„JA MOGU“ DA NE MOGU

Nobelova nagrada za mir 2017. godine koaliciji nevladinih organizacija ICAN

Još jedna bizarna i provokativna odluka Nobelovog komiteta oko dodele njihovog prestižnog priznanja u oblasti svetskog mira dokazala je da ova nagrada ima potpuno drugačiji smisao od onoga koji navodno zastupa i štiti, a u aktuelnom slučaju zapravo da nikakvog smisla i nema!

Ako ništa drugo, još jedno krajnje iritantno i potpuno besmisleno dodeljivanje Nobelove nagrade za mir iniciralo je neočekivani nalet zdravorazumskih komentara najpre na internetu, od ljudi koji su smatrali da su odavno nasilno izgubili moć da zdravo rasuđuju i osuđuju. Travestija dodele ove bezobrazno provokativne nagrade, inače, ima višedecenijski istorijat. Potpuno politički uslovljena, motivisana i zapravo podređena političkim potrebama silnika koji Nobela koriste u propagandne svrhe, a komitet koji odlučuje o izboru laureata za ovu kategoriju se upravo i oseća kao važna politička municija moćnika, pa se tako stalno i ponaša. Ove godine, doduše, njihov izbor deluje besmislenije, pa i glupavije od uobičajene poslušničke političke propagande. Jer kako drugačije prokomentarisati izbor da se Nobelova nagrada za mir dodeli kampanji oličenoj u „višegodišnjem napornom i pregalačkom radu“ koalicije nevladinih organizacija okupljenih pod infantilnim kvaziakronimom ICAN („ja mogu“ na engleskom), a koji se navodno odvijao u sektoru borbe protiv nuklearnog naoružavanja. Za tih deset godina njihovog internacionalnog udruživanja, prožetog dakako besomučnim tezgarenjem aktivista i putovanjem na dobro plaćena predavanja i seminare, svet je došao do ivice vrlo izgledne nuklearne apokalipse. Ipak, eto, Nobelov komitet koji se bavi praćenjem napora ljudi u oblasti brige o svetskom miru baš njih je izabrao za ovogodišnje priznanje na tom polju!

[restrict]

Tragikomični apsurd Nobel za mir Ako bismo bili makar malo cinični, mogli bismo da se setimo da je pre nekoliko decenija Nobelova nagrada otišla u ruke sličnoj „posvećenoj i pregalačkoj“ internacionalnoj kampanji nevladinog sektora koja se kao bavila inicijativom za uvođenje zabrane kasetnih mina. Sećamo se svi mi veoma dobro „Milosrdnog anđela“ iz 1999. godine i kasetnih mina i radioaktivne municije i grafitnih bombi i raznog drugog zla koje su nekažnjeno sipali po našoj zemlji. Samo se ne sećamo bilo kakvog angažmana tog nobelovskog nevladinog sektora koji se toliko trudio da se spreči takvo zločinačko iživljavanje silnika nad bilo kojom zemljom. Dalji isprovocirani cinizam kod zdravorazumski očuvanih komentatora ovogodišnjeg izbora za dodelu Nobelove nagrade za mir jednostavno ne može a da ne istakne sasvim opravdani strah od upravo moguće nuklearne kataklizme i pored ovako uspešnog rada stotina NVO koje se udružiše u „Ja mogu“ kampanju protiv nuklearnog naoružavanja, odnosno, valjda, i protiv korišćenja nuklearnog oružja i municije. Kažu da je ovdašnji nevladini sektor učestvovao u okviru ove antinuklearne kampanje, pa ispada da su, eto, osim kasetnih i uranijumski obogaćenih bombi Srbi dobili i svoj deo nobelovske nagrade za mir!? Kakav tragikomični apsurd!

