Svi putevi vode u Moskvu

NOVA DINAMIKA NA BLISKOM ISTOKU

O prekomponovanjima na Bliskom istoku, koja su pre svega nekoliko godina delovala gotovo nemoguće, već smo pisali. Razmere prestrojavanja koja su se desila ne samo u poslednjih godinu dana nego u samo nekoliko poslednjih meseci dokazuju da realnost lako nadmaši i najbujniju maštu

Izraelci i Turci, Egipćani i Jordanci – svi se utrkuju na putu do Kremlja nadajući se da će Vladimir Putin, novi gospodar Bliskog istoka, moći da obezbedi njihove interese i reši njihove probleme – navodi se u tekstu „Putin popunjava vakuum moći na Bliskom istoku“ i dodaje da je „donedavno Vašington bio jedina destinacija takvim liderima“, te da je „američka moć u regionu u očitom padu“. Ne, ovo nije ruska propaganda, ovo piše ugledna američka agencija „Blumberg“. Da ruski hakeri nisu upali na njihov sajt i podmetnuli ovu vest ukazuje rečenica u kojoj se objašnjava ovakvo stanje. Problem, naime, nije u pogrešnoj američkoj spoljnoj politici nego u tome što ona nije bila dovoljno agresivna: „Odnosi su počeli da se menjaju 2013, kada su SAD pod (Barakom) Obamom odlučile da ne napadnu Asada.“ Iako je uzrok pogrešno definisan, dijagnoza je sasvim ispravna i očigledna.

[restrict]

DA LI JE 65 AVIONA PROMENILO SVE? Po američkoj logici, koju sledi i „Blumberg“, 65 borbenih aviona, koliko ih je Rusija koristila u operaciji u Siriji, dovelo je do potpunog sloma američke bliskoistočne politike. Čak i da je tako, da se politika svodi samo na avione i bombardovanje, ovo bi bila velika američka sramota, jer bi onda ispalo da je Rusiji da porazi NATO dovoljno manje od trećine njihovih snaga. Na šta mislimo? Samo na brojke koje su „Blumbergu“ toliko drage. Snage koalicije koja je 2011. napala Libiju raspolagale su sa više od 200 borbenih aviona, ne računajući vazduhoplove SAD koje nisu objavile precizne podatke. I šta je ispalo? U koaliciji koja bez međunarodnog legitimiteta bombarduje po Siriji opet bez američkih aviona – na dva nosača koji su deo operacija ima oko 180 – učestvuje 105 vazduhoplova.

Nije, međutim, ovakvom uspehu Rusije doprinela samo veština u upravljanju vojnim resursima, pa joj uz manje efektivne snage polazi za rukom da ostvari daleko bolje rezultate od svojih „američkih partnera“. Radi se i o mnogo boljem upravljanju diplomatskim i ekonomskim sredstvima, ali i u istrajavanju u principijelnom igranju na globalnoj sceni.

Šta se može postići diplomatijom i kakav je odnos snaga na ovom polju, najbolje pokazuje činjenica da dok, zbog nuklearnog sporazuma s Iranom, SAD otvaraju front i sa Teheranom, i sa svojim vernim trabantima okupljenim u Evropskoj uniji, Rusija postaje posrednik u budućim razgovorima Saudijske Arabije i Irana. Za razliku od SAD, koje nastupaju u najmanju ruku bahato i jednostrano, i za koje je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan otvoreno rekao da „nikakvi razgovori s njima nisu urodili plodom“, Rusija se prema svim stranama odnosi s poštovanjem što ju je dovelo u poziciju najboljeg, ako ne i jedinog posrednika, faktora koji može da reši nagomilane probleme na Bliskom istoku. Dok su SAD ovladavale „upravljanjem iz senke“, prvo pomoću sunitskih džihadističkih grupa, a potom preko kurdskih militanata u Siriji i Iraku, Rusija je svoju poziciju gradila radeći otvoreno i preko legalnih i legitimnih državnih igrača. Ovo uključuje tradicionalne ruske saveznike poput Sirije i sve više Iraka, „podmlađene“ regionalne sile kao što su Iran i Pakistan, ali i tradicionalne američke saveznike Tursku i Saudijsku Arabiju. Rezultati koji stižu već danas pokazuju da ovakva ruska strategija donosi značajnije i stabilnije geopolitičke i ekonomske plodove od američke. Američka sklonost ka nepoštovanju suvereniteta država i unutrašnjopolitičkih previranja, čak i kada se radi o njenim saveznicima poput Turske, dovela je Vašington u situaciju da više i nema s kime da sarađuje nego sa raznim „nevladinim“ faktorima poput gulenista u Turskoj, ili Kurda u Siriji i Iraku. S druge strane, ruski stav o poštovanju svih država, bez obzira na to koliko se ideologije ili geopolitički interesi razlikovali, na koncu su se isplatili i pokazalo se da je ovaj pristup dugoročno gledano daleko praktičniji od komadanja država i podržavanja terorista. Dok je američki pristup najpre doneo nepoverenje, a potom i izolaciju, odnosno prekidanje odnosa, ruski je imao suprotan efekat.

