjenicom da streljački vodovi ne mogu da izađu nakraj sa gomilom kontrarevolucionara koje su im njegovi ljudi dovodili na pogubljenje. Ovaj posvećeni čekista osmislio je vozilo prerušeno u kamion za prevoz hleba kojim su žrtve dovožene spremne za sahranjivanje. Uprkos svojoj inventivnosti, ili možda baš zahvaljujući njoj, Berg je streljan 1939. godine.               

[/restrict]