Dakako, veoma je važno da su birokratski mastodont zvani Evropska unija i jedan deo sila koje poseduju nuklearno naoružanje odmah pojurili da čestitaju Nobelovom komitetu za izbor ovogodišnjeg laureata za mir. Naravno da je i to cinizam svoje vrste koji je ujedno i nehotično ispoljavanje potpune nemoći da se u svetu nešto zaista promeni ne bi li se očigledni i na raketni pogon ubrzani put u sunovrat naše civilizacije zaista izbegao. Sve se, naime, obavlja tek simbolično, samo prazne forme i besmislenih protokola radi. U tom pričanju, predavanjima, seminarima, okupljanjima, „borbama“, nameće se lažni utisak da se neko nešto trudi kako bi svet bio bolji i makar malo bezbedniji. A stvarnost je sasvim drugačija. Realna slika je takva da se komotno može reći da nikada nismo bili bliži „pritisku na dugme“ kojim bi se pokrenuo kraj svih krajeva na nuklearni pogon. Dobronamerni pokušavaju da shvate ovogodišnji izbor za Nobelovu nagradu za mir makar kao, iako praktično nedelotvorni, ipak iskreni upozoravajući vapaj čovečanstva da se čuje glas razuma i da se spreči katastrofa. Ali ovakva nagrada se mora dodeliti nekome ko je uspeo nešto zaista i da učini u altruističkim nastojanjima da ovaj svet postane bolje i bezbednije mesto. Vapaji ne bi trebalo da budu dovoljni za ovakvu nagradu. Zanimljivo je da je Nobelov odbor koji odlučuje o nagradi za mir ove godine dobio rekordnih 318 nominacija, najviše od kada se dodeljuje ovo priznanje. Kao da čitamo Orvela. Sve je naopako i licemerno. Nikad, dakle, više pregalaca za mir kog nikada manje nije bilo. Naša je civilizacija u ovom momentu izdeljena i sukobljena po svim mogućim osnovama, rasnim, verskim, ekonomskim, političkim, i ratovi se vode bukvalno širom planete skoro po principu svako protiv svakoga. Jedino što se ne odvijaju svi u isto vreme pa se još ne mogu okarakterisati kao svetski rat. Iako je on u toku barem od 2001. godine, od čuvenog navodno terorističkog napada na Ameriku.

Duga istorija bezobrazne farse  Za sve to vreme Nobelova nagrada za mir je dodeljivana najblaže rečeno kontroverznim osobama koje više zaslužuju eventualno priznanje za najuspešnije masovne tamanitelje i krvoloke, odnosno najistaknutije ratne profitere i huškače. Postala je zapravo bezobrazna farsa. Recimo, kako se sada nagrađuju navodni borci protiv nuklearnog naoružavanja kada je isti komitet pre nekoliko decenija dodelio nagradu za mir izraelskom vođi Šimonu Peresu, ključnom čoveku u izraelskom nuklearnom naoružavanju? Da i ne pominjemo masovne ubice sakrivene iza moćne funkcije američkog predsednika i njegove administracije, kao Henri Kisindžer, koji je kao državni sekretar dobio nagradu za mir u vreme kada je, navodno vodeći političku borbu ne bi li okončao rat u Vijetnamu, bio jedan od glavnih američkih zvaničnika koji je rukovodio bombardovanjem Kambodže. Ništa naivniji nije ni Barak Obama kome dodeliše ovu nagradu uglavnom jer je prvi „obojeni“ američki predsednik iako mu ta boja uopšte nije zasmetala da kao i svi prethodni beli predsednici seje smrt širom planete kad god su to nalagali američki interesi. Deluje da nije moguće napraviti farsičniji izbor od pomenutih, ali je on učinjen kada je Evropska unija dobila ovo priznanje, a nama je posebno teško pala odluka da se nobelovskim mirotvorcem nazove neko kao Marti Ahtisari čiji je plan direktno uticao na konačni pogrom Srba na Kosovu i proglašenje nezavisnosti ove pokrajine. Opet, trebalo bi u sve ovo uneti i izvesnu dozu realizma i objektivnosti. Ako se ova nagrada dodeljuje od strane nekoga ko o njoj odlučuje u ime pronalazača dinamita, osnove za sva potonja i aktuelna masovna uništavanja ljudi i uopšte svega na ovom svetu, onda valja i prihvatiti da uz izbor svakog novog laureata naoštrenog da se bori za mir mora da postoji i vrlo značajna doza cinizma, farse i političkih intriga.    

[/restrict]