Tako su danas odnosi Rusije i Turske, koje su praktično bile na ivici rata pre samo nekoliko godina, daleko bolji od onih koje Ankara ima sa SAD, višedecenijskim NATO partnerom. Ne samo da se sada Rusija i Turska oslanjaju jedna na drugu u rešavanju sukoba u Siriji i ne samo da Rusija Turskoj prodaje najnaprednije oružane sisteme nego i Ankara jasno ukazuje kako planira da ih koristi, odnosno prema kome su oni usmereni. Kada je definitivno dogovoren transfer protivvazdušnih sistema S-400 Turskoj, državna novinska agencija ove zemlje „Anadolija“, za koju ne treba sumnjati da ne odražava verno stav političkog rukovodstva, objavila je infografiku o tome šta sve ovaj raketni sistem može da uništi. Na njoj su se našle isključivo američke letelice, i one koje su SAD prodavale raznim zemljama poput F-15 ili F-16, i, na primer, strateški bombarderi B-52 i B-1 koje imaju samo Amerikanci. Rusi su ozbiljni igrači i činjenica je da Turcima najverovatnije nisu dali pristup ključnom sistemu koji raketama omogućava da raspoznaju prijateljske od neprijateljskih letelica, da su se na ovaj način obezbedili da eventualno jednog dana oružje koje su sami napravili ne bude upereno u njih i da potencijalne mete mogu biti samo američki i drugi zapadnjački avioni, ali to nije razlog da se Ankara time hvali. „Anadolijina“ infografika je jasna poruka koja nije slučajno poslata. Kakvi su odnosi jasno ukazuje i sadašnji diplomatski spor u okviru kojeg nije samo obostrano ukinuto izdavanje viza nego je Ankara uhapsila i dvojicu svojih državljana zaposlenih u američkim diplomatskim predstavništvima.

Kolateralna posledica približavanja Turske Rusiji i udaljavanja od Amerike jeste i zbližavanje Ankare i Teherana, koje je zapečaćeno odlukom iračkih Kurda da, uz prećutnu podršku SAD, a otvorenu Izraela, održe referendum o nezavisnosti. Nije, međutim, obostrani gnev zbog kurdskog referenduma ove dve zemlje učinio partnerima pred kojim je vrlo perspektivna saradnja već je, pre svega, rusko prijateljstvo sa obe države omogućilo uspostavljanje poverenja i obostrano korisnih odnosa. Pored zajedničkog rada na mirovnim pregovorima u Astani o prekidu rata u Siriji, gde su doskora bili na suprotnim stranama, i suzbijanju separatističkih težnji koje u Turskoj, Siriji, Iraku i Iranu gaje američki saveznici Kurdi, Ankara i Teheran idu dalje. Obe zemlje su u razmaku od samo nekoliko dana odvojeno sprovele vojne vežbe sa pripadnicima iračke vojske, što otvara put ka donedavno potpuno nezamislivoj, direktnoj vojnoj saradnji. Kulminacija ovoga moglo bi biti ono što je Erdogan pre nekoliko dana uvijeno i najavio – da bi Turska i Iran mogli da preduzmu drastičnije korake spram iračkih Kurda u vidu zajedničke vojne akcije koju bi, naravno, podržao i Bagdad.

PRESELJENJE KUĆE SAUDA I poseta saudijskog kralja Salmana Kremlju predstavlja početak potencijalnog globalnog zaokreta veka. Pored sasvim očekivanih priča o ekonomskoj saradnji i sličnom, tokom boravka saudijske delegacije u Moskvi desilo se nekoliko važnih stvari koje šalju nedvosmislenu poruku čitavom svetu, a pre svega Vašingtonu. Prvo bismo skrenuli pažnju na odluku Rijada da se pridruži Ankari u kupovini ruskog oružja – od dobijanja licence za proizvodnju novih jurišnih pušaka iz porodice „kalašnjikov“ do već pomenutog S-400. Za razliku od Turske, koja je na okretanje ruskoj vojnoj industriji, pored ostalog, bila motivisana i pogoršanjem odnosa sa SAD i NATO-om i finansijskim aspektima, Rijad nema nijedan od ovih problema, a najmanje novčani. Motiv za ovo, dakle, može biti samo traganje za vojnom nezavisnošću od SAD. Drugo je potpuno neočekivana i ničim izazvana otvorena kritika koju je Vašingtonu iz Moskve uputio šef saudijske diplomatije Abdel bin Ahmed el Džubeir. Najviši saudijski diplomata je posle razgovora sa svojim ruskim kolegom Sergejom Lavrovim izjavio da se ni Rusija, ni Saudijska Arabija ne mešaju u unutrašnja pitanja drugih zemalja, te da obe odbacuju ideju „nametanja čudnih i stranih principa drugim društvima“. Iako je ova tvrdnja u velikoj meri netačna što se tiče Rijada koji svetu izvozi salafizam, namera zbog koje je ona izneta nosi veliki značaj. Radi se o jasnoj aluziji na SAD i njihovu praksu koju je Rijad u velikoj meri ranije podržavao, ali činjenica da je kritika izneta tokom posete Rusiji ukazuje da čak i Saudijska Arabija želi da se distancira od sve neuspešnijeg američkog geopolitičkog okvira. Izgleda da Rijad želi da sledi primer Erdogana, koji je iskoristio poslednji voz za spasavanje sopstvenog obraza u Siriji prelazeći na stranu Damaska, Moskve i Teherana.

