Nit je bilo nit će ikad biti

Trebalo bi uporediti srpske generale, branitelje države od napada ratnih zločinaca, sa američkim generalima slikovitih nadimaka „Luda Kera“ ili „Besno Kuče“ pa shvatiti negodovanje stranih diplomata. Ne zavaravajmo se da nam NATO, Amerika i Vatikan mogu biti prijatelji

Upamtite, Srbi! Niste krivi! NATO je zločinac. Mi Srbi smo žrtve. Ko vam drugačije kaže – laže! Imajte stalno ovo na umu. Da se ne zaboravi.

NATO zločinci i njihovi stipendisti želeli bi da genocid u kontinuitetu zaborave, ili bar da Srbe proglase krivim za ono što su im činili. Ništa novo pod kapom nebeskom. Slični slučajevi, kad zločinac hoće da žrtvu proglasi krivcem za zločin koji je nad njom učinio, poznati su psihijatriji. Ko mrzi da čita knjige, neka pogleda neki film holivudske proizvodnje. Videće šta bolestan um može da smisli.

[restrict]

ZAGOVORNICI PUTA BEZ ALTERNATIVE Danas diplomatama Skotu i Hojtu smetaju srpski generali koji su branili i odbranili državu od napada ratnih zločinaca. Ne smetaju im njihovi, američki, generali koji su u ratovanje uveli vojnu doktrinu spržene zemlje, ili generali slikovitih nadimaka „Luda Kera“, „Besno Kuče“ koji su te nadimke dobili, a njima se i ponose, ubijajući ljude, žene, decu širom planete. Ževžare ko ževžare, rekli bi, da su danas među nama, Džane Vasikić, Babac i drugi znameniti Čačani koji su razmenjivali misli u kafani „Car Lazar“.

Postoji presuda Okružnog suda u Beogradu od 21. septembra 2000. godine sa imenima i prezimenima ratnih zločinaca – Bler, Klinton, Olbrajt, Vesli Klark, Solana i još njih devetoro osuđenih na kazne zatvora zbog počinjenih zločina. Presuda je sačuvana. Sačuvana je i Bela knjiga u kojoj je navedeno sve što je bombardovano, vrste eksploziva, i otrova kojim je Srbija uništavana i zatrovana. Bela knjiga je objavljena i na engleskom jeziku.

Danas su pojedini od gorepomenutih postali dobro plaćeni nameštenici belosvetskih odbora za upravljanje opljačkanom imovinom države Srbije na Kosovu i Metohiji. Umesto da su u zatvoru, oni dele savete vlastima u Srbiji šta bi trebalo da rade. Oni misle da mora da se uđe u zločinačko NATO društvo, da se okrene protiv Rusije, da vlada treba da rasproda, odnosno njima i njihovim fondovima pokloni izvore vode, livade, oranice i šume zemlje Srbije. U protivnom biće doveden u pitanje naš evrounijatski put s čim se slaže dama iz ferarija (Bože, hoće li ona krenuti nekud ferarijem), kao i druge evrounijatske gospođice na položaju (što bi rekla narodna pesma, Jesen stiže… a one ništa), zagovornice puta bez alternative.

Put bez alternative, govorio je počivši Lujo Radovanović iz sela Viče u Dragačevu, uglavnom vodi u neku vrzinu ili vukojebinu iz koje je teško izaći. Tako je govorio domaćin Lujo u vreme kad se nije ni čulo, a kamoli znalo šta je evrounijatski put. Putovalo se i onda, a na put kretalo uvek uz Božju pomoć. Ko je na put polazio, ukućani su ga ispraćali rečima: Neka je Bog s tobom! S puta se skretalo samo zbog iznenadne i preke potrebe, a onda nastavljalo ili istim ili nekim drugim putevima.

MOGUĆNOSTI JE UVEK BILO Tad je u Srbiji bilo više puteva, staza i prečica. Vodilo se računa da sve bude prohodno. Ako bi se desilo da nevreme, oluja, neka sila ili velika voda preseče drum, onda se išlo drugim. Niko nije bio bez pameti da kreće u vodu i utopi se samo zato što je na tom mestu nekad bilo puta. Uvek je postojala druga mogućnost,ili kako danas vole da kažu alternativa. Beše to vreme starinske – ovi što brinu o našoj deci i navodno sve za njih rade dodali bi zaostale – Srbije, kad je Lujo bio starešina porodične zadruge od 36 čeljadi, a u Viči radila osmogodišnja škola u dve smene. Mudar i častan čovek koji se nešto pita danas u državi Srbiji valjalo bi da vodi računa o tome kako je nekad bilo, kako je danas i šta će biti sutra. Valjalo bi da znamo, ako već nismo utuvili u glavu, ko nam je zlo činio, a od koga nismo morali strahovati. Uvek je sve jednostavno. Oni koji su nas ubijali, klali, trovali, pljačkali, otimali imovinu opet će isto činiti ako im na vreme ne kažemo da znamo njihove namere. Ne smemo zbog nas samih i zbog naših potomaka da zabijamo glavu u pesak i sebe lažemo kako su NATO, Amerika i Vatikan odjednom postali naši prijatelji. Nit je bilo, nit će ikad biti! Ovo mora u školama da se uči, na televiziji govori, u novinama piše. Zato moraju naši generali vojnim pitomcima i studentima svoja iskustva prenositi. Srpski generali, srpskim pitomcima, u državi Srbiji moraju biti učitelji. O tome odlučuje vlast u Srbiji, a ne belosvetske kurte i murte. To se mora svima jasno i odmah reći.

Ne zaboravite srpske heroje Radovana Karadžića, Ratka Mladića, kapetana Dragana, utamničene u „slobodnoj“ evrounijatskoj zajednici. Pomozimo koliko možemo Srbe na Kosovu i Metohiji. Ide zima.      

[/restrict]