Da bi ovo mogao biti slučaj, ukazuje treća važna stvar proistekla iz ove posete – zahtev Rusiji da posreduje u razgovorima Rijada i Teherana, za šta je spremnost potvrdio zamenik šefa ruske diplomatije Mihail Bogdanov. Kao što je Rusija zbližila Ankaru i Teheran, isto bi mogla da učini i sa Rijadom, iako je teško da, zbog jasnih ideoloških i verskih razlika, Iran i Saudijska Arabija ikada budu partneri. Ipak, ne moraju ni da žive u stalnom stanju napetosti. Rusija je, pomenusmo, jedinstvena na svetskoj političkoj sceni zbog toga što je očuvala komunikaciju sa svim stranama na Bliskom istoku, od Irana do Saudijske Arabije i od palestinske radikalne organizacije Hamas do Izraela. Rusija zajedno s Egiptom posreduje u decenijskom unutrašnjem palestinskom razdoru između Fataha i Hamasa, a Putin je u Moskvu na pregovore pozvao i rivalske grupe u Libiji… Što se Rijada tiče, Rusija bi od poboljšanja odnosa sa Teheranom još značajniju ulogu mogla da ima u rešavanju razmirica sa Katarom i sukoba u Jemenu. Ranije ove godine šef katarske diplomatije hvalio je ulogu Rusije kao neutralne sile u sporu sa Saudijskom Arabijom, Bahreinom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Egiptom. Sada i Rijad, predvodnik bojkotovanja Dohe, hvali Rusiju. U ovom smislu, ako bi ijedna značajnija svetska sila mogla da posreduje u sporu i smiri napetosti, to bi mogla da bude Rusija. Ovo bi još verovatnije mogao biti slučaj sa Jemenom, gde Rijad od 2015. nije imao nikakvog strateškog uspeha, osim u izazivanju humanitarne katastrofe i ogromnih civilnih žrtava. Pokušaji SAD da se angažuju u ulozi mirotvoraca u Jemenu potpuno su propali tokom 2016. i 2017, pre svega zbog jasnog i nedvosmislenog prosaudijskog stava koji je najjasnije izrazio Trampov ministar odbrane Džejms Metiz pozivajući na značajniju vojnu pomoć u borbi protiv Huta. Ovo ostavlja širom otvorena vrata za Moskvu koja je, od samog izbijanja sukoba, održavala odnose sa svim stranama i vodila fleksibilnu i pomirljivu politiku.

Nove uloge Rusije na Bliskom istoku svestan je i bliski američki saveznik Izrael, koji uprkos tome sve vreme održava dobre odnose i sa Moskvom. Izraelski ministar odbrane Avigdor Liberman, koji predstavlja tvrdu liniju u Tel Avivu, izjavio je da SAD moraju učiniti više kako bi se suprotstavile Rusiji, Iranu, Hezbolahu i Siriji. Dok se Izrael principijelno ne protivi ruskom vojnom prisustvu u regionu, Tel Aviv je svestan ruske geopolitičke strategije ravnoteže i pravičnosti. Ovo je u suprotnosti sa bezrezervnom podrškom SAD koju je Izrael do sada uživao i zahvaljujući kojoj je svaki spor rešavao u svoju korist. Da više neće biti tako ukazuje primer sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanijahuom koji je u poslednjih godinu i po dana čak četiri puta putovao u Moskvu, ali nije uspeo da pridobije Putina. Tako je, na primer, od Moskve traženo formiranje tampon-zone u Siriji dubine 60 kilometara, ali je prihvaćeno samo pet kilometara.

Iako i u vojnim, i u ekonomskim kapacitetima Rusija značajno zaostaje u odnosu na SAD, ona je danas u stanju da ima daleko veći uticaj od Vašingtona, a vremenom će se ovaj jaz samo produbiti. Davno je prošlo vreme kada je Moskva u ovom regionu bila samo posmatrač koji može jedino nemoćno da protestuje. Odnos Vašingtona i Moskve na Bliskom istoku danas se najbolje može opisati poređenjem sa dvojicom boksera od kojih je jedan ogroman i mišićav, a drugi je manji, ali ima bolju tehniku.      

[/restrict]